Željko Dimitrijević je evropski šampion u bacanju čunja i nosilac je zlatne medalje, te svetskog rekorda u toj atletskoj disciplini. Već dve decenije je u invalidskim kolicima, čime je i inače trnovita staza vrhunskih sportista, bila za Željka, još trnovitija.
„Ovo je prosto nezamislivo ni za jednog sportistu, ni osrednjeg ni vrhunskog, da u godinu dana postanem prvak Evrope, da odem na Paraolimpijske igre i bacim svetski rekord na jednom tako velikom takmičenju, da donesem prvu zlatnu medalju za Srbiju“, osvrće se na godinu iza sebe Željko Dimitrijević, paraolimpijac, sportista 2012. u izboru Paraolimpijskog komiteta Srbije.
„Nastradao sam sa 19 godina, šest dana po završetku srednje škole. Pre toga sam igrao fudbal. Ja sam iz istočne Srbije iz jednog mesta pored Žagubice koje se zove Ribare i tamo sam igrao fudbal za lokalni klub. Ironija je da se klub zvao Mlava, a u reci Mlavi sam i nastradao. Put me je nekako stalno vezivao za neke reke. Nakon povrede, kada se sve to izdešavalo kako se izdešavalo, ja sam ostao korisnik invalidskih kolica. Morao sam da nađem neka druga interesovanja. Probao sam sa šahom, probao sam sa drugim stvarima da mi ne bude dosadno, da sebi upotpunim vreme i da ne kukam nad sudbinom, nego da se borim kroz život i to sam sve vreme i radio.“
Tada je otkrio atletsku disciplinu bacanje čunja, prilagođenu za osobe sa povredom vrata, koje nemaju osećaj u prstima ili koje boluju od cerebralne paralize. Dom za odrasla invalidna lica u Zemunu, gde danas živi, ima teren na kome je svakodnevno trenirao.
Naporan trening uveo ga je u paraolimpijsku reprezentaciju Srbije, sa kojom se predstavio na spektakularnoj ceremoniji u Londonu pred oko 80.000 ljudi. Sa tog takmičenja, vratio se sa zlatnom medaljom i novim svetskim rekordom:
„Kada se postigne uspeh, onda svi zaboravimo koliko je teško da se do njega dođe, a niko i ne vidi to kroz šta mi sve prolazimo. Ja sam nekoliko puta na treningu, kada smo radili teretanu, bukvalno padao u nesvest od težina i napora. Kada bacamo čunj, čunj je drvena sprava, a mi nemamo pokrete u prstima, nego držimo između prstiju i koristimo, što je dozvoljeno po pravilima svetske federacije, lepak koji koriste i rukometaši. Međutim, na nekim temperaturama, taj lepak dobija drugo svojstvo i kida kožu na prstima. Bilo je krv na krv, još nisu ni zarasle te rane, a već ponovo bacam i stvaraju se još dublje rane. Mnogo, mnogo treba da bi se dostigao vrhunac.”
Za razliku od drugih sportista, koji svoje uspehe takođe duguju velikim naporima, paraolimpijci moraju da prevazilaze i prepreke o kojima drugi ni ne misle, poput, na primer, putovanja na takmičenje:
„Ja, kao osoba sa dijagnozom kvadriplegije, imam pravo na pratioca. Međutim naša reprezentacija jedva obezbedi pare i za pripreme, tako da nisam mogao sebi da priuštim taj luksuz da sa mnom ide negovateljica koja bi mi pomagala da, na primer, obujem čarape ili da pređem iz kolica u kolica. To je sve radio pomoćni trener. Onda, nepristupačnost hotela i to 99 odsto. I kada kažu da je hotel ili ustanova u koju idemo prilagođena, opet postoji neka začkoljica – ulaz u WC koji nema dovoljnu širinu vrata, zatim ne može da se dođe do WC šolje ili ne možemo da se istuširamo jer je tuš na nepristupačnom mestu, nema rampe.”
Srpski paraolimpijci su, i pored problema sa kojima se součavaju, vlasnici svetskih rekorda i mnogih medalja. Ipak, o njihovim uspesima u Srbiji se i dalje nedovoljno zna. Po povratku iz Londona, u Beogradu nije bilo zvaničnog, svečanog dočeka u organizaciji republike ili grada, ali su ih ipak dočekali samo-organizovani građani.
„Po meni, trebala je da ih dočeka cela Srbija. Jutros sam gledao snimke iz Londona, kako je to veličanstveno urađeno u Londonu. Ovde uopšte nema brige o osobama sa invaliditetom.“
„Mislim da je stvarno super podržati bilo koga ko je uspeo u nečemu, naročito u sportu i postigao vrhunske rezultate.“
„Žao mi je što doček nije organizovan kako treba i što se smatra da naši olimpijci nisu izjednačeni sa paraolimpijcima. Valjda će se i to jednog dana promeniti u ovoj državi.“
Željko Dimitrijević kaže da je uspeh u Londonu doprineo da paraolimpizam postane vidljiviji javnosti i nada se da će se to nastaviti, kao i da će se ostvariti obećanja koja su po povratku sa takmičenja dobili od zvaničnika:
„Do skoro se smatralo da to neki jadni ljudi u kolicima idu da se takmiče, a da je to malo manje nego takmičenje u mojoj ulici. Ne! Ovo je vrhunski sport i treba mnogo zalaganja i truda, a košta i znoja i krvi i suza. Potrebno je da ga podrži i država i Paraolimpijski komitet i Ministarstvo sporta i Ministarstvo socijalne politike.“
Ovaj sportista, koji se takmiči za više od medalje, ljudima sa sličnom sudbinom, poručuje:
„Pre svega da se ne predaju, da ne klonu duhom jer ako budu hrabri i ako ubede sebe mogu da uspeju, mnogo toga može da se uspe, ne samo u sportu nego i u drugim oblastima. Ja u šali znam da kažem - Ne igram fudbal, ali sam dobar navijač. Nije sve u tome igrati fudbal, čovek sebe može pronaći u nekoj oblasti. Rad, znoj i suze i na kraju se, pre ili kasnije, sve isplati. Svako od nas ima svojih dva, tri ili pet minuta. Borite se i nikada nemojte da se predate.”
„Ovo je prosto nezamislivo ni za jednog sportistu, ni osrednjeg ni vrhunskog, da u godinu dana postanem prvak Evrope, da odem na Paraolimpijske igre i bacim svetski rekord na jednom tako velikom takmičenju, da donesem prvu zlatnu medalju za Srbiju“, osvrće se na godinu iza sebe Željko Dimitrijević, paraolimpijac, sportista 2012. u izboru Paraolimpijskog komiteta Srbije.
„Nastradao sam sa 19 godina, šest dana po završetku srednje škole. Pre toga sam igrao fudbal. Ja sam iz istočne Srbije iz jednog mesta pored Žagubice koje se zove Ribare i tamo sam igrao fudbal za lokalni klub. Ironija je da se klub zvao Mlava, a u reci Mlavi sam i nastradao. Put me je nekako stalno vezivao za neke reke. Nakon povrede, kada se sve to izdešavalo kako se izdešavalo, ja sam ostao korisnik invalidskih kolica. Morao sam da nađem neka druga interesovanja. Probao sam sa šahom, probao sam sa drugim stvarima da mi ne bude dosadno, da sebi upotpunim vreme i da ne kukam nad sudbinom, nego da se borim kroz život i to sam sve vreme i radio.“
Tada je otkrio atletsku disciplinu bacanje čunja, prilagođenu za osobe sa povredom vrata, koje nemaju osećaj u prstima ili koje boluju od cerebralne paralize. Dom za odrasla invalidna lica u Zemunu, gde danas živi, ima teren na kome je svakodnevno trenirao.
Naporan trening uveo ga je u paraolimpijsku reprezentaciju Srbije, sa kojom se predstavio na spektakularnoj ceremoniji u Londonu pred oko 80.000 ljudi. Sa tog takmičenja, vratio se sa zlatnom medaljom i novim svetskim rekordom:
„Kada se postigne uspeh, onda svi zaboravimo koliko je teško da se do njega dođe, a niko i ne vidi to kroz šta mi sve prolazimo. Ja sam nekoliko puta na treningu, kada smo radili teretanu, bukvalno padao u nesvest od težina i napora. Kada bacamo čunj, čunj je drvena sprava, a mi nemamo pokrete u prstima, nego držimo između prstiju i koristimo, što je dozvoljeno po pravilima svetske federacije, lepak koji koriste i rukometaši. Međutim, na nekim temperaturama, taj lepak dobija drugo svojstvo i kida kožu na prstima. Bilo je krv na krv, još nisu ni zarasle te rane, a već ponovo bacam i stvaraju se još dublje rane. Mnogo, mnogo treba da bi se dostigao vrhunac.”
Za razliku od drugih sportista, koji svoje uspehe takođe duguju velikim naporima, paraolimpijci moraju da prevazilaze i prepreke o kojima drugi ni ne misle, poput, na primer, putovanja na takmičenje:
„Ja, kao osoba sa dijagnozom kvadriplegije, imam pravo na pratioca. Međutim naša reprezentacija jedva obezbedi pare i za pripreme, tako da nisam mogao sebi da priuštim taj luksuz da sa mnom ide negovateljica koja bi mi pomagala da, na primer, obujem čarape ili da pređem iz kolica u kolica. To je sve radio pomoćni trener. Onda, nepristupačnost hotela i to 99 odsto. I kada kažu da je hotel ili ustanova u koju idemo prilagođena, opet postoji neka začkoljica – ulaz u WC koji nema dovoljnu širinu vrata, zatim ne može da se dođe do WC šolje ili ne možemo da se istuširamo jer je tuš na nepristupačnom mestu, nema rampe.”
Srpski paraolimpijci su, i pored problema sa kojima se součavaju, vlasnici svetskih rekorda i mnogih medalja. Ipak, o njihovim uspesima u Srbiji se i dalje nedovoljno zna. Po povratku iz Londona, u Beogradu nije bilo zvaničnog, svečanog dočeka u organizaciji republike ili grada, ali su ih ipak dočekali samo-organizovani građani.
„Po meni, trebala je da ih dočeka cela Srbija. Jutros sam gledao snimke iz Londona, kako je to veličanstveno urađeno u Londonu. Ovde uopšte nema brige o osobama sa invaliditetom.“
„Mislim da je stvarno super podržati bilo koga ko je uspeo u nečemu, naročito u sportu i postigao vrhunske rezultate.“
„Žao mi je što doček nije organizovan kako treba i što se smatra da naši olimpijci nisu izjednačeni sa paraolimpijcima. Valjda će se i to jednog dana promeniti u ovoj državi.“
Željko Dimitrijević kaže da je uspeh u Londonu doprineo da paraolimpizam postane vidljiviji javnosti i nada se da će se to nastaviti, kao i da će se ostvariti obećanja koja su po povratku sa takmičenja dobili od zvaničnika:
„Do skoro se smatralo da to neki jadni ljudi u kolicima idu da se takmiče, a da je to malo manje nego takmičenje u mojoj ulici. Ne! Ovo je vrhunski sport i treba mnogo zalaganja i truda, a košta i znoja i krvi i suza. Potrebno je da ga podrži i država i Paraolimpijski komitet i Ministarstvo sporta i Ministarstvo socijalne politike.“
Ovaj sportista, koji se takmiči za više od medalje, ljudima sa sličnom sudbinom, poručuje:
„Pre svega da se ne predaju, da ne klonu duhom jer ako budu hrabri i ako ubede sebe mogu da uspeju, mnogo toga može da se uspe, ne samo u sportu nego i u drugim oblastima. Ja u šali znam da kažem - Ne igram fudbal, ali sam dobar navijač. Nije sve u tome igrati fudbal, čovek sebe može pronaći u nekoj oblasti. Rad, znoj i suze i na kraju se, pre ili kasnije, sve isplati. Svako od nas ima svojih dva, tri ili pet minuta. Borite se i nikada nemojte da se predate.”