Dostupni linkovi

logo-print

Zašto se Srbija odrekla svog antifašizma


Dejan Ilić i Miljenko Dereta

Dejan Ilić i Miljenko Dereta

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li se patriotska kultura na velika vrata vraća u Srbiju. Sagovornici su bili Dejan Ilić, urednik u izdavačkoj kući Fabrika knjiga iz Beograda, i Miljenko Dereta iz beogradske nevladine organizacije Građanske inicijative.

Bilo je reči o tome da li je nacionalistički model iz devedesetih godina ponovo dominantan u kulturi Srbije, zašto srpska kultura beži u nacionalne mitove, kako je Narodno pozorište u Beogradu postalo epicentar otadžbinske kulture, da li će biti formiran fond za finasiranje filmova o Kosovu, kakav je efekat imala televizijska serija Ravna Gora, zašto se vlast toliko trudi da se Srbija odrekne svog antifašističkog nasleđa, kako se bivši uspešni direktor Beogradske filharmonije, Ivan Tasovac, snašao na mestu ministra kulture, u kojoj meri su protagonisti patriotske kulture iz devedestih danas prisutni na javnoj sceni u Srbiji, kao i o tome ko se suprotstavlja patriotskoj kulturnoj politici.
Omer Karabeg: Da li bi se ovaj kulturni trenutak u Srbiji mogao okarakterisali kao beg u nacionalne mitove?


Nema sumnje da je ovo neka vrsta obnove nacionalizma u Srbiji i to u velikim razmerama

Dejan Ilić: Nema sumnje da je ovo neka vrsta obnove nacionalizma u Srbiji i to u velikim razmerama. Nacionalizam ne mora nužno podrazumevati i nacionalne mitove. Recimo, mit o Kosovu je povučen iz javnog opticaja, ali je i dalje ostala potreba da se vlastiti narod stalno predstavlja kao žrtva - i to ne kao makar kakva žrtva, nego kao najveća žrtva na svetu. Neke su se promene dogodile, ali to je i dalje nacionalistička retorika koja u meni izaziva strepnju.

Miljenko Dereta: Ne bih se složio da se patriotska kultura vraća u naš kulturni život, ona ga od devedesetih godina nikada nije ni napustila.
Omer Karabeg: Neki ovu sadašnju orijentaciju u kulturi nazivaju i otadžbinskom kulturnom politikom.

Dejan Ilić: Mislim da nacionalizam i ta otadžbinska priča nemaju nikakve veze sa državom. Nacionalizam se ne sme poistoveti sa patriotizmom. To nisu iste stvari. Mislim da smo Miljenko i ja veće patriote od nacionalista i da nam je više stalo do ove države. Ovaj nacionalizam ili ta otadžbinska priča, koju oni stalno guraju, razjeda ovu državu. Što je više nacionalizma - to je sve manje države. Zato bih voleo da razdvojimo te stvari. Jedno je priča o državi i želja da ova država funkcioniše na najbolji mogući način, a sasvim je druga stvar kada okupirate državu da biste realizovali sebične potrebe. Oni koji su je okupirali ne mogu polagati pravo na patriotizam. Oni su ovu državu uzurpirali i razorili.

Mislim da je ovo, zapravo, etnocentrična politika koja je poistovetila državu sa većinskim narodom koji u njoj živi

Miljenko Dereta: Mislim da je ovo, zapravo, etnocentrična politika koja je poistovetila državu sa većinskim narodom koji u njoj živi.
Omer Karabeg: Reklo bi se da pozorište prednjači u forsiranju patriotske umetnosti, posebno Narodno pozorište u Beogradu. Predstava Srpska trilogija - i po načinu kako je koncipirana i po reakcijama publike - mnogo podseća na Kolubarsku bitku i Valjevsku bolnicu koje su pre četvrt veka rađene po romanu Dobrice Ćosića Vreme Smrti. To je bilo vreme buđenja nacionalizma u Srbiji. Tokom predstave Srpska trilogija publika ovacijama pozdravlja izvođenje pesme Tamo daleko, a na kraju predstave glumci, umesto da se poklone, vojnički salutiraju publici.

Dejan Ilić: Ne razumem kako se tako lako zaboravlja ono što se dogodilo devedesetih i kako se govor devedesetih tako lako i brzo vraća bez ikakvog srama, bez ikakave svesti o tome šta je tada činjeno u ime onoga što se sada manifestuje na tim priredbama. To je izvan moje moći poimanja. Uopšte mi nije jasno šta ljudi osećaju kada to rade. Koji je to identitet? Koji je to kolektiv kojem se oni dive, aplaudiraju i salutiraju? Onaj koji je devedesetih pobio na hiljade ljudi i raselio na stotine hiljada. Je li to ono čime se mi danas ponosimo? Miljenko je u pravu. Taj govor nikada nije bio odsutan, nikada nije prestao, diskontinuitet sa devedesetim nikada nije napravljen. Ali nije bio baš toliko jak kao u poslednje dve godine. Pitam se zašto je to tako.

Čemu ovaj govor sada? Da li je to neka nova mobilizacija?

Ljudi koji zastupaju sadašnju kulturnu politiku ovako to brane: "Mi moramo da idemo u Evropsku uniju. Ako ne postanemo njen član mi ćemo da propadnemo materijalno i ekonomski. Ali Evropska unija je opasnost po naš identitet. Zbog toga ćemo mi u obrazovanju i kulturi da branimio naš identitet". Po meni, to je apsolutno pogrešno. Koji je to naš identitet i postoji li ijedan kolektiv koji ima samo jedan identitet? Koje su to tradicije? Zar nisu te tradicije, koje se danas uporno ističu, zloupotrebljene devedesetih godina i na neki način opovrgnute? Ako je sve to o čemu oni danas govore pre 20 ili 30 godina služilo da se Srbija pripremi za rat, za koji rat se to sada spremamo? Ne znam o čemu se radi. Čemu ovaj govor sada? Da li je to neka nova mobilizacija?
Omer Karabeg: Pozorišni kritičar i reditelj Zlatko Paković kaže da je Narodno pozorište danas postalo epicentar patriotske kulture.

Miljenko Dereta: Ono je to po svom imenu i po svom značaju. Svuda u svetu nacionalna pozorišta neguju tradiciju, ali tradiciju pozorišnog stvaralaštva, a ne onu koja je vezana za ratna iskustva. Pre dve godine su oni koji su devedesetih godina vodili nacionalističku politiku došli na vlast pod drugim imenom i u drugom odelu. Mislim da su mnogi iz oblasti kulture pomislili da je ta politička opcija najzad pobedila i da je nastupilo vreme kada će biti potpuno legitimno i poželjno da se patriotizam iskazuje na način kako ga iskazuje Narodno pozorište. Dodao bih, međutim, da u ovom trenutku imamo veliki broj pozorišta - i u unutrašnjosti i u Beogradu - koja se bave modernim teatrom i savremenim temama, tako da o našem teatru ne treba suditi samo na osnovu Narodnog pozorišta.
Omer Karabeg: Umetnici su svesni da prolazi jedino ono što zadovoljava patriotske kriterije, pa kad traže pare, traže ih za patriotske projekte. Tako je nedavno jedan scenarista mlađe generacije zatražio od Ministarstva kulture da se osnuje fond za finansiranje filmova u kojima će se, pored ostalog, "reafirmisati status Kosova i Metohije u srpskom državnom sastavu u skladu sa Ustavom Republike Srbije". Baš tako stoji u pismu upućenom Ministarstvu kulture. Njegovu inicijativu su potpisali mnogi filmski radnici na čelu sa Emirom Kusturicom.

Dejan Ilić: Mislim da je to sasvim očekivano i ništa me tu ne iznenađuje. Ti koji su to potpisali i treba da budu tu i sve je na svom mestu. Mislim, međutim, da se oni neće ovajditi, jer ova država naprosto nema novca , tako da je to bilo nepotrebno brukanje. Zašto umetnici pristaju na to - morate njih da pitate. Ima ljudi koji na to ne pristaju, pa i dalje opstaju, čak prave i filmove i rade predstave. Nije to, dakle, jedina opcija.

Miljenko Dereta: Mislim da inicijativa o osnivanju tog fonda govori o pravoj prirodi tog patriotizma. Njega uvek podupire država i ljudi koji se bave tom vrstom umetnosti uvek očekuju da će ih država nagraditi za njihiov patriotizam.
Omer Karabeg: Rekao bih da je najbolji, gotovo klasičan, primer patriotske umetnosti televizijska serija Ravna Gora. Ona je savršeno odradila rehabilitaciju Draže Mihajlovića i za to se nisu žalile pare. Nikakvi udžbenici i nikakva škola ne može da uradi ono što može televizijska serija koja se emituje u udarnom terminu. To su njeni naručioci dobro znali. Mislite li da će posledice te serije biti dugoročne?


Serija Ravna Gora je dosadna zato što je jasno da je reč o najobičnijoj propagandi
Miljenko Dereta: Mislim da vi podcenjujete televizijsko iskustvo naše publike. Po mom mišljenju ta serija nije prošla onako kako su se njeni tvorci nadali, zato što nije dobro urađena. Radili su je ljudi vrlo jakih patriotskih osećanja, ali vrlo slabog stručnog i kreativnog potencijala. Ta serija je dosadna zato što je jasno da je reč o najobičnijoj propagandi. Ne čudi me, međutim, što je ta serija snimljena. Njoj je prethodilo zvanično političko pomirenje dela demokratske opcije u Srbiji i četničkog pokreta. Time je ozvaničen pristup istoriji koji je apsolutno pogrešan i opasan i koji će imati dugoročne posledice za budućnost srpskog društva.

Dejan Ilić: I ja mislim da je Ravna Gora loše urađena serija. Zbog toga ne verujem da je izvršila neki uticaj. Oni koji su u ime TV Srbije odlučili da se ta serija snimi mislili su da će obaviti istorijsku misiju, da će rehabilitovati četnički pokret i pokazati da su to bili neki divni borci, antifašisti i ne znam šta još. Meni je to strahovito podcenjivanje ljudi. To je bio promašaj i ne bih se mnogo sekirao oko te serije, ali me sekira pomirenje sa četnicima koje je opasno. Opasno je zato što su se zamutile i izbrisale granice, što se fašisti proglašavaju za antifašiste. Problem je, dakle, ono što stoji iza serije Ravna Gora, a ne sama serija, a to je rehabilitacija vrednosti koje su već dva puta bile poražene. Poražene su u Drugom svetskom ratu, poražene su i devedesetih. I vi ih sada po treći put vraćate i pokušavate da ih rehabilitujete. Stvarno bih volio da znam s kojim razlogom se to čini i šta je cilj ljudi koji to rade.
Omer Karabeg: Kako se u svemu tome drži ministar kulture Ivan Tasovac. On je pre manje od godinu dana na tom mestu nasledio Bratislava Petkovića koji je postao čuven po rečenici da umetnost mora biti patriotska. Da li je Tasovac, inače veoma uspešni dugogodišnji direktor Beogradske filhamnonije, koji vrlo dobro zna šta su prave kulturne vrednosti, nešto promenio na kulturnoj sceni Srbije?

Dejan Ilić: Ako jeste, ja to nisam video. Ne vidim da je išta promenio i ne vidim da je išta drugačije nego što je bilo. Kada već pričate o toj seriji, u ovom trenutku u Istorijskom muzeju Srbije traje izložba "U ime naroda, politička represija u Srbiji 1944 - 1953" koja je deo iste priče kao i ova serija. Pri tome su autori izložbe pomešali sve živo, falsifikovali neke podatke, čak su uzeli i pogrešne fotografije. Uzimali su fotografije iz koncentracionih logora po srednjoj Evropi i stavljali ih kao fotografije posleratnih logora u Srbiji. Potpuno neverovatno. Ta izložba nije postavljena u vreme Bratislava Petkovića, nego u vreme Ivana Tasovca i ona je dobila pomoć od države. Ja ne vidim šta je on uradio, vidim samo da taj čovek samo radi na svom predstavljanju.
Omer Karabeg: Šta je bio cilj izložbe koju ste pomenuli?

Dejan Ilić: Nama je naveći problem kako da se odreknemo antifašističkog i socijalističkog nasleđa, jer je to navodno naša najveća nesreća. Nisu nesreća zločini koje je Srbija napravila devedesetih, ništa od toga nije nesreća, nama su najveća nesreća antifašistički, partizanski rat u kome smo pobedili i socijalistička Jugoslavija u kojoj je svaki narod praktično doživio svoje zlatno doba, izašao iz predmodernog i zakoračio u moderno stanje. To nam je problem i s tim hoćemo da se obračunamo, tu istoriju hoćemo da falsifikujemo i pokažemo da je to izvor sveg zla, a ne ono što nas je odvelo u ratove devedesetih. Kome god su Drugi svetski rat i sudbina Draže Mihajlovića veći problem od onoga što se Srbiji desilo devedesetih, taj beži od stvarnosti i nije spreman da se suoči sa vlastitom odgovornošću za ono što se desilo za njegovog života. To je jedan veliki beg od stvarnosti i odgovornosti.

Nama je naveći problem kako da se odreknemo antifašističkog i socijalističkog nasleđa, jer je to navodno naša najveća nesreća

Ne može se više poricati ono što se dogodilo devedesetih, niti da je za to najveća odgovornost na srpskoj strani. To se ne može poricati, ali ako hoćete to da ignorišete, onda ćete otići na Prvi svetski rat i na ne znam kakve zločine posleratnih vlasti u Jugoslaviji. Pravićete se kao da se ovo što se desilo juče nije dogodilo, a sve ono što se davno dogodilo - to je nešto čemu mi sada treba da se posvetimo i to je taj naš oporavak i obnavljanje nacije. Mislim da je to jeftin pokušaj da se izbegne odgovornost i taj pokušaj će propasti, samo je pitanje da li će se to dogoditi pre ili kasnije, ali propašće svakako.

Miljenko Dereta: Gledam na ministra Tasovca kao na nekoga ko je na položaju, a ne na funkciji. On sedi i čuva položaj ministra kulture i to mu je jedini zadatak i cilj, a istovremeno ne obavlja svoju funkciju, to jeste ništa ne menja u kulturnoj politici ove zemlje. Moram reći da sam mnogo više očekivao od njega. Imao sam priliku da sa njim u više navrata razgovaram. Mi se poznajemo, mi smo prijatelji, ali se apsolutno ne slažemo u pitanjima kulturne politike. Jedan od njegovih velikih neuspeha je sve ono što se događalo sa Upravnim odborom u Narodnom pozorištu, koje je kolega Paković vrlo dobro locirao kao prostor u kome se u ovom trenutku najžešće sprovodi nacionalna kulturna politika. On je tu zakazao, pokazao se kao neuspešan i sada se opravdano postavlja pitanje da li je to zbog toga što je druga strana bila jača ili zato što on, zapravo, nije hteo da se tamo dogodi neka promena.

Antifašizam nam smeta, jer su uz antifašizam išle dve reči koje su danas veliki problem - bratstvo i jedinstvo

Dodao bih još jedan mali detalj na temu fašizma i antifašizma kod nas. Ta opsesivna borba protiv antifašizma je došla dotle da smo mi u Srbiji poistovetili antifašizam sa staljinizmom. Antifašizam nam smeta, jer su uz antifašizam išle dve reči koje su danas veliki problem - bratstvo i jedinstvo. Bratstvo i jedinstvo je podrazumevalo bratstvo i jedinstvo različitih naroda, različitih etničkih grupa, manjine i većine, a mi sada želimo da srpski narod bude jedini vlasnik države u kojoj živimo.
Omer Karabeg: Može li se reći da je jedan od glavnih ciljeva patriotske kulturne politike diskreditacija antifašizma?

Miljenko Dereta: I da - i ne. Mislim da je mnogo važnije nešto što se sve vreme sprovodi ispod žita, a to je da se pokaže da postoji međunarodna zavera protiv Srbije, čiji je cilj da se na srebeničkom zločinu trajno diskredituje Srbija. To je tema o kojoj se ovde govori. U tom patriotskom kulturnom diskursu danas učestvuju ljudi koji su aktivno učestvovali u politici koja je dovela do srebreničkog genocida. Ovde se radi o koži, ne samo onih koji su u tome učestvovali, nego i onih koji su to inspirisali, koji su to pravdali i koji to pravdaju i danas.
Omer Karabeg: Gospodine Iliću, mislite li i vi da su protagonisti patriotske kulture iz devedesetih i danas prisutni na kulturnoj sceni Srbije?

Dejan Ilić: Svakako da neki od njih jesu, ali nije problem u ljudima koji deluju u polju kulture, problem je u politici. Nije problem što su ti ljudi i dalje tu. Problem je u tome što su ljudi, koji su u tome direktno učestvovali i koji su bili deo te politike, danas na čelu Srbije, a pošto su oni na čelu Srbije, naravno da će nam biti vidljiviji i ljudi koji su bili nosioci kulturne politike devedesetih godina. Da političari iz devedesetih nisu danas na vlasti i ovi drugi bi bili manje vidljivi. Oni čine skladnu celinu i zato moraju da idu jedni sa drugima. U ovom trenutku nas ti ljudi vode u Evropsku uniju. Oni će prihvatati sve što se od njih traži, a unutra će u ime podrške, koju dobijaju iz inostranstva, raditi sve ono što im odgovara. Zahvaljujući podršci, koju dobijaju spolja, oni su dobili priliku da još jednom oblikuju ovo društvo na jedan, po meni, katastrofalan i poguban način. A oni iz sveta im kažu: "Važi, radite šta god hoćete, ali morate da ispunite ono što mi od vas tražimo".

Mislim da je najopasnije to što su se u medije vratili ljudi koji su u vreme ratova podsticali na rat i zločine, koji su bili huškači i koji su opravdavali zločine

Miljenko Dereta: Protagonosti patriotske kulture iz devedestih nikada nisu ni sišli sa javne scene. Bili su manje ili više diskretni, ali su sve vreme bili prisutni, a mislim da je najopasnije to što su se u medije vratili ljudi koji su u vreme ratova podsticali na rat i zločine, koji su bili huškači i koji su opravdavali zločine. To su oni novinari koji su znali za samo jednu vrstu žrtava. Po njima je srpska strana uvek vodila samo odbrambene akcije, nikada nije napadala, a pri tome je uvek osvajala neke nove teritorije. Tih ljudi danas ima u mnogim medijima, posebno štampanim. Mediji imaju značajnu ulogu u ovoj novoj nacionalističkoj politici, jer se ona promoviše preko medija. Protagonosti nacionalističke kulture iz devedetih su danas jako vidljivi zato što im mediji daju mnogo više prostora nego bilo kojoj drugoj alternativnoj kulturnoj politici.
Omer Karabeg: Postoje li tačke otpora otadžbinskoj kulturnoj politici? Ko se tome najviše suprostavlja?

Dejan Ilić: Naravno da postoje i ja bih ih, u skladu sa onim što sam na početku rekao, nazvao patriotskim tačkama otpora. To su one tačke na kojima se nalaze ljudi koji pokušavaju da od ove države i ovog društva načine pristojnu državu i pristojno društvo. Mislim da tih ljudi nije ni tako malo. To što su manje vidljivi od ovih drugih je stvar medija koji su takvi kakvi su. Tih ljudi je bilo uvek. Bilo ih je i u devedesetim. Srbija nije homogeno društvo. Ovde ne misle svi ljudi isto. Postoje oni koji se bune protiv ove sadašnje situacije. Postoje i oni koje uopšte ne zanima ono što se danas dešava, ali koji prave neke dobre stvari. Po meni su i to patriotske tačke otpora. Političke okolnosti trenutno ne dozvoljavaju da ti ljudi budu vidljivi, ali to njima ne smeta da rade svoj posao onako kako misle da treba da ga rade. U tom smislu ja se ne bih sekirao za kulturu Srbije. Priča o tome da ovi koji su sada na vlasti imaju podršku čitavog društva je čista laž. Naravno da u stvarnosti postoje ljudi koji su protiv onoga što nam se u ovom trenutku nameće kao zvanična kulturna politika i koji rade nešto sasvim drugo.

Miljenko Dereta: Mislim da je tačka otpora sve ovo što se dogodilo oko poplava - kada se cela jedna generacija pobunila protiv toga kako je to država radila - i uzela stvar u svoje ruke. Nisam čuo nijednog volontera da je rekao: ja branim zemlju, ja branim Srbiju, ja čuvam ovo ili ono. Oni su se bavili ljudima i pomagali im u nevolji i na taj način su pokazali svoj patriotizam. Nisu se bavili politikom. Vlast koja je oko poplava sve zabrljala pokušala se baviti politikom u tuđoj nesreći. To isto važi i za kulturu. Danas je najveći deo otpora, zapravo, u virtuelnom prostoru, u prostoru raznih društvenih mreža. Time nosioci otpora pokazuju da žive u 21. veku, za razliku od onih koji sve što rade moraju raditi uz "spontano" okupljanje naroda na ulicama.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG