Dostupni linkovi

logo-print

Zašto je Beogradu Moskva postala bliža od Brisela i Vašingtona


Pristalice politike Vladimira Putina u Srbiji, 23. mart 2011. godine

Pristalice politike Vladimira Putina u Srbiji, 23. mart 2011. godine

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se tome šta znači sve tešnja saradnja nove vlasti u Srbiji sa Moskvom. Sagovornici su bili beogradski spoljnopolitički analitičar, Boško Jakšić, i Filip Ejdus, asistent na Fakuletu političkih nauka u Beogradu.

Bilo je reči o tome da li je tačna teza da Vašingtonu ne bi smetalo približavanje Srbije Rusiji ukoliko bi nova vlada ispunila američke zahteve oko Kosova, koliko je Moskva uticala na Ivicu Dačića da napusti Borisa Tadića i napravi savez sa Tomislavom Nikolićem, kako iz današnje perspektive izgleda nekadašnja izjava Tomislava Nikolića da bi više voleo da Srbija bude ruska gubernija nego članica evropskog bloka, da li je, s obzirom na ogromnu Putinovu popularnost u Srbiji, u toj zemlji danas dominantno prorusko raspoloženje, zašto Aleksandar Vučić uporno ponavlja da Srbija neće ući u NATO pakt, koliko je Rusiji suštinski stalo da Srbija ostane izvan NATO pakta, kao i tome kakav politički značaj ima izgradnja zajedničke fabrike oružja sa Rusima.

Omer Karabeg: U poslednje vreme sve više se mogu čuti tvrdnje da se nova vlast, iako se stalno zaklinje u evropski put Srbije, sve više udaljava od Brisela i približava Moskvi. Rekao bih da je u toj konstataciji najdalje otišao Vuk Drašković kada je rekao: “Govore Evropska unija, a misle - malo morgen. Migavac im pokazuje Zapad, a oni voze na Istok“. Koliko ima istine u toj tvrdnji?

Boško Jakšić: Rekao bih da je to preterivanje, jer su srpsko-ruski odnosi veoma iznijansirani i ne bi baš moglo tako da se kaže, iako na prvi pogled, otkako su predsednik Nikolić i nova garnitura došli na vlast, postoji čitava kolekcija primera koji bi mogli da ukazuju na to da Srbija ili dobrovoljno upada u naručje Rusije ili je Moskva možda stisla Beograd u jedan čvrst medveđi zagrljaj. Ipak, mislim da je komentar Vuka Draškovića suviše jednosmeran.

Nema sumnje da je Srbija nakon ovih prvih mesec dana delovanja nove vlade dalje od Evropske unije, a bliže Ruskoj federaciji.

Filip Ejdus: Imam malo više razumevanja za te tvrdnje. Iako je nova vlada deklarativno ostala na putu evropskih integracija, njeni postupci ukazuju na to da je uspostavljanje bližih ekonomskih, energetskih, odbrambenih i političkih odnosa sa Moskvom njen prioritet. Svi najviši funkcioneri nove vlade su na svoja prva zvanična putovanja otišli u Rusiju. Dogovorene su razne stvari - kredit od 800 miliona dolara, značajno unapređenje vojno-tehničke saradnje, a najavljen je i početak izgradnje dela gasovoda Južni tok koji treba da ide kroz Srbiju. Istovremeno na planu evropskih integracija, osim deklarativnog zalaganja za uspostavljanje političkog dijaloga sa Prištinom i dogovora o predstavljanju Kosova na regionalnim skupovima, nije učinjen nikakav stvarni napredak. Nema sumnje da je Srbija nakon ovih prvih mesec dana delovanja nove vlade dalje od Evropske unije, a bliže Ruskoj federaciji.

Moja je teza da je sve to deo dogovora, koji je ova vlada napravila pre svega sa Amerikancima.

Boško Jakšić: Mogao bih ovoj listi primera, koje je pomenuo gospodin Ejdus, da dodam još nekoliko stvari. Recimo, Zberbanka, koja je najveća u Rusiji i među 20 najvećih u svetu, dolazi u Srbiju, a najavljena je i poseta Vladimira Putina, koji dolazi na početak radova izgradnje Južnog toka kroz Srbiju. Podsetio bih da je Vuk Jeremić, na nesumnjivo veliko zadovoljstvo Moskve, koja mu je itekako pomogla da dođe na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, za jednog od svojih savetnika uzeo bivšeg ruskog premijera Jevgenija Primakova. Taj spisak je duži, s tim što se on uglavnom svodi na pitanja ekonomije. Dakle, približavanje Rusiji je manje-više ekonomskog i energetskog karaktera. U analizi srpsko-ruskih odnosa morali bismo da uzmemo u obzir još jedan važan elemenat, a to je Kosovo, na osnovu koga ja zaključujem da su stvari više balansirane nego što to na prvi pogled izgleda. Naime, svedoci smo promenjene srpske retorike koja se tiče Kosova. Prvi put je u leksiku srpskih političara ušla reč ustupci. Vlast u Beogradu je dala veoma čvrsta obećanja da će ispuniti ono što je do sada dogovoreno. Zapadne diplomate veoma otvoreno govore da veruju novoj vladi i da tako čvrsta obećanja nikada nisu dobili od prethodne vlade. Moja je teza da je sve to deo dogovora, koji je ova vlada napravila pre svega sa Amerikancima. Rekao bih, i u tome je suština moje teze, da postoji prećutna saglasnost između Vašingtona i Moskve. Vašington je zainteresovan da se završi kosovska epopeja, da se normalizuju odnosi i da se pitanje Kosova konačno skine sa dnevnog reda, a u isto vreme je svestan da postoji interes i Moskve i Beograda za energetsku saradnju. Zašto onda Zapad ne bi progutao i Južni tok i saradnju u energetici, kada pola zapadne Evrope zavisi od ruskog gasa i kada trasa gasovoda Južni tok vodi sve do Italije? Zato mislim da samo na prvi pogled postoji spoljnopolitički debalans, a on postoji pre svega zato što vlast neće reći da je spremna da ispuni sve ono što se od nje očekuje, kad je u pitanju Kosovo.

Filip Ejdus: S jedne strane ta teza ima logike. Već neko vreme postoji uverenje da samo desničarske stranke, koje imaju nacionalistički pedigre, mogu da naprave velike ustupke u vezi sa Kosovom. Za sada još uvek nemamo nikakve opipljive dokaze na osnovu kojih bismo mogli da tvrdimo da će zaista da dođe do nekakvog zaokreta u kosovskoj politici. Voleo bih da je ta teza tačna, ali sam prilično skeptičan. Mislim da će odnosi između Beograda i Prištine, na žalost, i dalje biti loši, kao što su bili i do sada, i da će i jedna i druga strana teško praviti ustupke.

Omer Karabeg: Gospodine Ejdus, kako gledate na tezu da je srpska vlada napravila dogovor sa Amerikancima i da u svemu ovome postoji prećutna saglasnost između Moskve i Vašingtona?

Filip Ejdus: Ne postoje nikakvi opipljivi dokazi da se ovo radi u saglasnosti sa Zapadom. Takva konstrukcija može logički da stoji, ali u empirijskom smislu nisam video nikakav dokaz da su ovo približavanje Rusiji i popuštanje u vezi sa Kosovom deo nekakvog plana koji je dogovoren sa Vašingtonom.

Boško Jakšić

Boško Jakšić

Boško Jakšić: Ja ne mogu ponuditi nikakve dokaze za svoju tezu. Svakako se ne radi ni o kakvom čvrstom dogovoru Vašingtona i Moskve i još manje bismo mogli da pričamo o nekakvoj novoj Jalti. Mislim da se radi o prećutnoj saglasnosti u kojoj svaka od dve strane, i Istok i Zapad, nalaze dozu sopstvenog interesa. Svakako da ne postoji nikakav čvršći, ponajmanje pismeni dogovor. Inače, moram da kažem da sam oduvek smatrao da Naprednjaci, zajedno sa Socijalistima, a to su dve stranke koje ne kriju svoje proruske naklonosti, imaju mnogo veće šanse da povuku neke odlučne poteze u pogledu Kosova, jer ih niko, upravo zbog njihove prošlosti, ne može da nazove izdajnicima, prodavcima Kosova, nepatriotima. Sve su to atributi koji se uvek obavezno koriste kada se govori o Demokratskoj stranci ili Liberalno demokratskoj partiji. To je ta prednost, koja je gotovo zakonomernost politike. Pitanje je samo da li nova koaliciona vlada želi da iskoristi tu svoju prednost. Meni se čini da počinje da je koristi. Kako će biti dalje - to ne znam, jer to neće svakako biti ravan put, nego će ići cik-cak linijom, levo-desno, i imaće svoje zastoje.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da je Ivica Dačić nakon posete Moskvi doneo odluku da napusti Borisa Tadića i krene u savez sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Na osnovu toga mogao bi se izvući zaključak da je Moskva odigrala presudnu ulogu u dolasku sadašnje garniture na vlast.

Filip Ejdus: Potrebno je prisetiti se da je Ivica Dačić posetio Moskvu i pre sklapanja koalicionog sporazuma s Demokratskom strankom 2008. godine. Razlika između njegove tadašnje posete i ove iz 2012. je u tome što je on 2008. godine demantovao da je Rusija uticala na formiranje tadašnje vlade, dok je sada otvoreno priznao da je Moskva vršila jak pritisak da se napravi koalicija s Naprednjacima. Ruski uticaj je, dakle, bio veoma važan, ali mislim da su ipak prevladali neki unutrašnji razlozi. Tu mislim, pre svega, na izbor Tomislava Nikolića za predsednika, ali i na lične motive Ivice Dačića, čiji politički ego nije mogao da odoli iskušenju da postane premijer.

Boško Jakšić: Nesumnjivo je da su isti oni, koji su se donedavno žalili da strani ambasadori po Beogradu sklapaju srpske vlade, ovoga puta i sami konsultovali strance, pre svega Ruse. Treba imati u vidu da su, dok su trajali koalicioni pregovori, sve vreme u vazduhu visila dva zahteva koji su maltene bili javna tajna, a to je da Rusi neće nikakvu vladu u kojoj bi se našla, direktno ili indirektno, Liberalno demokratska partija, dok je Zapad insistirao na tome da u vladu ne uđe Vojislav Koštunica. Kao što vidimo, napravljena je vlada u kojoj nema ni Koštunice, ni LDP-a. Drugim rečima, izgleda da su ispoštovane želje velikih saveznika. A to što izgleda da je vlada napravljena u Moskvi, ja bih to objasnio time što su Amerikanci, čini mi se, shvatili da u Srbiji mnogo lakše može da prođe vlada koja deluje proruski, nego proamerički. To je osnova prećutne saglasnosti Moskve i Vašingtona, o kojoj sam govorio.

Omer Karabeg: Može li se reći da je jedan od razloga okretanja Rusiji procena vladajuće koalicije da će time povećati svoj rejting? Dačić je, čini mi se, jednom prilikom rekao da se ne treba pretvarati, jer većina naroda pozdravlja najtešnje veze sa Rusijom. Uostalom, ne treba zaboraviti ni ogromnu popularnost koju Putin ima u Srbiji.

Interes Zapada je da se što pre završi stvar oko Kosova. Njihova je logika - grlite se i ljubite sa majčicom Rusijom, ali naš interes mora biti zadovoljen.

Boško Jakšić: Tako je. Veliku popularnost ima ne samo Putin, nego i odlazeći ruski ambasador, ako je odlazeći. Jasno je da nova vlast pravi kapital na toj vrsti raspoloženja. To Zapadu ne smeta, jer je njegov interes da se što pre završi stvar oko Kosova. Zbog toga su oni spremni da progutaju Ruse i da kažu OK. Njihova je logika - grlite se i ljubite sa majčicom Rusijom, ali naš interes mora biti zadovoljen. Drugim rečima, ova vlada je u poziciji da bude neka vrsta umiljatog jagnjeta koje na dve strane sisa. Ona bi mogla da obezbedi da i Rusi i Zapad budu zadovoljni. Ne zaboravimo da se Rusi neće protiviti ničemu što srpska vlada uradi oko Kosova. I Putin i Medvedev i drugi ruski zvaničnici su često stavljali do znanja da će prihvati svako rešenje koje prihvati Beograd.

Filip Ejdus: Putin je najpopularniji političar u Srbiji. Čak je i Tomislav Nikolić prilikom svoje poslednje posete Moskvi rekao da bi samo Putin mogao da ga pobedi na predsedničkim izborima. Sigurno je da su ogromna Putinova popularnost, kao i činjenica da Srbi doživljavaju Ruse, pored Grka i još nekih naroda, kao najveće prijatelje, uticali da se ova vlada, koja je utemeljena na populističkim principima, okrene Moskvi. To okretanje narod doživljavaju kao nešto što je poželjno, budući da je u harmoniji sa kolektivnim osećanjima. Takvom politikom ova vlast utemeljuje sebe u biračkom telu i stiče političke poene. To je evidentno. Na žalost, u Srbiji ne postoji dovoljno jaka kritička svest koja bi upozorila na ekonomske, političke i bezbednosne posledice tog približavanja Rusiji. Za sada, u najširem javnom mnjenju do takve racionalne analize nije došlo.

Omer Karabeg: Kako iz današnje perspektive izgleda nekadašnja izjava Tomislava Nikolića da bi više voleo da Srbija bude ruska gubernija nego članica evropskog bloka?

Nikolić možda više ne smatra da Srbija treba da postane ruska gubernija, ali njegova dela pokazuju da je za njega Moskva i dalje ubedljivo najvažniji spoljnopolitički partner Srbije.

Filip Ejdus: Tomislav Nikolić je dosta promenio svoju političku retoriku od 2007. godine, kada je dao tu izjavu. On je danas deklarativno privržen evropskim integracijama Srbije, mada to tek treba i da pokaže svojim delima. Mislim, međutim, da Tomislav Nikolić nije mnogo promenio svoje stavove prema Rusiji. Kada je 2007. godine na nekoliko dana postao predsednik skupštine Srbije, on je prvo primio tadašnjeg ruskog ambasadora u Beogradu. Nikolić je sada, još pre inauguracije, posetio Moskvu, gde se susreo sa Putinom, a u septembru je zakazan još jedan susret sa ruskim liderom u Sočiju. Nikolić možda više ne smatra da Srbija treba da postane ruska gubernija - ako je u tako nešto ikada verovao - ali njegova dela pokazuju da je za njega Moskva i dalje ubedljivo najvažniji spoljnopolitički partner Srbije.

Boško Jakšić: On to može privatno da misli, kao što je jednom javno rekao da mu je najomiljenija knjiga Tihi Don, ali mislim da u funkciji šefa države to ne sme i ne može da kaže, čak i ako bi to želeo.

Omer Karabeg: Šta znači izgradnja zajedničke fabrike oružja sa Rusima. Da li je to nešto više od ekonomske saradnje?

Filip Ejdus:Jačanje vojno tehničke saradnje sa Rusijom neumitno će voditi jačanju političkih veza između dve zemlje. To ne mora da znači da će Srbija time biti uvučena u ruske bezbednosne integracije. Međunarodni politički odnosi i spoljna politika se retko kada menjaju preko noći, ali je važno imati u vidu trendove. Nova vlada je svojim delima pokazala da joj je unapređivanje odnosa sa Rusijom prioritet i, ukoliko se ovaj trend nastavi, veliko je pitanje gde ovaj proces može Srbiju da odvede.

Boško Jakšić: Kada govorimo o vojnoj saradnji, naravno da Rusi njome mogu da budu zadovoljni, ali treba imati u vidu i drugu stranu - da je i Srbija veoma zadovoljna. Rusi znaju da srpska namenska industrija najveći deo svoje proizvodnje izvozi na Zapad - treba se setititi samo koliko municije prodaje Americi. To je jedna od retkih industrijskih grana u ovoj zemlji koja je profitabilna. Investicije u takvu industriju su normalne. Svakako da je važno da Beograd vodi računa da ga takva vrsta saradnje ne odvuče u neke tamne političke koridore, gde bi Rusija pokušala da uvede Srbiju u neke druge aranžmane. Tačno je da su bila vremena kada su Pasuljanske livade nuđene Rusima da tamo izgrade svoju bazu. To su radili ljudi koji sada vode ovu zemlju. Nadam se da je to vreme prošlo i da se Srbija trudi da prepozna sopstvene interese u bilateralnoj saradnji sa Rusijom, a Rusija ih je već prepoznala. Rusi u ovom trenutku itekako mogu da budu zadovoljni. Ne samo da mogu da uživaju u ulozi sveslovenskog, pravoslavnog patrona, koju oni vole, nego su učvrstili i svoj uticaj, pre svega ekonomski, koji im je veoma važan. Važno im je i da Srbija ne ide u NATO, pa zato mislim da im nije smetalo što je vojni ministar Vučić ovih dana srdačno ćaskao sa komandantom Nacionalne garde Ohaja, što je dokaz da Srbija ne želi da prekine ni odnose, koje ima na drugoj strani Atlantika
Omer Karabeg: Karakteristično je da Aleksandar Vučić stalno ponavlja da Srbija neće u NATO. Zašto on oseća potrebu da svaki put to naglasi, da li on time želi da definitivno uveri Ruse da Srbija neće u NATO ili šalje poruku nekom drugom?

Filip Ejdus: Mislim da to Vučićevo često naglašavanje vojne neutralnosti Srbije ima i spoljni i unutrašnji aspekt. Na spoljnopolitičkom planu radi se o pokušaju da se Rusija dodatno motiviše da pruži ekonomsku pomoć vladi, koja je svesna da bez snažne i brze finansijske injekcije, koja bi došla spolja, neće moći da reši nagomilane ekonomske i socijalne izazove. Na unutrašnjem planu to ritualno ponavljanje da Srbija nikada, ni po koju cenu, neće ući u NATO savez, niti priznati Kosovo, je u funkciji prikupljanja političkih poena i skretanja pažnje sa socijalno ekonomskih problema.

Boško Jakšić: Da bismo razumeli čitav taj kompleks pitanja oko NATO pakta, morali bismo se vratiti unazad. Kada je 2000. godine Srbija počela da se demokratizuje i reformiše, mi smo u to vreme uporno govorili o evroatlantskim integracijama. Nikome nije smetalo što je samo godinu dana pre toga NATO bombardovao Srbiju. Međutim, ima tome jedno 5-6 godina kako je atlantska komponenta srpskih integracija potpuno izbačena. Nije izbačena sada, nego još u vreme one famozne kohabitacije Voje Koštunice i Borisa Tadića - da bi na kraju pre dve godine Boris Tadić dogurao dotle da kaže da bilo kakvi razgovori o ulasku Srbije u NATO pripadaju dalekoj budućnosti. Dakle, to što sada Aleksandar Vučić govori je nasleđeni citat. Mi još nismo odgovorili na pitanje kako se dogodilo da smo od zdušne podrške evroatlantskim integracijama dogurali do toga da je naše članstvo u NATO paktu prepušteno dalekoj budućnosti. Inače, sadašnja Vučićeva priča o NATO paktu ima više unutrašnju dimenziju, nego što je to poruka bilo Vašingtonu, bilo Briselu, bilo Moskvi.

Omer Karabeg: Koliko je Rusiji suštinski stalo da Srbija ne uđe u NATO pakt? Da li su tačne spekulacije da je Srbija instrument Rusije u njenom nastojanju da spreči širenje NATO pakta?

Rusija se protivi proširenju NATO pakta u svim onim područjima gde može da ima uspeha, a na Balkanu je jedino Srbija takav slučaj.

Filip Ejdus: Treba imati u vidu da je u gotovo svim ruskim strateškim dokumentima proširenje NATO saveza definisano kao bezbednostna pretnja ruskim nacionalnim, ekonomskim i političkim interesima. To se, pre svega, odnosi na postsovjetski prostor, ali i na delove Evrope u kojima NATO ima ambiciju da se širi. Zbog toga se Rusija protivi proširenju NATO pakta u svim onim područjima gde može da ima uspeha, a na Balkanu je jedino Srbija takav slučaj. Međutim, ne treba smetnuti s uma činjenicu da su Srbija i Balkan u svakom pogledu, osim možda u energetskom, od drugorazrednog geopolitičkog značaja za ruske interese. Zbog toga mislim da se Srbija ne može tretirati kao nekakav instrument Rusije u njenom nastojanju da spreči širenje NATO pakta. Rusija radi ono što može, a to znači da će podržavati opredeljenje Srbije da ne uđe u NATO, dokle god ono bude aktuelno. Međutim, ukoliko bi Srbija promenila svoju stratešku orijentaciju i opredelila se za NATO, ne mislim da bi to obavezno značajano pogoršalo odnose između Beograda i Moskve.

Boško Jakšić: Nesumnjivo je da postoji velika razlika u specifičnoj težini Srbije i zemalja kao što su, recimo, Ukrajina ili Gruzija, koje se nalaze uz Rusiju, pa je ona vitalno zainteresovana da NATO ne uđe na taj prostor. Rusija koristi Srbiju da šalje signale, da pojačava retoriku, da, ako treba, koristi i reči kalibra 155 milimetara, ali suštinski stvari stoje drugačije. Uzmimo primer Crne Gore. Rusija, koja je itekako prisutna u Crnoj Gori, nije imala ništa protiv kada je Crna Gora odlučila da uđe u NATO pakt. Tako da se lopta vraća u naše dvorište. Mislim da se ovde preuveličava strah od toga kako bi Rusija reagovala kada bismo se mi odlučili za NATO pakt. Naši političari se stalno sa strahom pitaju šta će Rusi reći ako mi poželimo ili pomislimo da se priključimo zapadnoj alijansi, mada taj strah nije realan, jer su i Bugarska, i Rumunija, i Poljska članice NATO pakta, a mnogo su bliže granicama Rusije. Dakle, nema osnova za strah. Međutim, naše je političare lako zastrašiti i Rusija to veoma vešto koristi.

Omer Karabeg: I na kraju, da li je ovo sadašnje približavanje Rusiji taktički potez ili je u pitanju dugoročna strategija?

Boško Jakšić: Voleo bih da verujem da se radi o osmišljenoj politici čuvanja interesa Srbije. Sve zavisi od toga kako će jedna tako delikatna politika biti vođena. To je veliki izazov ovoj vladi, a posebno njenoj diplomatiji, za koju nisam baš uveren da može uspešno da se nosi s tim izazovom. Strahujem i od emotivne komponente srpske politike koja je u ovom trenutku apsolutno na strani Rusije, a to je nešto što bi i dugoročno i kratkoročno bilo loše.

Filip Ejdus: Ne znam da li se radi o taktici ili strategiji. Ukoliko se zaista radi o nekom taktičkom balansiranju i manevrisanju, mislim da je ono veoma opasno, pošto vrlo lako može da se vrati Srbiji kao bumerang. Evropska unija trenutno prolazi kroz najveću krizu od svog osnivanja i malo će joj trebati da pronađe izgovor da dugoročno odloži evropsku perspektivu Srbije. Time bi se taktičko približavanje Rusiji pretvorilo u dugoročnu geopolitičku zamku, koju smo sami sebi napravili. Srbija nije Jugoslavija, a bipolarni svet odavno ne postoji, tako da su sve analogije sa Titovom politikom pogrešne i opasne - i mogu Srbiju da odvedu u zabludu.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG