Nedavno proglašenje primirja od strane lidera Radničke partije Kurdistana Odžalana ide u prilog nastojanjima turskog premijera Erdogana da, kada mu istekne mandate, uz podršku Kurda u parlamentu promeni Ustav i postane predsednik sa mnogo većim ovlašćenjima, piše Stiven Larabi (Stephen Larrabee) u “Foreign Affairs”.
Uprkos početku razgovora, mir je još daleko, a osim na domaćoj sceni, mnogo je prepreka i u regionu Bliskog istoka.
Prošle sedmice je Abdulah Odžalan, lider Radničke partije Kurdistana (PKK) koji se nalazi u zatvoru, proglaisio primirje nakon skoro tri decenije pobune protiv turske države. Pre toga, sukobi – u kojima je poginulo oko 40 hiljada ljudi – činili su se nerešivi. Nastojanja Ankare da uguši pobunu samo su jačala kurdski nacionalizam i PKK. Međutim, sada sa Odžalanom, koji je očito rešen da mirnim putem prevaziđe razlike, rastu šanse da se napokon okončaju sukobi.
Odžalanova izjava je došla u pogodnom trenutku. Nekoliko činilaca doprinelo je sazrevanju vremena za mir. Prvo, vladajuća partija Pravde i razvoja (AKP) i šira turska javnost uviđaju da su bezuspešni pokušaji da se pobuna uguši na silu. Stoga su potrebni odlučniji napori vlade u pronalaženju političkog rešenja za kurdski problem.
Drugo, kurdsko pitanje je tesno povezano sa političkim ambicijama premijera Redžepa Tajipa Erdogana. Prema statute njegove partije, Erdogan ne može da se opet kandiduje za premijera kada mu istekne drugi mandat na ovoj funkciji. Stoga mnogi očekuju da će se nadmetati za predsednika Republike.
Ukoliko mu to uspe, biće prvi šef države izabran na neposrednim izborima, zaokružujući političku karijeru i što mu omogućava da oblikuje političku scenu do 2023. godine, kada se obeležava sto godina od osnivanja Republike Turske.
Jedini problem je što je aktulelna predsednička funkcija uglavnom cereominajlna. Stoga Erdogan nagoveštava da želi izmene turskog ustava u cilju jačanja ovlašćenja šefa države i smanjenja moći premijera. Međutim, Erdoganovom AKP nedostaju glasovi u parlamentu za takve promene ustava. Za to mu je potrebna podrška prokurdske partije Mir i demokratija (BDP), koja ima 33 poslanika. Mirovni sporazum sa Odžalanovim PKK, obećanje promena Ustava kojima bi se proširila kulturna prava Kurda i proširila definicija turskog državljanstva – pomogla bi Erdoganovoj vladi da dobije podršku BDP-a.
U stvari, da bi došao na predsedničku funkciju kakvu želi, Erdoganu će biti potrebna velika nagodba sa Kurdima. Međutim, takav scenario brine mnoge Turke, koji smatraju da bi se novim ustavom koncentrisalo previše moći u rukama jednog čoveka i time otvorio put za još veći autoritarizam.
Na kraju, šanse za mir su povećanje nakon što su u Erdoganovoj partiji zaključili da je za okončanje pobune Kurda ključna Odžalanova uloga. U novembru 2012, on je pomogao da se okonča 67-to dnevni štrajk glađu više od 600 kurdskih zatvorenika. Odžalanova lična intervencija je pokazala koliko je veliki njegov uticaj i nužnost njegovog direktnog uključivanja u bilo koji mirovni plan. Stoga nije bilo iznenađenje kada je mesec dana nakon Odžalanovog posredovanja, Erdogan najavio preliminarne razgovore sa njim u cilju okončanja pobune PKK.
Tursku stranu je predvodio Hakan Fiden, šef turske obaveštajne službe, inače blizak Erdoganov saradnik. Fiken i Odžalan su se fokusirali na razrađivanje strateške mape puta za mirovni sporazum.
Naravno, još je daleko od postizanja mira. Postoji nekoliko pitanja koja mogu da onemoguće postizanje sporazuma. Na primer, pitanje amnestije može izazvati velike teškoće. Mnoge kurdske grupe – uključujući samog Odžalana – insistiraju da amnestija pripadnika PKK mora biti deo svakog dogovora. Međutim, većina turske populacije smatra borce PKK teroristima i protivi se njihovom oslobađanju.
Takođe, Odžalan možda želi mir i ima veliki uticaj u PKK, ali ova organizacija nije više njegovo “dete”. Ona je postala transnacionalni pokret sa različitim mrežama i operacijama u celom regionu Bliskog istoka. Očalan nema kontrolu nad svim tim grupacijama. Čak iako ubedi veći deo PKK da podrži mirovni sporazum, pojedine tvrdokorne nacionalističke grupe možda i dalje nisu spremne da polože oružje. Na kraju krajeva, mnogi komandanti PKK ne vide svoju budućnost izvan oružane borbe.
Razvoj događaja u regionu Bliskog istoka takođe komplikuje mirovne razgovore. U Siriji su se u julu 2012. vladine snage povukle iz pet gradova duž granice sa Turskom u kojima su Kurdi u većini. To je stvorilo politički vakum koji je požurila da popuni Demokratska unionistička partija (PYD), bliska Odžalanovom PKK. Brzina i lakoća sa kojom je PYD uspostavila kontrolu pojačala je sumnjičavost Turske da je Asad inscenirao povlačenje snaga iz ovih gradova kako bi ojačao PKK na štetu Turske i sirijske opozicije u kojoj dominiraju suniti. Zvaničnici u Ankari su zabrinuti da ova zona koju kontroliše PYD može postati baza za napade PKK na tursku teritoriju, odnosno na njene snage bezbednosti. Turska je zapretila da će u slučaju takvih napada vojno intervenisati, čime je pojačan rizik od širenja sukoba.
Zajednički interesi
Vlasti u Iranu se takođe suočavaju sa pobunom Kurda, koju predvodi Partija za slobodni život Kurdistana (PJAK), a koja je izdanak PKK. Turska i Iran povremeno koordinišu napore i razmenjuju obaveštajne podatke u cilju sprečavanja napada PKK i PJAK.
Abdulah Odžalan - fotografija iz 1999.
Međutim, odnosi ove dve zemlje su sada zategnutiji zbog zbivanja u Siriji, što je dovelo da drastičnog smanjenja saradnje. Na taj način slabi sposobnost Turske da spreči napade PKK:
Štaviše, prema pojedinim turskim zvaničnicima, Iran je počeo da tajno podržava PKK. Teheranu nije u interesu da se okončna pobuna PKK, jer bi time nestala jedna od njegovih glavnih poluga za pritisak na Tursku.
Promena u politici Irana prema PKK se podudara sa ozbiljnim pogoršanjem odnosa Ankare sa Malikijevom vladom u Bagdadu. Turska smatra da je Maliki (šiit) marioneta Teherana i podržavala je na parlamentarnim izborima u martu 2010. njegovog rivala Ijada Alavija.
Nakon izbora, Maliki sve vreme nastoji da konsoliduje kontrolu nad iračkim političkim institucijama, pre svega nad policijom i obaveštajnim službama i ograniči uticaj sunita i Kurda. Ankara se pribojava da ti napori mogu da rasplamsaju sektaško nasilje koje je potresalo Irak između 2003. i 2007. godine, a što bi vodilo njegovom raspadu, tako da bi, između ostalog, Kurdi na severu zemlje stekli punu nezavisnost. Takav razvoj događaja bi uništio nade da se pregovorima okonča pobuna Odžalanovog PKK.
Najvažnija strateška promena je, međutim, značajno poboljšanje odnosa između Turske i Kurdistanske regionalne vlade (KRG) na severu Iraka. Odmah nakon prvog Zalivskog rata 1991, Ankara je odbijala da uspostavi zvanične odnose sa KRG, pribojavaći se da bi mu to dalo legitimitet i ubrzalo stvaranje nezavisne kurdske države na južnoj granici Turske.
Međutim, nakon 2009, obe strane su uvidele da imaju zajedničke interese. Njihove ekonomije su veoma međuzavisne. Oko 80 odsto robe koja se proda u kurdskom delu Iraka je poreklom iz Turske. Oko 1.200 turskih kompanija trenutno posluje u ovoj regiji (uglavnom u građevini, ali i istraživanjima i eksploataciji nafte).
Još jedan razlog za poboljšanje odnosa Ankare i iračkog Kurdistana je energija. U julu 2012, Erdoganova vlada je odlučila da direktno uvozi sirovu naftu od Kurdistanske regionalne vlade, bez obzira na protivljenje Bagdada. U toku su razgovori o izgradnji jednog gasovoda i dva naftovoda koji bi išli direktno preko iračke teritorije na severu koju kontrolišu Kurdi.
Ranije je Ankara težila da spreči KRG da direktno kontroliše izvore energije u tom regionu, strahujući da će to ojačati njegovu poziciju u cilju stvaranja nezavisne kurdske države. No, Turska se sada nada da će saradnja u oblasti energije poslužiti kao podsticaj Kurdistanskoj regionalnoj vladi da zatvori baze za borce Odžalanovog PKK na severu Iraka.
Imajući u vidu sve domaće i regionalne činioce, još je daleko mirovni sporazum kojim bi se okončala pobuna PKK. Pregovori su još uvek u početnoj fazi. Bez obzira na to, sami razgovori su pokušaj koji najviše obećava u poslednjih nekoliko decenija u cilju prekida sukoba. Ukoliko se u tome uspe, biće uklonjena važna prepreka za bezbednost na Bliskom istoku i stabilizaciju turske demokratije. Okončanje pobune Kurda bi, takođe, dalo veću težinu Turskoj u njenim ambicijama da igra još značajniju ulogu na Bliskom istoku.
Zbog svega ovoga, međunarodna zajednica bi trebalo da podrži ove razgovore – ma koliko mir izgledao daleko.
