Dostupni linkovi

logo-print

Drašković: Pravosuđe u raljama službi bezbednosti


"Iza objavljivanja snimaka susreta Ivice Dačića i njegovih saradnika sa Rodoljubom Radulovićem stoji služba bezbednosti u Srbiji ili više njih. Ko god se u ovom slučaju služi ovim metodama, ima cilj da po svaku cenu izazove politički haos i da isposluje vanredne izbore. Stekle su se sve okolnosti da se pokrene krivični postupak protiv sudije koja je najpre osudila, a onda oslobodila krivice trojicu pripadnika Službe državne bezbednosti koji su pomagali u pokušaju atentata na lidera SPO u Budvi", kaže u intervju za RSE Vuk Drašković.

On govori i o tome zašto još nisu otvoreni dosijei tajne policije u Srbiji, ko je protiv toga bio i zašto, da li će Crna Gora, koja bi već u decembru mogla ući u NATO savez, otvarati tu kapiju i za Srbiju. Sve dok u Ustavu Srbije bude pisalo da je jedna druga država, a Kosovo je već država, i to svi znamo, deo Srbije, njena pokrajina, to će biti prepreka za ulazak Srbije u Evropsku uniju.


RSE: Gospodine Draškoviću, šta mislite, ko stoji iza ove afere objavljivanja video snimaka susreta Ivice Dačića i njegovih saradnika sa Rodoljubom Radulovićem?


Vuk Drašković: Neka služba bezbednosti ili više njih. Mi danas u Srbiji ne znamo koliko je službi bezbednosti - na tom tržištu je pravi haos. Pošto se dosijei drže zatvorenima, onda su oni dostupni raznim grupama i služe za manipulaciju, ucenjivanje i tako dalje.

U svakom slučaju, ko god se ovim metodama služio u ovom konkretnom slučaju, koji se dogodio pre sedam godina i koji ja neću da komentarišem, ima samo jedan cilj, da po svaku cenu izazove neku vrstu političkog haosa i da isposluje prevremene izbore jer su očekivanja velika: da će na vanrednim parlamentarnim izborima u Parlament ući snage koje se, ja govorim metaforično, hvataju za pištolj kada im se pomene EU, kada im se pomene demokratija i Zapad; snage koje otvoreno govore da bi želele da ova zemlja postane ruska gubernija.

Znači, potrebna je opstrukcija u Parlamentu; potreban je novi Parlament koji će zapravo ličiti na neku vrstu pozorišta, koji će ukočiti svako kretanje prama EU i koji će osnažiti te službe bezbednosti, nerasformirane, nelustrirane, da se ponovo vrate u stolicu, i zvanično, i da ovde utonemo u devedesete godine, u godine njihove najveće moći i sreće, kada su bili apsolutni gospodari svega, a ljudskih života pre svega.

RSE: Kažete da iza ove afere stoje oni kojima odgovaraju vanredni izbori. Vidimo da ima dosta pritisaka unutar SNS-a da Vučić raspiše vanredne izbore. Jesmo li onda blizu odgovora na pitanje ko stoji iza objavljivanja ovih snimaka o susretima koji nisu ništa novo? O tome smo imali i izjave Mikija Rakića, koji je pre nešto više od dve i po godine sam govorio o sto trideset diskova na kojima je Služba pohranila susrete Dačića i njegovih ljudi sa Radulovićem. Zašto se za dve i po godine to nije već pravosudno razrešilo?


Vuk Drašković: Ne znam zašto se to nije pravosudno završilo. Ne može se pravosudno završiti, s obzirom da je veliko pitanje šta je sada srpsko pravosuđe. Toliko je primera, uključujući i ovaj, da je ono u raljama moćnijih, gotovo i svemoćnih, službi bezbednosti, koje brane Miloševićeve zločince i zločine tih istih službi iz devedesetih godina. Što se tiče vanrednih izbora, o tome odluku donosi šef najmoćnije partije sa kojom smo mi u koaliciji.

RSE: Zašto bi njemu odgovarali vanredni izbori? Valjda ne da u Skupštinu dođu Radikali?


Vuk Drašković: Ne znam, zaista. U ovom trenutku postoji apsolutna, ubedljiva, većina za politiku sa kojom je SPO u koaliciji. Mi smo u koaliciji sa programskim ciljevima Aleksandra Vučića i njegove vlade, za ubrzano kretanje ka EU i evropeizaciju Srbije, za čišćenje Srbije od tih mafijaških i zločinačkih struktura iz devedesetih godina i, naravno, normalizaciju odnosa sa susedima u regionu, normalizaciju odnosa sa Kosovom. To su ciljevi koje SPO snažno podržava.

Sada, da li postoje opstrukcije ovim ciljevima unutar vladajuće većine ili ne, ja nemam uvid u to. U svakom slučaju, mislim da je gospodin Vučić taj koji će da promisli da li privremeni izbori ili ne. Trenutno se zakočio život.

RSE: Zakočile bi se i reforme, to je i sam rekao, prema tome, zašto bi sada raspisivao prevremene izbore?


Vuk Drašković: Ne znam. Sad da pričam o teoriji, neću. U teoriji vlada pada, raspisuju se izbori kada ne mogu da prolaze zakoni vlade u parlamentu. Tu situaciju nemamo.

RSE: Ustavni razlog za raspisivanje prevremenih izbora, dakle, nemamo. Ako, ipak, budu raspisani, kako će se SPO postaviti, sa kim će?


Vuk Drašković: Mi smo u koaliciji sa strankom gospodina Vučića iz razloga koje sam već rekao. Ne mogu da verujem da će ti strateški ciljevi, kada je u pitanju gospodin Vučić i njegova stranka, biti promenjeni. Mogu samo da se nadam da će ti ciljevi biti radikalizovani i da je to potrebno Srbiji. Ako je možda to opravdanje za vanredne izbore, onda sam sasvim siguran da za SPO ne bi bilo nikakve dileme da se podrži ta radikalizacija evropeizacije Srbije i raščišćavanje Srbije od onoga što nju danas čini prokletom avlijom jer po njoj danas gazduju razne abidage. Imate svemoćne službe bezbednosti, klanove, imate ljude iz prethodnog režima raspoređene na veoma uticajne funkcije i ta je mreža svuda.

RSE: U svim partijama?


Vuk Drašković: Pa u pravosuđu, imate ih u Vladi, u državnim institucijama, pa, vidite gde su sve Crvene beretke i šta se dešava sa naglim umnožavanjem uticaja JUL-ovih kadrova. Osim toga, u toku je jedan proces miniranja svih onih velikih procesa procesuiranja slučajeva državnog terorizma u Srbiji koji su sledili posle ubistva premijera Zorana Đinđića i posle akcije „Sablja“. Jednostavno se diskvalifikuju i satanizuju zaštićeni svedoci, sve se dovodi pod sumnju, ubistvo, lansiraju se neke nove teorije, i to javno i po medijima, da je Zoran Đinđić bio organizator zločina na Ibarskoj magistrali, ubistva Slavka Ćuruvije, ubistva Ivana Stambolića, da zapravo SAD stoje iza tih zločina sa ciljem da ih natovare na vrat Slobodanu Miloševiću - opasne su igre u pitanju.

RSE: Radonjić, Romić i Basta, visoki funkcioneri Službe državne bezbednosti, prvo su bili osuđeni na osam odnosno sedam godina zatvora, da bi ih sada isti sudija oslobodio.


Vuk Drašković: Imali su veoma ubedljive dokaze i sjajno obrazloženu presudu, ali, posle ove sramne presude, stekle su se sve okolnosti da se pokrene i krivični postupak protiv sudije.

RSE: Ko je bio sudija?


Vuk Drašković: Tanja Sretenović. Zamislite, kada sudija, dakle, Tanja Sretenović, sa ubedljivim dokazima, pre četiri godine osudi ovu trojicu, da bi četiri godine kasnije ta ista sudija za sopstvenu presudu kazala da mora da padne zato što nema dokaza. A uz sve one silne dokaze na kojima je pre četiri godine utemeljila sjajnu presudu, koja služi na čast pravosuđu, tu su bila i dva nova dokaza - da su u međuvremenu dvojica od ove trojice optuženi i za ubistvo Slavka Ćuruvije i da im se sudi, što dodatno potkrepljuje argumentaciju o tome da su oni bili na čelu jedne organizacije koja je sprovodila akte državnog terorizma; a postoji još jedan dokaz, naime, predočen joj je sudski validan iskaz jednog od atentatora u Budvi, u kom on svedoči kako ih je upravo Basta vodio u Budvu pre atentata, pokazivao im odakle je najlakše prići, kuda treba bežati, kuda se ne sme bežati jer mogu naleteti na crnogorsku policiju i tako dalje.

Vuk Drašković

Vuk Drašković

Opisana je i uloga Radonjića - sve to u tom iskazu stoji - koji zajedno sa Legijom, iz Beograda komanduje samom operacijom pokušaja mog ubistva. Petnaest minuta pre nego što su pucali u mene, a pucao je Berček, prvi pucač „Crvenih beretki“, pucao je onaj koji je ubio na Fruškoj gori Ivana Stambolića. Odluku o tome kad se kreće u akciju donose Legija i Milan Radonjić. Taj iskaz je sudski validan, ali je on dat 2004. godine, kada se sudilo glavnim organizatorima atentata u Budvi i ubistva Ivana Stambolića jer je to bio jedinstven sudski proces, a u tom trenutku ova trojica nisu ni bila obuhvaćena optužnicom. Dakle, od sudije je traženo samo da taj sudski validan dokaz iz predmeta atentata u Budvi, priključi spisima, ali je ona rekla da je to za nju nepostojeći dokaz! i taj nepostojeći dokaz, Evo list „Danas“, objavljuje izvode iz tog „nepostojećeg“ dokaza. Znate, ovo je očigledno da nije sudio slobodni sudija. Ovo je nezabeleženo da sudija tako pogazi sopstvenu presudu. Ona je verovatno bila ucenjena ili potkupljena, a možda je zaprećeno i njenom detetu, ali u svakom slučaju ništa je ne opravdava. Nadam se da će Apelacioni sud, ovoga puta, zakazati ono jedino što može po zakonu, javnu raspravu, otvoreni proces i da će ova sramna presuda pasti.

Međutim, najopasnije je to što je ovo proba za glavni njihov udar, da se oni oslobode jer su optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije i da padne i ta presuda Slavku Ćuruviji. Pripremljeno je sve i oni se tako ponašaju u sudnici. Gotovo da se ta služba toliko osilila da već govore ono što se nisu usuđivali da govore 2001, 2002. ili 2003. godine: da su oni bili su patriote i sa ponosom branili Srbiju od njenih neprijatelja.

To što su devedesetih radili i danas bi činili; i danas bi ubijali po Ibarskoj magistrali; i danas bi Ivana Stambolića posuli živim krečom na Fruškoj gori; i danas bi ubili Slavka Ćuruviju; i danas bi ubili Zorana Đinđića i Dadu Vujasinović, sudiju Simeunovića bacili u Dunav. To je strašno. Više se oni i ne brane da nisu počinili zločin. Stvari su došle dotle da se oni hvale zločinima jer im se čini da će uspeti da apsolutno zaustave kretanje Srbije prema EU.

RSE: Odavno se zalažete za otvaranje dosijea Službe državne bezbednosti, tim pre što je Srbija jedina bivša komunistička zemlja koja nije otvorila dosijee tajne policije. Vi ste još 2003. godine napravili nacrt tog zakona. Šta kažete na to da se za poslednjih više od deset godina na tome ništa nije uradilo i da očigledno nikome i ne pada na pamet da te dosijee otvori?


Vuk Drašković: Skupo smo mi platili taj zakon. U trenutku kada mi pokrećemo inicijativu da se o predlogu tog zakona raspravlja u Skupštini, tada smo bili u koaliciji sa DSS-om, Služba državne bezbednosti, oni to čak i ne kriju, čak su se time i pohvalili, organizuje puč u okviru mog poslaničkog kluba koji u tom trenutku broji 13 poslanika, ja sam ministar spoljnih poslova. Od 13 poslanika, deset napušta SPO – e, to je moć Službe bezbednosti.

Međutim, mi nismo odustajali od toga. Negde 2011. godine, tada smo bili u koaliciji sa Demokratskom strankom tadašnjeg predsednika Tadića, posegli smo za jednom malom ucenom rekavši da nećemo dati većinu ukoliko ne stave ovaj zakon na raspravu. Onda su oni rekli da hoće, zakon su prihvatili i rekli da je sjajan, ali samo žele da mi prihvatimo jedan amandman. Naš predlog je bio da nalogodavci zločina, organizatori i izvršioci, špijuni i doušnici iz Službine mreže - bez obzira gde je ta mreža, da li u Akademiji nauka ili u vrhu Crkve, redakciji, sudu, političkoj partiji, u Vladi – dakle, da imena svih onih koji su svojim doušničkim aktivnostima nanosili nesreću ljudima, uzrokovali njihovo hapšenje, gubitak posla i tako dalje, da njihova imena moraju biti učinjena javnim prilikom otvaranja dosijea. To je bilo u nacrtu našeg zakona. Onda je u amandmanu, koji je od nas zatražila Demokratska stranka, predloženo da ova imena mogu biti učinjena javnim, ali tek 2065. godine, a da do tada moraju biti zacrnjena ili zatamnjena. Mi na to nismo pristali i tako zakon koji smo predložili nije usvojen.

RSE: Zašto se DS zalagala da se imena saradnika i doušnika tajne policije obelodane tek 2065. godine, kad svi budemo mrtvi?


Vuk Drašković: Ako se ikada otvore dosijei, a neće se otvoriti dok Srbija ne uđe u NATO, to je meni jasno, onda ćemo videti, napravićemo skener i saznati da su mnogi ljudi koji su se kitili perjem da su protivnici Miloševića i njegovog režima, Tita i njegovog režima, koji se danas busaju u prsa da su za evropske integracije i demokratsku Srbiju, zapravo celo vreme bili na uzdi DB-a.

Kada su Bugari otvorili tajne dosijee, od 15 vladika njihove crkve, njih 12 su bili agenti Službe bezbednosti. Ubeđen sam da su podaci za SPC još više poražavajući, s obzirom na to da ima nešto u našem mentalitetu da je veoma časno i ponosno biti špijun.

RSE: Nedavno je bilo obeležavanje dvadesete godišnjice genocida u Srebrenici. Tim povodom ste rekli da u Srbiji ne postoji saznanje o pravoj istini šta se tamo dogodilo i da je razlog poricanju genocida neznanje prave istine, koja se opet skriva u službama bezbednosti. Kada bi se otvorili njeni dosijei, saznalo bi se mnogo i o genocidu u Srebrenici?


Vuk Drašković: Tako je. Mislim da je naš narod žrtva neznanja i sistematičnog zaglupljivanja i zaslepljivanja. Ne možete vi istinu očekivati od tabloida koji veličaju ratne zločine i zločince, koji sa ogromnim entuzijazmom na prve strane istaknu nešto što im se čini da je sjajna prilika za ponovni haos i ponovnu mržnju, možda i rat ovde; hoće li narod možda na „Farmi“ i na ostalim rijalitijima da sazna istinu o onome što se događalo u njegovo ime? Neće. Prema tome, mislim da je edukacija naroda nedostajala, a otvaranje dosijea bi tome jako doprinelo; onda bi sasvim drugi pogled bio i na rat i na ono što Srbija mora da radi.

RSE: Što se tiče najkontraverznije teme – odnosa Srbije prema ulasku u NATO, rekli ste da bi ulaskom Srbije u NATO bio kraj lutanju i da bi počelo čišćenje države od svega što u civilizovanom svetu mora da otpadne. Takođe ste rekli da bi to bio garant političke, konačno, i ekonomske, izvesnosti, pa bi se i više investicija slivalo u ovu zemlju ako bi imala takav bezbednosni aranžman. Kakvo je vladajuće mišljenje kada je u pitanju ulazak Srbije u NATO znamo. Čega je to posledica?


Vuk Drašković: NATO nije samo vojni savez. NATO je i politička organizacija. NATO je izbor puta i garant putovanja, a EU je to putovanje. Onog trenutka kada Srbija uđe u NATO - ja se nadam da će Crna Gora već u decembru ući u NATO i da će ona otvarati tu kapiju i za Srbiju samu ubrzano posle toga - vi ste odabrali put zapadne demokratije, zapadne civilizacije, kojoj se može prigovoriti mnogo šta, sem jednoga - da na svetu danas nema civilizacije koja je superiornija, bolja.

Samo putovanje u EU i priključenje EU će malo duže da potraje, ali tada nikakve dileme neće biti da će to putovanje da se završi učlanjenjem u EU. Neće biti čišćenja Srbije od taloga prošlosti i službi bezbednosti, neće biti njene evropeizacije, dok ne bude stavljen pečat na zapadni put. A taj pečat je NATO.

Osim toga, i bezbednosni razlozi to nalažu. Svuda oko nas je NATO. Zamislite sutra - u ovom svetu koji je jako nestabilan, sve se trese iz temelja, od Sirije, preko Evropi i Ukrajine - da opet neka varnica nesreće plane na Balkanu, u Preševskoj dolini, na Kosovu, u Bosni... u jednom regionu koji je istorijski jako talentovan za nesreću. I šta onda?

RSE: Šta bi onda Srbija koja je u poziciji Buridanovog magarca?


Vuk Drašković: Nema tu Buridanovog magarca. Bila je dovoljna samo jedna kratka konsultacija i ruski avioni idu da pomažu Asadu - i lete preko Bugarske i lete preko Grčke. Bugarska i Grčka su zatvorile vazdušni prostor – ne može. A kako sutra zagovornici vojnog saveza sa Rusijom misle da bi neka ruska vojna baza u slučaju da ovde bude nekakvog haosa, mogla biti od koristi? Zatvori se samo vazdušni prostor. Rusija je daleko, a mi nemamo krila da tamo preletimo, čak i uz pretpostavku da je to superiorni demokratski sistem, u odnosu na sistem EU.

Vuk Drašković

Vuk Drašković

S druge strane, mi ne možemo da vodimo politiku drvenoga gvožđa. Ja ne verujem u politiku evropskih integracija koja počiva na tezi da su nam članice EU strateški prijatelji i da zato želimo u EU, i zbog sistema vrednosti, a da nam je istovremeno NATO neprijatelj. Znači, te iste zemlje koje su članice EU, prijatelji su nam, koji su nam zapravo neprijatelji. To drveno gvožđe je takođe jedna vrsta Buridanovog magarca.

Kada sam ušao u Vladu Vojislava Koštunice, ne Vojislava Koštunice jer je tada postojala državna zajednica Srbije i Crne Gore, ali Vojislav Koštunica je kao premijer 2004. godine u svom ekspozeu izričito pod brojem jedan kao cilj istakao evroatlantske integracije. Tada nam je bio cilj uključenje u NATO i u EU. Raznorazne snage, kojima je cilj da spreče i jedno i drugo, uspele su u međuvremenu da to „atlantske“ prekrižimo, kao da smo tobože neutralni. Sada je, zapravo, u velikoj opasnosti i naš evropski put.

RSE: Ipak izgleda da će prva poglavlja biti otvorena krajem ove godine, barem takve vesti stižu iz EU. U Briselu je nedavno postignut sporazum između Prištine i Beograda. Mislite li da će Srbija pred kraj procesa pridruživanja EU morati i zvanično da prizna nezavisnost Kosova?


Vuk Drašković: Ako se poglavlja otvore i početkom iduće godine, to je dobro, ali otvaranje ne znači ništa, osim volje Evrope da se problem reši. Ako se ne reši, poglavlje će biti i dalje otvoreno kao i da nije otvoreno, a može čak da bude i zatvoreno. Jedna velika prepreka mora biti uklonjena. Ako u Ustavu države piše da je jedna druga država, a Kosovo je već država, i to svi znamo, deo države Srbije i njena pokrajina, onda taj problem mora da bude rešen. I sa takvim formulacijama se ne ulazi u EU. Mi sa tim ne možemo da uđemo ni u NATO, iako su kriterijumi za ulazak u NATO mnogo blaži, a Srbija ih, s obzirom na dobru vojničku tradiciju, ispunjava.

RSE: Da li je aktuelna vlast spremna da iz preambule Ustava izbaci formulaciju o Kosovu kao delu Srbije? Oni govore o promenama Ustava.


Vuk Drašković: Treba da se prizna realnost. Mislim da se čak može ući i u NATO i u EU i bez formalnog priznanja i slanja ambasadora u Prištinu jer su dve nemačke države tako funkcionisale: i jedna i druga i bile su članice UN-a, imale ambasadore u zemljama širom sveta, međusobno se nisu priznavale, ali su i jedna i druga priznavale jedna drugu u stvarnosti.

Mislim da je to neizbežno i da taj trenutak nije daleko, mada su otpori užasni. Ne mogu da verujem da mnogi ljudi koji vode državu, apsolutno ništa ne čitaju. Uverio sam se kao ministar spoljnih poslova da ljudi na vrhu države, oni koji su se celo vreme pozivali na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN-a, nikada nisu pročitali Rezoluciju 1244. Strašno! Sada sa najviših mesta slušamo - od Crkve, u Vladi, u Parlamentu – gotovo je, srpske crkve i manastiri, ako Kosovo uđe u UNESCO, postaće albanske. Strašno! Oni uopšte nisu pročitali, ako ništa drugo ono, Ahtisarijev dokument, koji je temelj Kosovskog ustava. A u tom dokumetnu izričito piše – sve crkve, manastiri i njihova imanja na Kosovu i Metohiji svojina su Srpske pravoslavne crkve.

Kada je Marti Ahtisari pravio ovu formulaciju, ja sam ga zamolio da doda – Srpske pravoslavne crkve sa sedištem u Beogradu. On je bio začuđen jer se zna da joj je sedište u Beogradu. I zna se i ne zna se, rekao sam. Naše vladike su gospodari svojih eparhija. Ne može ni patrijarh da dođe episkopu u posetu, ako mu on to ne dozvoli. Prema tome, sutra može neki srpski episkop na Kosovu da proglasi Kosovsku pravoslavnu crkvu, pa da sve te crkve i manastiri postanu svojina te Kosovske pravoslavne crkve. Zato sam ga zamolio sa stavi – „sa sedištem u Beogradu“. I on je to stavio i tako piše u Ahtisarijevom dokumentu. Ali mi ne čitamo Ahtisarijev dokument! Davno bismo normalizovali odnose sa Kosovom da smo i mi prihvatili Ahtisarijev dokument ili makar nestatusni deo tog dokumenta. Pa tamo je sve regulisano, uključujući i Zajednicu srpskih opština.

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG