Dostupni linkovi

logo-print

Vučić i opozicija: Čekajući „obznanu“


Aleksandar Vučić na predizbornom skupu 2014.

Aleksandar Vučić na predizbornom skupu 2014.

Jedne dnevne novine - ne baš nebliske aktuelnoj vlasti - pompezno najavljuju kako će, koliko u sledeći ponedeljak, premijer Aleksandar Vučić lično obznaniti Srbiji i svetu ko sve radi protiv njega i njegove vlasti, smim tim i protiv svega dobrog i progresivnog u Srbiji. Na spisku dušmana prosperiteta su, tvrdi se, i neki tajkuni (najomiljenije figure Neprijatelja u paralelnom svetu vučićevskih simulakruma) i izvesne ambasade (!) i razni drugi unutrašnji i spoljni podmetači klipova u točkove zahuktale naprednjačke mašine, uključujući čak i one - e, tu je slatka napetost najneizdržljivija - koji sede u toj istoj vladajućoj stranci i stoluju u toj istoj vlasti koju udružene ale i vrane nastoje da sruše.

Očekuje se, dakle, neka vrsta „obznane“ koja nas starije pomalo podseća na neke „prekretne datume“ iz jednopartijskog režima, kad bi vodeći drug taj-i-taj (bilo da je drug Tito ili neki od republičkih gaulajtera) izašao za govornicu i obznanio neki novi početak, oštar (ali pravedan) zaokret do tada jedino zamislivog kursa. A u tim krivinama bi uvek poneko ispao iz voza revolucije, i bivao i zamenjen nekim pogodnijim za novi kurs. Razume se, oni koji bi bili dovoljno elastični za svaki pravac ostajali bi u sedlu...

Zgodne istorijske paralele na stranu, i bez ove veštački podjarivane dramatizacije sve miriše na novi, još jači ciklus najava vanrednih opštih izbora. Ceo kermes oko koreografisanog, iz malog prsta isisanog „rušenja Vučiča“, zavere ovakvih ili onakvih neprijatelja s leva i zdesna, nošenih što zapadnim što istočnim vetrovima, pokaznih hapšenja „antirežimskih“ nacionalista koje je prethodno taj isti režim doslovno stvorio (slučaj Fajgelj) i štošta drugo - sve ukazuje da se nije odustalo od fiks-ideje o vanrednim izborima, naprotiv: sve je manje verovatno da neće biti raspisani. Od toga bi Vučiča mogao odgovoriti samo neki uistinu jak i ozbiljan otpor spolja ili iznutra, pri čemu je nepoznato hoće li otpora spolja biti, a gotovo je izvesno da ga iznutra biti neće. Naprotiv, što je neko „veći“ politički protivnik premijera i vladajuće stranke, to će s većim - doduše odglumljenim, i to loše - oduševljenjem prionuti na upadanje u zamku koja će mu biti uslužno postavljena, hrleći na izbore kao na giljotinu. Jer, vanredni izbori u ovakvim okolnostima nisu drugo nego drska uzurpacija i ismevanje s elementarnim pravilima parlamentarne demokratije (nema vanrednih izbora bez pada vlade, pri čemu se pod padom vlade podrazumeva njeno stvarno gubljenje većine, a ne jeftini manevar i koristoljubivi hir onoga koji je vodi!) i pogodan način da se jeftino iskoristi trenutni rejting za prekoredno obzbeđivanje novog četvorogodišnjeg mandata.

U stanju u kakvom je sada, nikakva opozicija - ni „građanska“ ni „patriotska“ - nema se bog zna čemu nadati na takvim izborima, što samim tim znači da bi njeno češće na njima značilo svesno sudelovanje u legitimizaciji jedne uzurpacije.

U stanju u kakvom je sada, nikakva opozicija - ni „građanska“ ni „patriotska“ - nema se bog zna čemu nadati na takvim izborima, što samim tim znači da bi njeno češće na njima značilo svesno sudelovanje u legitimizaciji jedne uzurpacije. Razume se, ne treba ni jednoj vlasti, pa tako ni Vučićevoj, zamerati slabost opozicije: nije njen posao da je jača. Da je redovan izborni ciklus na kraju, sve bi bilo sasvim legitimno. Međutim, olaki pristanak na statiranje izborima na jedva polovini mandata vlasti, koja je pri tome savršeno neugrožena u svojoj skupštinskoj premoći i ima sve institucionalne mehanizme (barem one koji se stiču i gube na izborima!) da sprovede svaku svoju zamisao, bilo bi isto kao kada bi neka fudbalska ekipa gubila s 2:0 u 42. minutu utakmice, i onda pristala da oni koji vode u tom trenutku - podsećam, nije ni poluvreme - završe utakmicu i registruju je kao svoju pobedu! To je naprosto nešto što je nedopustivo, bez obzira na to kako bi utakmica tekla do kraja. Pri tome, u srpskom političkom „fudbalu“, s obzirom na stanje u medijima i društvu uopšte, utakmica se ionako igra tako da su opozicioni igrači vezanih nogu, neki su i odneti s terena, za neke više i ne znate igraju li stvarno za svoj tim... A navijači opozicije ne smeju ni da se čuju na stadionu.

Umesto ispraznog junačenja, demokratska opozicija bi morala da osmisli strategiju sopstvene političke rehabilitacije i doslednog otpora nelegitimnim političkim iznudama i institucionalizovanom siledžijstvu. Radi li ona to? Naprotiv, reklo bi se da se iscrpljuje u jalovom međusobnom nadgornjavanju oko toga ko je „pravi“ a ko „još praviji“ opozicionar, a ko jedva čeka da otrči Vučiću u krilo. Proces ružnog raspadanja Demokratske stranke, recimo, još nije završen, i dobija sve besmislenije oblike. Pri tome se to manje odnosi na „leva skretanja“ Borislava Stefanovića, jer tu nekog ozbiljnog formata naprosto nema, to jest, od njega nije bilo osobite koristi, pa neće sutra biti ni osobite političke štete. Ali je zato međusobno optuživanje sadašnjeg i bivšeg (ergo, Tadićevog) liderstva Demokratske stranke pogubno i za jedne i za druge, i upravo je zaprepašćujuće da ljudi takvog političkog iskustva i refleksa kakvi su Boris Tadić i Bojan Pajtić to nisu u stanju da vide. Ili možda vide, ali nemaju snage ni volje da prekinu jednu negativnu spiralu koja im nanosi naprocenjivu štetu.

Kako god bilo, sačekajmo ponedeljak da vidimo šta će nam ovaj put biti „obznanjeno“. Poznajući reditelja, sigurno je bar da dramatike i patetike neće nedostajati.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG