Dostupni linkovi

logo-print

Voli svoje mesto, k'o Albanci Ameriku


Adriatik Kelmendi

Adriatik Kelmendi

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Adriatik Kelmendi, glavni i odgovorni urednik KTV Kohavision, kolumnist dnevnog lista „Koha Ditore“, univerzitetski predavač, Priština.

Subota, 7 januar 2012.

Prva subota godine, od koje se boji većina zbog straha od predviđanja Maya civilizacije o apokalipsi. I na Kosovu počinje s nečim sada već predviđenim, bez obzira na veliku buku – koja i nije tako apokaliptična. Predsednik Srbije Boris Tadić opet je odlučio da pravoslavni Božić dočeka u kosovskim manastirima, ustvari, ova situacija sada se već pretvorila u rutinu, gde svako ima svoju ulogu i glume s licima koja im se sviđaju.
Tadić se ponaša kao da ide po svojoj teritoriji i izjavljuje da nije tražio odobrenje Vlade Kosova za posetu, dok se s druge strane obraća Kancelariji Evropske komisije i obaveštava ih o istoj. S druge strane, Vlada Kosova javnosti to predstavlja kao zahtev za odobrenje Tadiću da poseti Kosovo, i onda oni "poput dobrog suseda" usvoje takozvano "odobrenje", ali uz uslov da ne daje političke izjave tokom takozvane „verske posete“.

Slično poput opozicione stranke Albina Kurtija "Samoopredeljenje", koja, kao, Boris Tadić u Dečanima

Boris Tadić u Dečanima

namerava da blokira put Tadiću i protestuje zbog "odobrenja" koju mu je Vlada dala. Kad bi ovaj događaj bio film, svakako da bi, u 2012. godini, bio jedan od najdosadnijih, upravo zbog lakog predviđanja svake scene, svakog glumca.
Naravno, na kraju dana, događa se ono što se događalo pre godinu dana, i godine pre ove i tako u tragikomičnom ciklusu. Tadić, koristi priliku da osvoji koji glas više za izbore koji će se održati ove godine, a u Dečanskom manastiru ponavlja da Srbija nikada neće priznati Kosovo.

Kosovska vlada saopštila je da, zbog nepoštovanja uslova "odobrenja" Tadiću više neće dozvoliti ulazak na Kosovo. "Samoopredeljenje" na kraju ima par uhapšenih koji su pušteni nakon nekoliko sati. Bez obzira što su svi svesni da se niko nije pomerio ni milimetar i da će se sve ponavljati i iduće godine. Jedina dobra stvar, u ovom dosadnom ponavljanju je da se mediji imaju čime baviti nakon novogodišnje pospanosti i nedostatka aktivnosti zbog produženog novogodišnjeg vikenda.

Nedelja, 8 januar 2012.

Zajedno sa suprugom Zanom i sinovima Epom i Lirom odlučili smo da otputujemo za Skoplje kako bismo tamo proveli dan. Putovanje iz Prištine prema Skoplju ima dve prednosti: prva je da su oba glavna grada udaljena samo 86 kilometara jedan od drugog, i druga: da je Makedonija jedna od četiri zemlje sveta gde se može putovati bez vize u pasošu Republike Kosova. Ova činjenica čini Kosovare najizolovanijim Evropljanima na svetu, što predstavlja jednu od gorkih činjenica. Svakako da razlozi zbog kojih Kosovo nije u raspravama za „beli šengenski proces“ ne leže samo u nespremnosti Prištine (iako za to se treba tražiti odgovornost), već su i politički. Samo jedna činjenica: ako Kosovo ne ispunjava kriterijum bezbednosti granica, kako ga onda ispunjavaju četiri države kojima se sada smeši vizna liberalizacija, ali im se granice dotiču s Kosovom?!

Kako god, jedna od najboljih vesti je da na kraju januara i za Kosovo počinje službeni dijalog s Briselom za liberalizaciju viza, dakle ova oaza u Evropi neće da bude ovakva nakon jedne, dve ili tri godine... ko zna... i ako se – zbog aktualnih unutrašnjih kriza – u međuvremenu ne raspadne sama Evropska unija i Šengenski sporazum.

Skoplje 2014, vrata Makedonije

Skoplje 2014, vrata Makedonije

Ali da se vratimo Skoplju. Razlog zašto sam pristao na predlog svoje supruge i dece da odemo tamo je taj što je pre dva dana u Skoplju promovisan novi gradski trg, koji je izazvao ne mali broj reakcija. Albanci, koji čine oko 30 posto građana Makedonije, protivili su se vladi Gruevskog koja je preko tog projekta zapostavila sve što je povezano sa albanskim delom istorije grada. Slične i očekivano oštre reakcije stigle su iz Grčke koja je taj korak nazvala „pokušajem falsifikovanja istorije“, dok ni Bugari nisu bili presrećni. S druge strane, dok gaziš na redizajniranom trgu “Makedonija” imaš osećaj da postavljaš zgrade, kao da igraš poznatu igru “Monopol”, gde virtualni pobednik gradi prenatrpane trgove da bi dokazao svoju virtualnu snagu.

Da bi opisao ono što sam video na ovom trgu, napisao sam ne baš politički korektnu rečenicu na Tviteru, zajedno s jednom slikom: “Traži se učitelj makedonskog/bugarskog za Velikog Aleksandra, koji ne razume jezik građana dole, ispod sebe!“ I takođe, dobio sam vrlo opisan odgovor od jedne drugarice: “Skoplje kao Diznilend, ili Las Vegas, gde imaš kopiju svetskih zgrada. Pretvorili su Skoplje u grad-monstrum!”.

Ponedeljak, 9 januar 2012.

I danas se odmara na Kosovu. U sredini gde je oko 5 posto građana pravoslavne vere, pravoslavni Božić je zvanični praznik, tako da se odmara ostalih 95 posto građana. Ovo, je naravno, zapisano u zvaničnoj listi praznika Republike Kosova i kao uslov za implementaciju obaveza Ahtisarijevog plana, na temelju kojeg je proglašena nezavisnost. Dakle, više da bi se ispunile političke projekcije nego da bi se poštovali praznici građana. Kosovo, možda ima najdužu listu sa zvaničnim praznicima u Evropi. I naravno, kao zvanični praznik se broji i dan proglašenja nezavisnosti, 17. februara. Ali, da bi se ojačao identitet države u zvaničnoj listi je obeležen i dan kada je usvojen Ustav Republike Kosova, 9. aprila, dok, da bi se dokazalo da se podržava evropski put, kao zvanični praznik je ubeležen takođe i 9. maj – Dan Evrope.
Najmlađa zemlja u Evropi ima 11 zvaničnih praznika i 8 dana sećanja... Eh, zašto da se radi, kad se možemo odmarati?

Ovde ne treba zaboraviti i da se nastavila tradicija od vremena bivše Jugoslavije, dakle u praznike se ubraja i 1. maj. I sve to, osim što se računaju i verski praznici, oba Bajrama, katolički i pravoslavni Bozić, katotolički i pravoslavni Uskrs, sada mi nema spasa nego da spomenem, na ironičan način da i Kosovo ima još jedan, vrlo lep, jedinstven slučaj, dakle, sui generis.

Praznik je i Dan nezavisnosti, 17. februar, u vreme kada je samo 85 država priznalo zvanično nezavisnost, praznik je i Dan Ustava iako taj Ustav još ne uspeva da se implementira na severu zemlje, koji je nastanjen većinom Srbima, praznik je i Dan Evrope iako je Kosovo najdalje od zemalja regiona od pridruživanja Evropskoj uniji, praznik je i 1. maj, a Kosovo je zemlja sa najvećim postotkom nezaposlenih u Evropi, sa više od 30 posto! Šta dodati više?! Izgleda da i tu vredi ona stara rečenica da se najviše ceni ono što nemaš.

Ako mislite da se ovde završava sve što ima veze sa kosovskim praznicima, onda se varate. Nađena je i originalna forma da se obeležava i 28. novembar, Dan nezavisnosti Albanije iz 1912. godine, koja je u to vreme u svom sastavu imala i Kosovo. Da bi se balansiralo, 28. novembar je proglašen kao Dan sećanja kosovskih Albanaca, ali posle toga je bilo neophodno dodati i Dan sećanja Turaka, Roma, Egipćana, Goranaca, i drugih, te se uveo datum poštovanja prema veteranima rata i mira, i tako polako vidimo kako najmlađa zemlja u Evropi na kraju ima 11 zvaničnih praznika i 8 dana sećanja.

Eh, zašto da se radi, kad se možemo odmarati?

Utorak, 9 januar 2012.

Dan je kada počinjem sa svojom TV emisijom ‘Rubikon', nakon nedeljnog odmora zbog dugih novogodišnjih praznika. Imam običaj da u prvoj nedelji, nakon praznika, ne vodim emisiju jer obično nemam koga pozvati u goste. Iako je po mnogima najgledanija i najbitnija emisija za intervjue i debate, sad, u osmoj godini realizacije, je teško spojiti grupu od četiri čoveka koji zaslužuju biti zajedno u studiju. Dvodnevni novogodišnji odmor, spaja se i sa pravoslavnim Božićem čineći jednu kombinaciju „dembelija, pijanica i prežderavača“.
Tokom ove godine trebalo bi rešiti problem severa, uključujući i pravo na slobodno kretanje bez viza u Šengen zoni, stabilizaciju državnog budžeta i još mnogo toga, sve izazovnije od prethodnog.

Počinjem sa zamenikom premijera Kosova Hajredinom Kućijem koji je poznat i kao najveći spin-doktor u zemlji. Zbog toga što se premijer Tači služi njegovim govornim sposobnostima i pravno-akademskim znanjem kad god da je u nevolji, Kući često nalikuje na čoveka koji pokušava da zatvori rupe iz kojih voda curi na sve strane.

Uz njega, ovaj put sam pozvao jednog kolegu novinara, jednog umetnika i jednog arheologa, poznate ličnosti iz društvenog života. Teme su uobičajne, počevši od čvrste ruke vlade Tačija, problemima Srba na severu, dijaloga sa Srbijom, vrtoglavim troškovima vlade da bi se ispunila izborna obećanja, što je dovelo zemlju do kažnjavanja od strane MMF-a, autoputa koji povezuje Kosovo sa Albanijom... Rezultat jedne goruće debate i sukoba mišljenja, gde bi se reklo da se učesnici nijednom nisu složili sa drugim čovekom vlade. Ali, pouka ove emisije je da bi godina 2012. trebalo da bude ključna za Tačijevu drugu vladu. Tokom ove godine trebalo bi rešiti problem severa, uključujući i pravo na slobodno kretanje bez viza u Šhengen zoni, stabilizaciju državnog budžeta i još mnogo toga, sve izazovnije od prethodnog.

Inače, očekuje se da će se opšti izbori na Kosovu održati 2013.

Sreda, 9 januar 2012.

Ustao sam da bih čuo jednu jako tužnu vest: jedan Albanac, rodom iz Ljubižde nadomak Prizrena, uhapšen je u SAD u subotu pod sumnjom da je uključen u organizaciju napada na mestima gde se okuplja mnogo ljudi, kao što su noćni klubovi u Floridi. FBI je dao obaveštenje da je on uhapšen nakon što je kupio eksplozivna sredstva i oružje od jednog agenta maskiranog u dilera. Pošto je danas dan kada pišem redovnu nedeljnu kolumnu za list “Koha ditore” ne mogu izbeći ovu temu koja me muči sad već duže vreme, pošto ovo nije prvi put da se nešto slično desilo.

Evo nekoliko odlomaka iz teksta:

Dva kosovska službenika su se našla na graničnom prelazu Jarinje, kada su srpski vandali uništili i zapalili sve tamošnje objekte. Normalno, uplašeni za svoj život i za moguću ’invaziju’ Srba na Kosovu, jedan pita drugog:
Oni koji nameravaju da ubijaju terorističkim aktima, ne mogu imati ni veru, ni entitet ni naciju. Oni su samo – sramota! Sramota čovečanstva!

’Šta da radimo’?!

’Pa da obavestimo američku ambasadu’, uzvraća drugi.

Ne znam da li se ova stvar realno desila ili ne. Ali, verujem da uopšte nije ni bitno. Ispričano u vidu vica posle događaja u julu mesecu na severu, ona opisuje fantastično Albance sa Kosova, danas.

Kada je Albanac u nevolji najviše poverenja ima u Sjedinjene Američke Države. Često im veruje više nego sebi, više nego svojoj vladi. I s pravom mogu reći. Sa velikim pravom. SAD, od početka prošlog veka, postigavši zenit sa NATO intervencijom za Kosovo, krunišući se sa objavljenom nezavisnošću i pomoći za razvoj države, bilo je bez ijedne sumnje, spas Albanaca i Kosova. Bez angažovanja Amerike, čvrsto verujem, teško da bismo danas bili slobodni, ili da bismo imali državu.

S ove strane, i drugi popularni vic “ Voli svoje mesto, kao što Albanci vole Ameriku”!
Potom sam napisao i ovo: ˝Svi oni imaju samo nešto zajedničko, a ne verujem da je to niti islam, a niti albanizam. Oni imaju zajedničko – ludilo! Pobrkane misli, žrtve terorista, koji se pozivaju na ime vere.

Prvo, sve vodeće religije su bazirane na doktrini mira, isto kao i u islamu. Oni koji izađu iz te doktrine koriste silu u ime vere, nisu ništa drugo osim ubice i teroristi.
Drugo, iako ovo može da zvuči kao neka vrsta turbo-patriotizma, slobodno se može reći da je moguće da Albanci imaju puno nedostataka, ali teroristi nikada nisu bili.
Evo brzog primera: U gotovo veku neprijateljskih odnosa sa Srbima, ni u jednom slučaju nema nijednog Albanca koji je otišao u Srbiji da izvrši teroristički akt protiv Srba, protiv naroda Srbije. (...) Zato smatram da oni nisu ni vernici ni Albanci. Logično, ako je protiv SAD, jedan Albanac bi trebao biti protiv samog sebe. Ali, gore spomenuto, može mnogo toga biti samo ne albansko. Oni koji nameravaju da ubijaju terorističkim aktima, ne mogu imati ni veru, ni entitet ni naciju. Oni su samo – sramota! Sramota čovečanstva!

Četvrtak, 12. januar 2012.

Danas smo bili blizu, ama baš blizu, da vidimo kako će se desiti nešto što bi se moglo smatrati istorijskim u odnosima Kosova i Srbije, 12 godina posle rata. Ali nije se desilo. Ono što se desilo bilo je samo još jedna uvreda Beograda prema Vladi i narodu Kosova, bez obzira što se pokušava proklamovati na veliko kao postignuće dve vlade u dijalogu koji se održava u Briselu.

Ministar Vlade Kosova Ibrahim Makolli pošao je na ono što bi trebalo da bude prva poseta jednog kosovskog ministra Srbiji. On je trebalo da se sastane sa lokalnim vlastima i sa stanovnicima opština sa najviše albanskog stanovništva u Preševskoj dolini. Ali, bio je prinuđen da se vrati odakle je došao. Carinska policija obavestila ga je hladno da nema šanse da će ući kao ministar na teritoriju Srbije i u tome mu ne može pomoći ni činjenica da je intervenisala kancelarija Evropske komisije na Kosovu, čak ni nuđeni sramotni kompromis nije prihvaćen, da se auto Vlade Kosova sa kosovskim tablicama zaustavi na graničnom prelazu da bi se put nastavio sa srpskim tablicama sa 4 S.

Glavna predstavnica Kosova u dijalogu u Briselu Edita Tahiri nije se javila tokom celog dana na telefon kako bi dala komentar za medije oko skandala na granici, iako je ona trebalo da bude glavna garancija jednog ovakvog događaja, pošto nam je rekla Edita Tahiri

Edita Tahiri

da je postigla sporazum sa Beogradom o punom reciprocitetu oko slobode kretanja između dve zemlje. A kada se kritikuje, s naše strane - nekoliko kritičkih medija i opozicionih stranaka - kako može nešto tako da se nazove - potpuni reciprocitet, kada srpske tablice uđu slobodno na Kosovo, a dok se RKS Kosova, obavezuju da postave tablice “proba” sa 4 S, gospođa Tahiri odgovora jezikom koji vređa inteligenciju svakog građanina. Tu se vidi jedan neodrživi kompleks problema nekoga koji je završio magistraturu i doktorat u poznim godinama. Ona odgovara kao kad se obraća studentima, ne zaboravljajući nijednom usputno da spomene da je ona ˝magistrirala na Harvardu˝. Pominje na ovaj način konvenciju o ljudskim pravima zemlje Montevideo i UN-a, kao zaštitu njenog rada, sa savršenstvom čoveka koji je učio nešto što nije znao i misli da ovo ne zna niko drugi.

Ali, politika na terenu, nažalost je jako agresivna i ne liči na klupe u kojima sede studenti koji potvrđuju sve sa strahom, jer ako joj se suprostave može im se osvetiti na ispitu. Samo pet dana ranije, Tadić je došao na Kosovo. Sada, po Editi i njenom Montevideu, trebalo bi i njen kolega iz vlade, Makolli, u sklopu reciprociteta da uđe bez problema na teritoriju Srbije - što se nije desilo. Dobro, gospođa Tahiri nije imala komentar za medije oko ove situacije, ali me mnogo interesuje kako se opravdala pred kolegom!

Petak, 13. januar 2012.

Danas je prvi 13. ove godine i baš je ispao da bude petak! Ne baš i obećavajući početak važne godine po Maya kalenadaru. A posebno kad dolazi posle jedne godine sa simbolikom broja 1, simbolikom pobede, tokom koje smo, prvi dan imali kao 1/1/11 i a u novembru 11/11/11.

I prva upozorenja za i oko Kosova ove godine nas upozoravaju na nepredvidljivost događaja koji slede.

U subotu, dakle sutra, Pokret “Samoopredeljenje” je najavio da će protestovati na dva granična prelaza sa Srbijom kako bi se obezbedio pun trgovinski, ekonomski i politički reciprocitet između dve zemlje, jer po njima, Vlada ne poduzima takve mere. Ne zna se kako će sve to proći, i koliko će to trajati. Ovu akciju osudile su skoro sve domaće i međunarodne institucije.

I predsednici paralelnih opština sa srpskom većinom na severu države najavili su održavanje referenduma 15. februara, na kojem će se izjasniti da li će oni prihvatiti institucije Republike Kosova. I ova odluka je kritikovana od strane mnogih, uključujući i Vladu u Beogradu.

Oba događaja su bile teme kojima sam se bavio u emisijama “Rubikon” sredom i četvrtkom sa gostima - srpskom poslanicom u Skupštini Kosova Radom Trajković i liderom pokreta “Samoopredeljenje” Albinom Kurtijem.

S druge strane, sledeći četvrtak na Kosovo će doći komesarka Evropske inije Cecilia Malmstrom, koja bi, očekuje se, trebala početi dijalog za liberalizaciju viznog režima sa Kosovom. I pogađajte kome će dati eksluzivni intervju ?!

Međutim, kao jedan nepopravljivi optimista, nadam se da neće baš sve ispasti tako loše. I uvek postoji šansa da su i Maye pogrešile s predviđanjem za 2012. godinu, zar ne?!

Mislim da sam vam dovoljno rekao. A sada ću slušati malo muzike, pesmu benda “The Killers”, “Smile Like You Mean it”.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG