Ministarstvo odbrane Srbije saopštilo je da pripadnici Vojske Srbije nisu učestvovali u ratnim zbivanjima tokom sukoba u Libiji. Ova reakcija usledila je nakon što su se u medijima u regionu pojavili tekstovi o navodnom učešću srpskih vojnih pilota na strani režima Moamaera Gadafija.
Česta pisanja pojedinih medija da su bivši ili sadašnji pripadnici Vojske Srbije ratovali na strani nedemokratskog režima bivšeg libijskog lidera Gadafija do sada su uvek demantovana od zvaničnika u Beogradu, ali su poslednji navodi štampe u
regionu izazvali najveću pažnju do sada. Sarajevski “Dnevni avaz” objavio je imena četvorice pilota Vojske Srbije i još trojice oficira kojima je Libija, u jeku tamošnjih sukoba, početkom ove godine izdala vize za ulazak u tu zemlju.
Petar Bošković, iz Ministarstva odbrane Srbije, izjavio je za RSE da je informacija o vizama tačna, ali da nije bilo govora o nameri da pripadnici Vojske Srbije tamo budu upućeni u vojne svrhe.
“U februaru ove godine Republika Srbija preduzela je sve neophodne mere kako bi najbrže evakuisala svoje državljane koji su privremeno živeli i radili u Libiji. Kao deo tima za evakuaciju bilo je planirano i učešće pripadnika Vojske Srbije, te je za njihov odlazak bilo neophodno pribaviti i sve neophodne papire, između ostalog i vize. Iz tog razloga bili su podneti zahtevi za vize za jedan broj lica iz Vojske Srbije, među kojima i za pilote transportnih aviona", kazao je Bošković.
Imena srpskih vojnih pilota preneta su sa jednog libijskog internet portala na kom su protivnici Gadafijevog režima objavili dokumente koji pokazuju da su sedmorici oficira srpske vojske u februaru izdate vize za Libiju. Zvanično objašnjenje za aplikaciju za vize je da je državni Krizni štab za evakuaciju srpskih građana iz sukoba u Libiji za transport predvideo angažovanje civilnih aviona JAT-a, ali i dve vojne letelice tipa AN 26.
Distribucija oružja ključni etički problem
Vojni analitičar Ljubodrag Stojadinović kaže za RSE da je, bez obzira što vojni transporteri na kraju nisu bili angažovani, planiranje da se vojni resursi koriste u tu svrhu krajnje neuobičajeno.
“Mislim da se u situacijama kada su u pitanju ratovi, građanski ratovi ili sukobi, sve humanitarne akcije sprovode pod paskom i u organizaciji
međunarodnih institucija koje se inače time bave. Dakle to mogu biti Ujedinjene nacije ili neke druge organizacije. Angažovanje vojnih potencijala bilo koje zemlje nije moguće bez odgovarajuće rezolucije Ujedinjenih nacija jer je u pitanju humanitarna akcija ili mirovna operacija. I kada je u pitanju odnos prema sopstvenoj javnosti, takva operacija ne može da bude tajna. Ako je humanitarna akcija onda je to nešto što treba da bude u organizaciji Ujedinjenih nacija, Crvenog krsta, ili sličnih organizacija koje se bave humanitarnim problemima”, kaže Stojadinović.
Sumnje u opravdanost i cilj mogućeg angažovanja vojnih transportera i ljudstva Vojske Srbije u Libiji posebno su podgrejane ranijim tesnim vezama vlasti u Beogradu sa režimom Moamera Gadafija, koje su poslednjih godina bile ojačane i ugovorima o velikim poslovima izvoza oružja i vojne opreme iz Beograda u Tripoli.
Takođe, na početku revolucije u Libiji poseban problem za Beograd bio je to što se ovdašnja vlast nije jasno ogradila od Gadafijevog režima, dok su ga sve evropske i značajne svetske države osudile kao diktatorsku vlast koja puca na sopstveni narod.
Zbog imidža Srbije da se teško odriče veza sa prethodnom libijskom vlašću, vest da je bilo planirano da vojni avioni polete ka Tripoliju, makar to bilo i u cilju evakuacije sopstvenih državljana, posebno je diskutabilna.
U Ministarstvu odbrane, kao i u svim slučajevima do sada, tvrde da sumnje nisu opravdane. Petar Bošković kaže da je namera bila samo humanitarnog karaktera.
"Kako je za evakuaciju državljana Srbije koji su u tom periodu živeli u Libiji i želeli da se vrate u Srbiju bilo dovoljno angažovanje pilota i aviona JAT-a,
Fotogalerija
Nastavljeni sukobi u Libiji
pripadnici Vojske Srbije nisu ni otputovali u Libiju, te su apsolutne neistine da su boravili u Libiji i učestvovali u ratnim zbivanjima", kazao je on.
Dobri kontakti, poslovni i prijateljski odnosi pojedinaca iz Srbije sa libijskim režimom, koji datiraju još od vremena SFRJ, trajali su sve do početka demokratske revolucije u toj zemlji, pa su se u ovdašnjim medijima često provlačile i informacije da su tokom tamošnjeg sukoba pojedini bivši pripadnici srpskih vojnih i policijskih snaga kao plaćenici ratovali na strani Moamera Gadafija i da je među njima bilo i pripadnika zloglasnih “Crvenih beretki” koji su basnoslovne plate zarađivali kao takozvani “psi rata”.
Ljubodrag Stojadinović kaže da takve stvari jesu loše za sliku Srbije, ali da je ključ u ekonomskom aspektu ove priče.
“Osnovi problem u odnosima Srbije sa zemljama trećeg sveta, posebno sa onim državama koje imaju unutrašnje probleme i krize, pre svega je vezan za distribuciju oružja koje se proizvodi u Srbiji. To je ključni etički problem. Ispada sada da će srpska industrija naoružanja i namenska industrija ostati bez posla jer je izvozila oružje u one zemlje gde je bilo najviše sukoba. Pa se dogodilo da Srbija nema više kome da izvozi jer su se njene mušterije sukobile unutar tih država. To je stvar koja za Srbiju može da bude kompromitujuća u vezi sa odnosima sa zemljama trećeg sveta, posebno u odnosima sa Libijom", ocenjuje Stojadinović.
Vojna industrija Srbije poslednjih godina oživela je velike poslove sa afričkim zemljama, a za taj uspeh posebno se vezuju izvoz u Irak i Libiju. Pre izbijanja sukoba u Libiji pred realizacijom je bio mogući ugovor vredan 500 miliona dolara za izgradnju vojne bolnice u toj zemlji, kao i ugovor od 400 miliona dolara o modernizaciji 150 tenkova M-84 u Kuvajtu. Posebno vredan bio je ugovoreni posao izgradnje tri fabrike oružja u Alžiru “težak” 400 miliona dolara.
