Dostupni linkovi

logo-print

Đeković: Šta je čije kad je naše?


Virdžinija Đeković

Virdžinija Đeković

Virdžinija Đeković je studirala Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Diplomirala i odbranila master rad na Fakultetu dramskih umetnosti. Radila je kao radio voditeljka, novinarka, PR, projektna menadžerka i organizatorka. Stalna je saradnica uličnih novina "Liceulice", a sa kolegama i prijateljima 2011. godine osniva organizaciju "Tačka komunikacije". Članica je upravnog odbora Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije. Veruje u građansko delovanje i svakodnevne borbe, voli radio i zajedničke ručkove. Deo je inicijative Neda(vi)mo Beograd.

Subota, 2. juli

Vratila sam se sa reke. Ova nedelja je bila čudna. Menjala je odnose. Celog dana sam bila na dve strane iste Save. Nikad mi neće biti baš najjasniji splet voda oko Beograda. Na dragom mestu, brodu 20/44 imali smo promociju novog Liceulice programa. Ulične novine koje postoje već šest godina i koje su donele novi duh gradu u koji sam došla iz komšiluka su mi postale više od druge nove kuće ovde.

Ovaj magazin prodaju ljudi koje, uglavnom, ne žele ni na jednom drugom poslu jer su u kategoriji. Nekakvoj. Ne samo da nisu politički podobni ili nedovoljno kvalifikovani ili prekvalifikovani, oni su životno nepodobni. Ali onda, kada vidim napor i posvećenost s kojom se uprkos kategoriji bore za to da budu korisni, vredni i isti dođe mi da se rasplačem i da nikad više ne zaplačem.

Nedelja, 3. juli

Aplikacije Fejsbuk i Instagram, ilustrativna fotografija

Aplikacije Fejsbuk i Instagram, ilustrativna fotografija

Pogledala sam. Dnevnik nisam pisala od 2012. godine. I tada, napravila sam samo kratku zabelešku o tome gde je svet sada i ja u odnosu na njega. Pretvorio se u fejsbuk statuse i druge vrste komuniciranja intime - mejlove otišlim prijateljima, svakodnevne vajber izveštaje onima koji su ostali i povremena elektronska ćaskanja sa onima koji su onlajn u isto vreme kada ni ja nemam šta smislenije da radim. Nedostajanje je čudno po pitanju dostupnosti. A i nema se vremena. Svet se prebrzo dešava danas, u odnosu na tu 2007. kada je jedan dan trajao četiri a4 strane na visoki karo. I tako unazad 100 lista puta 37. Uveče odlazim na večeru kod prijatelja i utakmicu. Ne pratim, ali nedelja je nogometni dan.

Ponedeljak, 4. juli

Idem u kancelariju. Vodim i Fani. Nosim neke kese i torbu i laptop i kafu i doručak koji sam opet počela da jedem napolju. Kako na posao svakodnevno odlazim u različito vreme, gledam kako se po satima smenjuju jutarnje garderobe oko Cvetnog trga. Klasičnu činovničku viđam samo kad mi je let za negde mnogo rano ili kada se vraćam kući s namerom da tek legnem. Zapadnoevropsku šopingmolovsku i uvek sa kartonskom čašom ogromnog frapućina ispred sebe, onda kada odlučim da poranim. Negde oko 11 kinesku ili s ukusom iznošenu, jer cela penzija ode na ćerku koja je ostala bez posla ili unuka inženjera na birou koji u glavi ima spremne papire za Nemačku.

Uprkos bremenu takvog života i tome što će za par godina verovatno njegov kraj, to je lepo doba dana. Ni prerano, ni prekasno. Taman da sve može da se počne, a ništa da ne pritiska, jer ko još stavlja dedlajn u 11 pre podne. Već tamo posle podneva čudni sklopovi. Ne umem to da procenim. Ponedeljak je pa sam po pitanju vremena između smene onih sa mlekastim kafama i cegera iz kojih viri "Politika". Popodne je redovni sastanak Inicijative, spremamo protest.

Utorak, 5. juli

Odlučila sam da je najbolje da posle sinoćnog rozea danas ostanem da spremim kuću. Lepota samozaposlenog radnika u kulturi je i u tome da postoje dani kada možeš ujutru da odlučiš da su prozori nakon majsko – junskih kiša čekali baš taj utorak da budu oprani. Ritam te vrste slobode u radu za mene je neprocenjiv, ali videla sam i ljude koji plaču za tim da im se da kartica koju će narednih 40 godina provlačiti kroz mašinu koja im svako jutro potvrdi da je sa životom sve "u redu" jer je 8:00. Sve je valjda stvar izbora, pa se posle nosi s posledicama.

Protest građana zbog demoliranja objekata u naselju Savamala, Beograd, jun 2016.

Protest građana zbog demoliranja objekata u naselju Savamala, Beograd, jun 2016.

Stigla sam i na buvljak po stazicu i da ozbiljno mislim o tome ko će biti ministri nove postavke i nađem svoje razloge zašto vlada još uvek nije formirana uz probijene samozadate rokove. Mislim i o tome kako mi se po pitanju nekih stvari formira mišljenje. Da li dovoljno čitam i slušam ili previše čitam i slušam? Možda previše razmišljam, trebalo bi da odem i platim račune. U redu me neko pita da li sam ja iz one Inicijative Ne(da)vimo Beograd. Kažem da jesam. Kaže, bio je na svim protestima do sada, ali ne i na poslednjem, jer je počeo da sumnja u to ko sve to finansira i zašto. Kaže, čitao je to su sve Soroševe pare, svi to kažu. Trudim se da krajnje neformalno i po ko zna koji put nekome srušim lični višedecenijski kolektivni srpski mit o Soroševim parama. Stižem na red da uplatim internet koji su mi isključili zbog neplaćenog računa.

Sreda, 6. juli

Sreda je dan za Kolarac. Tamo radimo na jednom projektu razvoja mlade publike. Teška rabota. Teški su i oni izanđali crveni tepisi tamo i Srbinovićevi vitraži i mermer i zvuk najbolje koncertne dvorane u celoj zemlji. A trebalo bi da je lako, pa dobili smo to na poklon. Ali pitanje svih pitanja ovde je uvek i bilo šta je čije kad je naše? Tu lekciju još uvek nismo savladali.

Četvrtak, 7. juli

Sinoć je bila promocija zbirke "Čiji grad", koju je izdalo Kontrast izdavaštvo, kao podršku radu Inicijative Ne(da)vimo Beograd. Lep gest.

Večeras smo u Oktobru.

Vozim se tramvajem po Dorćolu i mislim kako će se završiti ovaj dan, da li će Mali stvarno dati ostavku, da li ćemo imati dovoljno redara na protestu u sredu i kako će mi izgledati ovo leto jednom, kada vremenska distanca bude oblikovala sećanje.

Petak, 8. juli

Građaju čekaju da ih Vučić primi, Beograd

Građaju čekaju da ih Vučić primi, Beograd

Bilo je lepo sinoć. Nisam još uvek sigurna u stvari, kad malo bolje razmislim. Pomalo mi sve nedostaje, a svega ima i previše. Mandatar buduće nove Vlade prima građane na razgovor. Plašim se šta će mu reći. Plašim se šta će im reći. Menja li to išta? Toga se u stvari najviše plašim, jer ne znam da li su promene sigurne koliko smo mi sigurni u njih.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG