Kakav je učinak dvogodišnje vlasti naprednjaka Alekandra Vučića , da li je doista danas medijska kontrola veća nego 90-ih, postoje li kapaciteti u opoziciji za ozbiljnu političku alternativu sadašnjoj vlasti, kakvu ulogu igraju Vladimir Putin i Rusija, a kakvu Brisel i Vašington u srpskoj, naizgled dobro balansiranoj spoljnoj politici, sve su to pitanja na koje odgovara sociološkinja Vesna Pešić.
Gde smo mi danas, 14 godina posle oktobarskih promena?
Pešić: Neke stvari, koje smo bili ostvarili 5. oktobra, su u međuvremenu izlapele. Ja bih 5. oktobru pripisala samo jedan jedini pravi uspeh, a to je da smo tada dobili prvu stepenicu demokratije, da imamo fer i poštene izbore. To je bio jedini pravi rezultat 5. oktobra.
Kasnije, vlasti su se više orijentisale na opstanak sopstvene vlasti, umesto da se afirmišu u dobro upravljanje društvom i da isporuče neke realne benefite za građane. Oni su se svi bacili u tradicionalno srpsko održavanje na vlasti. Svi ostali ciljevi, koji su mogli iz toga da izađu, kao popravljanje ekonomske situacije, nisu ostvareni. Vrlo brzo se pokazalo da su oni ekonomiju praktično sveli na partijsku državu, na podelu vlasti i feude.
Političke stranke su se politički ispraznile. Njihove ideje su veoma nejasne i svi drugi ciljevi, koje smo mogli očekivati, se nisu ostvarili. I jedino sto smo dobili, izbornu demokratiju, ovakvim razvojem, u drugim sferama društva, je praktično poništeno, sto se vidi u nanovijim lokalnim izborima: to su propaganda vlasti, nasilništvo i tuče, više nego neki fer i ozbiljni izbori.
Oni koji su nezadovoljni ovom Srbijom danas, idu dotle da kažu da je gore nego 90-tih godina, a ako ni zbog čega drugog, ono zato što nema alternative. Da li vidite u današnjoj opoziciji nekoga ko može da nosi buduće promene?
Pešić: Smatram da bi i sada moglo da se desi obnova DS. Zoran Đinđić je 90-tih godina od DS bio napravio jedan efikasan mehanizam i instrument. Bez političke stranke, koja je dobro organizovana, ne možete ništa da uradite. On to jeste uradio i DS jeste bila dostigla taj nivo, ali se ona sa Borisom Tadićem pretvorila u biznis partiju. Počeli su da idu za tim da stvaraju svoje tajkune, da se povezuju sa novcem, da politiku pretvaraju u biznis, da idu u spregu sa novcem i biznisom. Oni su napravili ogromnu korupciju i bezakonje.
Zbog toga su izgubili izbore
Pešić: Ali to ostavlja ogromne konsekvence, ne samo zbog alibija za sadasnju vlast: oni kažu da su to uradili prethodni. Pošto se ličnosti ne menjaju, mogli bismo da kažemo - a šta si ti radio 90-tih godina kada je najviše Srbija propala? Sada možemo tako da prebacujemo loptu iz jednog u drugo dvorište.
Onog momenta kada se izgubi vlast, kao što se to dogodilo DS-u, ona nema više na osnovu čega da dobije ljude koji će da rade u toj stranci. Stranke su postale opterećene drugim poslovima. Više nije u interesu nikome da se upiše u stranku da pomogne određenu političku ideju, nego zato što hoće da dobije posao, funkciju, pare. Svaki „šra“ DS-a u gradu se obogatio. Kada više toga nema, onda je to unutrašnja kriza. Kada ne mogu da ponudim da nekome nešto dam, onda ona ne može da se sabere. Ne može da se sabere ni preko političkih ideja jer su u ovim interesima propale i ideje.
Mislim da bi DS mogla da se povrati, ukoliko napravi jedan dobar tim koji će neprekidno da prati šta se dešava i da napravi jasan plan. Ne vidim da se to sada dešava, nego da je tu ponovo neka međuigra sa Bojanom Pajtićem kao predsednikom DS-a. Mislim da nije povoljna situacija za nju , jer je Pajtić ipak jedan lokalni političar, koji teško može da okupi DS u celini. Možda bi tu moglo imati smisla da se nešto poradi jer je to stranka sa najdužom tradicijom koja ovde postoji i koja bi, eventualno, mogla da vaskrsne, ukoliko bi neke stvari raščistila.
Kako biste upordili Srbiju sa 2012., kada je srušena prethodna vlast , kažnjena zbog svega ovoga što se naveli? Šta je urađeno u Srbiji od 2012. do danas?
Pešić: Nije ništa urađeno jer cilj ove vlasti nije da nešto uradi. Pogledajte ekonomiju. Ništa niko nije uradio, sem destrukcije. Sada se ta destrukcija i ubrzala sa posljednjom Vladom. Ako hoćete da govorite šta su realno stvorili, nisu ništa.
Imali smo jedno pozorište koje se odigrava radi uspešnog održavanja Tadića na vlasti, a sada vidimo da je Aleksandar Vučić još veštiji održavalac na vlasti. I zbog toga postoji kontradikcija. Vidimo kako svi hvale Srbiju spolja, a mi vidimo da Srbija propada iznutra. I to ne da propada, nego su udarili po nekim slojevima koji su u svakom društvu noseći, a to su učitelji, profesori, lekari, novinari, advokati.... Udarili su po njima a nisu udarili na Srbijagas. Potpredsednik SNS-a, Goran Knežević, na primer, uvali alfa toksin pa ga kao navodno smeniše, a sada vidimo da se uvalio u Srbijagas, gde ima preko milion dinara platu.
Mi jedino što možemo sada da uradimo, i što sam pokušala u nekim svojim tekstovima, jeste da ukažemo na to da oni nisu nikakvi narodski ljudi, kako se predstavlja Vučić, već da su to novi buržuji koji isto tako hoće da zgrabe resurse, da se obuku i voze u automobilima, da se napumpaju parama. To ih jedino interesuje. To sam napisala i tu nema nikakvog drugog interesa sem toga.
Videli ste šta se dogodilo sa Utiskom nedelje, vidite šta se dogodilo sa Studiom B. Da li je medijska situacija gora nego u Miloševićevo vreme?
Pešić: To je jedno potpuno drugo vreme. Kada su započeli ratovi, naročito preko RTS-a i nekih drugih medija, širila se jedna strahovita propaganda, to je bila ratna propaganda. Na drugoj strani, tu mašineriju ratne propagande su preuzeli određeni mediji i bili su direktno pod kontrolom Slobodana Miloševića. Njega nije interesovalo šta će da piše Naša borba i neki intelektualci. Onda su bili neki mediji, kao Radio B92, Radio Pančevo, Studio B, koji su bili prepušteni opoziciji.
Danas se događa da su svi mediji pod kontrolom. Samo je pitanje koliko Vučiću ko smeta i koliko mu je relativno lako da nekoga skloni. On je uzeo za sebe jednu ogromnu, čisto komercijalnu televiziju, koja se oduvek takvom predstavljala, a to je Pink, kao svoju ispostavu. Tom istom vlasniku te televizije je vratio neke druge usluge, koje su čisto na privatnom planu. Preuzeo je RTS i on više nije javni servis. Oni su sada državna služba. A šta je država ? Vučić!
Naši lažni liberali pričaju o privatnoj svojini, a svi znamo da privatna svojina, kao neka svetinja, ovde nikada nije postojala. Ako bi se taj Grk (vlasnik B92) sada pobunio što mu skidaju uspešnu emisiju Utisak nedelje, koja je njegova jedina zarada, on bi morao za 24 sata da napusti zemlju.
Kako vi kao socioloskinja definišite poziciju Aleksandra Vučića? Njegove press konferencije se sada gotovo po pravilu živo prenose. Ne sećam se da je to ikada bila praksa u Srbiji. Imamo direktan prenos na par televizija, ne samo na jednoj. On o svemu odlučuje. Dolazi na RTS i saopštava kome će koliko biti skinuta plata, a ne saopštava to u Parlamentu. Da li je to izgradnja kulta ličnosti? Parada ponosa je nestala kao tema onoga trenutka kada se pojavila priča o njegovom bratu, koji je prebijen.
Pešić: Mogu do prekosutra da ređam primere šta sve radi Vučić. Zašto on tako radi i šta mu omogućava da tako radi. Nije proizveo ništa. U ekonomiji pokazatelji sve govore, demokratije vise nema. Spolna politika Srbije uopšte ne postoji. Ako je to tako, njegovo jedino i najvažnije sredstvo održavanja na vlasti jeste propaganda i samohvaljenje sebe lično preko svih medija. Zato svakog četvrtka drži konferencije za štampu, gde priča o svemu i svačemu, pa i o tome kako će da menja mentalitet i razne druge budalaštine.
Šta on dobija kao ispomoć iznutra? Dobija to što moram svaku tu budalaštinu, koju je on izgovorio, da vidim na svim stranicama svih medija. I Smajlovićkina Politika mora da prenosi svaku temu po temu na svakoj stranici, šta je on rekao o bratu, o sinu, o porodici, o mami, tati... On pravi medijsku dominaciju, pa i ne mora ništa da proizvodi. On proizvodi konferenciju za štampu.
Da li se to zove građenje kulta ličnosti? Da li je to diktatura? Šta je to?
Pešić: To je jedan vid propagandističkog autotaritarizma, čemu je Srbija bila sklona. Promenjena je klasna struktura na samoj vlasti. Ljudi iz DS-a su poreklom iz građanskih porodica. Sada imamo lumpene na vlasti koji su željni da se dokopaju buržujskih kola. Plebs ili druga klasa je došla na vlast. Poreklom je jos od Šešelja, ima drugi vokabular i mnogo je agresivnija. Ona se nije izlečila od kulture prostaštva i grubosti, koja se demonstrira sada na vlasti.
Iako, kako vi kazete, nisu ništa uradili, poruke sa međunarodnih značajnih adresa su drugačije, oni su zadovoljni sadašnjom vlašću, oni podržavaju ovu vlast. Da li ona uspešno lavira između Vašingtona i Brisela, s jedne strane, i Moskve sa druge?
Pešić: Spoljna politika Srbije je apsolutno u funkciji unutrašnje politike. Drugim rečima, ako pogledate unazad, ko god je bio na vlasti, nije otišao jer smo iznutra imali neku veliku silu ili snagu da ga oteramo, nego su oni po pravilu bili rušeni spolja. I Tadić je srušen spolja.
Vučić je postao veoma svestan toga. Njegova spoljna politika ne postoji u Ministarstvu spoljnih poslova. Ko je vodi? On. Kako on to vodi? Tako da obezbedi da ga niko spolja ne ruši. To je jedini cilj te spoljne politike. Onda učini ovima ovo, pa ga oni pohvale, pa onda prostre crveni tepih Putinu, pa drugi kazu, to je dobro. Hoće da pravi tu smešnu paradu, da mu prostre crveni tepih i da stane pored njega, jer se zna da Rusi oduvek imaju svoju petu kolonu u Srbiji. Gde? U vojnim i obaveštajnim službama, kao i u NIS-u i Srbijagasu.
Što nije nešto poradio u Srbijagasu? Oduzima penzionerima penzije i medicinskim sestrama plate, a to sve, što njima oduzme, potroši za godinu dana da bi finansirao Ruse. Govorite da je to uspešna spoljna politika, ali za koga? Za njega lično. Za nas je katastrofalna. Spoljna politika je uvek bazirana na nekoliko vrednosnih orijentacija. To pozorište on igra spolja da ga ostave na miru, da iznutra radi šta hoće.
Sada je Nemačka najuticajnija država u EU, koja ima svoje probleme. On je sve uradio da se prikaže kao neki veliki prijatelj Nemačke. A Nemacku interesuju samo neke stvari, priznanje Kosova je jedna. Tako je i pridobio Nemce, preko dijaloga sa Prištinom. Onda su zaključili Briselski sporazum i na osnovu toga su dobili datum. Ta se priča preko Kosova odigrala da se potkupi EU, a delimično i Amerika. To pozorište se uzvraća. Nemci, niti neke druge evropske države, se ni malo ne raduju da se bilo ko sada priključi EU, niti uskoro, niti uopšte. To je pitanje prilično zamračeno. On njima uzvraća time što neće energično da udari na to da mi napredujemo ka EU, nego će on to polako, kako sama Merkelova kaže, puževski. Od njega se, s druge strane,ne očekuje da nešto uradi jer nisu radi da nekoga prime u EU.
Ta igra koja se tu odigrava može da se vidi i sa Amerikom. Amerika od Srbije očekuje samo dve stvari, da prizna Kosovo u budućnosti i da dobije obaveštajne podatke, a to se zove borba protiv terorizma.
Ipak Srbiji stižu poruke da mora da uskladi svoju spoljnu politiku sa Briselom, pre svega se tu misli na odnos sa Rusijom i na ukrajinsku krizu.
Pešić: Da je Srbija htela da ima neku stvarnu spoljnopolitičku opredeljenost, ona je mogla da iskoristi taj put prema EU i da ohladi odnose sa Rusima, jer tu ima nekih štetnih stvari po Srbiju. Ona je mogla da iskoristi tu ukrajinsku krizu i da ohladi malo odnose sa Rusijom, da pokuša da smanji naše troškove. Ali ona to nije uradila i neće to da uradi. Ona hoće da se zaštiti od Putina i to se ipravo sada dogadja, to je ono sto sada gledamo.
Ako bi ona i napravila tu vrstu jasne orjentacije, da osudi Rusiju, ako bi se ceo sukob i dalje izoštravao, ako bi se ona tako vrednosno opredelila protiv Rusije, ali za EU, onda bi pala u čeljusti EU i oni bi nas mogli pitati - a gde vam je Utisak nedelje?
Budući da mi nemamo nikakvu spoljnu politiku, onda to neka traje. Šta njih i briga, mogu da vozim. Pa onda - vozi Miško!
Hoće li ovaj Miško i dalje voziti do 2020.?
Pešić: Mislim da neće. Teško će se to održati u jednoj ovakvoj krizi . Očekujem da će se tu pojaviti neko ko će izaći sa jednom realnom politikom. Imali smo nekada ta zatišja kada nismo znali šta da radimo. Posle 1997. godine su bile dve-tri godine gotovo bez ikakve opozicije, koja je tada bila propala. Ali to ne znači da će da dođe do potpunog zamiranja svega. Ne mora da znači.
Pored toga, može da se promeni i stav spolja. Zaista Srbija više nije međunarodno zanimljiva. Tu su bili proizvođači velikih ratova i nestabilnosti. Sigurno da velike sile, i to uticajne zemlje ili ove velike evropske države, interesuje da ne dođe ponovo do nekog rata na Balkanu. Politika mira je 5. oktobra bila vrlo jasno stavljena na znanje i nikada nije promenjen taj stav. Ona jeste jedan jedini put bila uzdrmana, ako se sećate za vreme Borisa Tadića, na Merdarima. Kako se to završilo? Padom Tadića, ne zato što smo se mi tako dobro organizovali, ili oni s druge strane, nego je tada spolja dobio glavne packe – šta je bre tebi?
Taj koji hoće da ide putem nasilja i uznemiravanja na Balkanu, taj zaista ne može da računa na bilo koju podršku. To se nastavlja, ta pozicija da Srbija neće da izaziva nasilje sa susedima. To su neke garancije. Eto, ipak imamo nekakve petooktobarske tekovine. Niko, ko iole hoće da opstane na vlasti, ne može da proba da izaziva neke nove ratne sukobe na Balkanu.
