Versko pomodarstvo: Sveta vodica za gorivo i državne agencije

Uz već uobičajena osveštavanja škola, obdaništa, stranačkih prostorija, tržnih centara i fabrika, na red su u Srbiji došli objekti državnih agencija, ali i benzinske pumpe. Pomodarstvo je, prema oceni sociologa, razlog zbog kojeg se sve veći broj preduzetnika opredeljuje za pozive sveštenicima.

Da li biste ikada očekivali da kada skrenete sa autoputa ne bi li natočili gorivo, umesto osoblja u zaštitnim kombinezonima zateknete sveštenike u odorama sa kandilima i svetom vodicom? E, to ste nedavno mogli videti na beogradskoj benzinskoj pumpi "Zmaj", koju je kupili Rusi.

U prisustvu novih vlasnika i najviših gradskih zvaničnika, sveštenici su u slavu otvaranja stajali pored creva i brojčanika za dizel, evrodizel, bezolovni...

Iako će se nekima ovaj prizor učiniti u najmanju ruku neobičnim, to u Srbiji nije slučaj budući da su sveštenici prisutni i na mnogim drugim mestima na kojima ih i ne biste očekivali.

Osveštan je tako od strane poglavara Srpske pravoslavne crkve Irineja lično i nedavno otvoreni šoping mol u Nišu, tu su i stadion Crvene Zvezde, brojne fabrike, banke, škole, obdaništa, male zanatske radionice.

Verski analitičar Mirko Đorđević navodi da se uvođenjem ovakvih običaja SPC priključila komercijalizaciji koja bi trebalo da bude nespojiva sa njenom stvarnom misijom.

„To je pojava koja zabrinjava širu javnost i vernike, ali kojom se crkva ne bavi jer nema hrabrosti da ukaže ni na to kako se krsna slava iselila iz porodičnog doma i otišla u kafane i druga javna mesta. Da ne nabrajam masu pojava te vrste koje nisu ni u duhu hrišćanstva, ni u duhu Isusove poruke svetu i čoveku“, navodi Đorđević.

U crkvi, međutim, tvrde suprotno.

„Ako me pitate da li je to u skladu sa učenjem crkve i nekom tradicijom hrišćanstva, ja vam odgovaram da jeste. Jer osvećenje je blagoslov božji za uspeh u radu dotične institucije, ustanove ili objekta koji se osvećuje“, kaže protođakon Ljubomir Ranković.

”Oče, koliko košta”

Iako u crkvi navode da je običaj da se dolazak sveštenika gde želite dariva po volji domaćina, javna je tajna da je za ovo ipak potrebno izdvojiti priličnu sumu novca.

Baš kao i za sve druge verske obrede.

I sami sveštenici priznaće da ih mnogi vernici po ulasku u crkvu najpre pitaju - ”Oče, koliko košta”?

Profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu protojerej Radomir Popović kaže da ga ovo pitanje ljuti, ali da za to nisu krivi ni narod, ni sveštenici. To je, po njemu, jednostavno tako.

Ne bi se ovim složio sociolog Mirko Đorđević, koji upravo u visokim tarifama vidi razlog zbog kojeg crkva u poslednje vreme više ne odbija nijedan poziv.

„Interes je u pitanju. O tome dovoljno svi znamo – vladičanski dvorovi, vozni parkovi sveštenika, umesto skromnih parohijskih domova, dvorovi po selima... Tačnu sumu za dolazak sveštenika ne znam, ali znam da su ogromne. Oni koji to čine najradije o tome jasno i precizno ne govore i ne daju podatke“, rekao je Đorđević.

Ritual podobnosti

I dok je za crkvu jasno zašto se pojavljuje svuda gde je pozvana, pitanje je zbog čega se poslednjih godina rapidno uvećava broj ljudi joj takvu praksu čini isuviše lakom. Sociolog kulture Milena Šešić Dragićević navodi da je reč o onome što naziva ritualom podobnosti.

„Da pripadate jednom sada novom svetu srpskih preduzetnika koji su duboko religiozni i duboko nacionalni. Kada otvaraš biznis, treba pokazati da si blizu crkve, a samim tim i blizu vlasti. Iako je naša država laička, nema proslave na kojoj sveštenici ne zauzimaju vrlo počasno, ali u svakom slučaju vrlo vidljivo mesto,“ kaže Milena Šešić Dragićević.

Koji god da je razlog, pravo je svakog pojedinca da čini šta mu je volja. Problem je, međutim, kada se novac za SPC i njene sveštenike izdvaja iz budžeta koji pune i oni koji nisu vernici ili su pak druge veroispovesti.

Tako su pored brojih državnih institucija, crkvene starešine blagoslov u novim prostorijama dale i zaposlenima u Agenciji za kontrolu letenja.

„Krajnje je nedopustivo da jedna državna agencija, ona za kontrolu letenja, traži pomoć od boga i da joj se osveštava prostor. Ceo taj duh devedesetih koga su kao popovi kadili, a koji su ga tim kađenjem podržavali, a posle 2000. godine kao kađenjem menjali, sve se to vraća. U pitanju je nešto što je, makar kada je reč o državi, nedopustivo,“ ocenjuje Šešić Dragićević.

Kad već druge nema, možda bi dobro bilo da se, umesto parole darivanja po volji, Srpska pravoslavna crkva ugleda na neke druge, koje imaju propisane iznose za verske obrede.

Tako biste bar bili načisto koliko ste svakog meseca u te svrhe izdvojili.