Dostupni linkovi

logo-print

Važna informatička pismenost, ali i tradicija lepog pisanja


Deca u jednoj od beogradskih osnovnih škola, septembar 2012.

Deca u jednoj od beogradskih osnovnih škola, septembar 2012.

Klasično pisanje olovkom svakodnevna je praksa u školama Srbije i čini najznačajniji deo nastave, uprkos ubrzanoj kompjuterizaciji društva. Iako je informatička pismenost sve važnija u školi i svakodnevnom životu, svi obrazovni programi od prvog razreda bazirani su na pisanju rukom.

Pisanje u mlađim razredima osnovnih škola u Srbiji svakodnevna je praksa, pa đaci u prva dva razreda nauče pisana i štampana slova ćirilice i latinice.

Vasilije Savić, učitelj sa 15 godina staža, kaže da je danas, kao i pre nekoliko decenija, pisanje jedna od najvažnijih stvari u nastavi:

„Pisanje je zastupljeno u svakoj aktivnosti, svaki nastavni čas. Svodi se na dečji ručni rad. Bez pisanja i čitanja ne moguće je pratiti nastavni plan i program. Kompjuteri će sigurno uticati na kvalitet nastave i ubrzati edukaciju dece, ali ne verujem da je moguće zameniti ovu praksu nekom drugom.“

Vasilije Savić sa učenicom

Vasilije Savić sa učenicom

Informatika kao nastavni predmet u programu je tek od sedmog razreda, pa se kompjuterskoj pismenosti u školama deca uče od 13. godine ili prethodnim radom kod kuće, što im u školskim klupama pruža više šansi za klasično pisanje.

Vesna Fila, pomoćnica ministra prosvete Srbije, kaže da će ono u dosadašnjem obimu i ubuduće ostati neizostavan deo obrazovanja, i da će teći paralelno sa informatičkom pismenošću:

„Pisanje neće nikada izgubiti bitku, kao što nikada neće film izgubiti bitku pred televizijom. Pisana reč je sve i mi učimo decu pisanju rukom. Ona pišu dobro. U svim školama u svetu je pisanje osnov, ali vrlo brzo se prelazi na informatičku pismenost. U većini zemalja sveta deca uče samo jedno pismo, a kod nas dva - i latinicu ćirilicu. To je teže, te deca brže odustaju i prelaze na kompjuter.“

Istraživanja u Srbiji pokazala su da je sve manje odraslih koji koriste pisana slova, jer se u eri interneta, e-mailova, facebook-a, i ostalih pogodnosti modernog života smanjila potreba za pisanjem.

Najviše ih koriste mlađi osnovci koji još uvek uživaju da, nakon što na časovima nauče šta su „kosa tanka”, „uspravna debela”, „kvačice” i ostali detalji, upotrebe stečeno znanje:

„Meni je to zabavno.“

„Najviše volim da pišem na slobodnu temu.“

„Najteža su mi slova koja sam zaboravila. Zaboravila sam kako se piše veliko J.“

„Više volim pisanje jer mi se sviđa.“


Kaligrafija gotovo nestala

Oblike pisma đaci u Srbiji uče iz bukvara, koji su uzor učenicima u najmlađim razredima osnovnih škola, dok klasično pisanje kasnije, manje ili više, svako koristi na svoj način.

Iz jedne od beogradskih osnovnih škola, septembar 2012.

Iz jedne od beogradskih osnovnih škola, septembar 2012.

Profesorka Olivera Stojadinović, koja na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti predaje pismo, kaže da je još uvek, bez obzira na kompjutere, savremeni život nezamisliv bez znanja pisanja:

„U Srbiji, u svetu, svuda pisanje ima budućnost. To je kulturna tekovina bez koje se ne može. Kao što ne možete da funkcionišete ako ne razgovarate. To je jedan vid komunikacije, bez obzira na sve računare, SMS, mobilne telefone. Ako nestane struje, moraćemo da pišemo opet. Uvek ćete morati nešto da popunite i napišete. Ne možete sve da radite na kompjuteru na času u školu. Brže je da se napiše, nego da se kuca na računaru.“

U vremenu novih tehnologija u Srbiji skoro da se izgubila umetnost lepog pisanja. Kaligrafijom se bave retki pojedinci koji su vezani za udruženja za očuvanje ćiriličnog pisma i neki umetnički fakulteti i škole, dok se ona u svakodnevnom životu i trci za novcem svela na slovni kompjuterski dizajn u pravljenju pozivnica za venčanja, rođendane i poslovne prijeme.

Vlada Vučinić, direktor beogradske Osnovne škole „Starina Novak”, kaže da postoji i šira potreba učenja lepog pisanja:

„Nemamo poseban predmet kaligrafiju i slično, ali knjige i dokumenti koji nam ostaju kao kulturna baština još uvek su pisani rukom. Ono što predstavlja izvor za određivanje identiteta određene kulture i naroda, zapravo su takvi predmeti i artifakti koji su pisani rukom.“

Tinejdžeri u Srbiji sve više su okrenuti novim tehnologijama, a sve je manje onih koje zanima pisanje:

„Pisanje je dosadno.“

„Od pisanja me boli ruka.“


Iako nove tehnologije osvajaju sve veći prostor u srpskom društvu, Vlada Vučinić zaključuje da je pisanje rukom tekovina koja se ne sme izgubiti:

„Digitalna tehnologija i primena digitalne tehnologije u raznim informacijama je tekovina koju ne smemo izgubiti. Ako bilo koje od ove dve tekovine zanemarimo i potisnemo mi smo na gubitku.“
  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

XS
SM
MD
LG