Dostupni linkovi

logo-print

Vanredni izbori: Od vajkanja do pretnje


Aleksandar Vučić na izborima u martu 2014.

Aleksandar Vučić na izborima u martu 2014.

Možda deluje na prvi pogled paradoksalno, a zapravo je sasvim logično: vladar koji ima jaku opoziciju mnogo je manje osetljiv na kritiku od onog čija je opozicija slaba - naročito ako je tu slabost bar delom sam izazvao. Prevedeno na jezik srpske sadašnjice: nikada od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji vlast nije imala tako jake pozicije, nikada opozicija nije bila ovako slaba i u rasulu, i nikada javni prostor nije bio ovako temeljito ispražnjen i „očišćen“ od slobodne debate i kritike. Pa ipak, nikada se ni jedan nosilac vlasti nije ni približno ovoliko vajkao na izostanak podrške, opstrukciju, nemoć i „zlonamerne“ kritike i osporavanja, kako to čini Aleksandar Vučić. Čak je i ideju o još jednim vanrednim izborima - ideju bez bilo kakvog uporišta u pravilima i boljim običajima parlamentarne demokratije, jer se tačno zna kada i kako, to jest zašto se raspisuju vanredni izbori; ne, među tim legitimnim razlozima za vanredne izbore u normalnim demokratijama ne nalazi se nešto kao „frustracija prvog čoveka vlasti zbog činjenice da ga ne obožavaju baš svi građani, novinari i političke stranke“ - Vučić sarkastično objasnio udovoljavanjem nekim opozicionim liderima, a potom trogatelno dodao da su izbori potrebni jer se, eto, ne može više izdržati to da neki stalno osporavaju fascinantne rezultate vlasti na svim poljima.

Ovo premijerovo vajkanje možda nekome deluje kao uobičajena političarska retorika, ali ona to nipošto nije (a kamoli da bi to smela biti) nego samo pokazuje koliko se javni prostor u međuvremenu „vučićizovao“, koliko je oguglao i „normalizovao“ nešto što je po svakom ozbiljnom standardu političkog ponašanja nedopustivo. Kada bi navedeno bilo legitiman razlog ili barem povod za vanredne izbore, nijedno iole slobodno društvo ne bi doslovno nikada izlazilo iz izbornih perioda, to jest, izbori bi mogli mirno da se održavaju svake nedelje, posle svakog oštrog novinskog komentara ili govora nekog opozicionog poslanika. Možda čak i posle nečijeg tvita ili burne kafanske rasprave?

Pri tome je Aleksandar Vučić baš poslednji od svih koji bi tu imao pravo da se buni, jer je kao opozicionar bio radikalan i isključiv prema ranijoj vlasti, i niko ne pamti da je o njoj tada rekao bio šta pozitivno - a i zašto bi?

Sasvim ozbiljno, koje su implikacije svega ovoga? Prirodno je, u pluralističkom društvu, da imate i opozicione stranke, i slobodnu javnost, i nezavisne pojedince koji javno i strastveno „ne vole“ vlast i osporavaju njena navodna ili stvarna dostignuća, ponekad možda i preterujući u tome, što je sastavni deo političke utakmice ili naprosto dinamike javne debate u slobodnom društvu. Pri tome je Aleksandar Vučić baš poslednji od svih koji bi tu imao pravo da se buni, jer je kao opozicionar bio radikalan i isključiv prema ranijoj vlasti, i niko ne pamti da je o njoj tada rekao bio šta pozitivno - a i zašto bi? Zar je trebalo da oduzima hleb njenim portparolima?

Sve ovo nas dovodi do te naizgled paradoksalne situacije s početka teksta. Svoju je trogodišnju vladavinu sadašnji premijer utrošio na to da maksimalno moguće zatvori sve njemu dostupne ventile za javnu kritiku, od samog početka izražavajući, pretežno u samosažaljivom tonu, frustraciju nad činjenicom da ima čak i takvih ljudi koji smatraju da on nešto ne čini kako treba. U tome je u nemaloj meri uspeo, ali to ne da ga nije zadovoljilo, nego dolazi do ovog tobože čudnog efekta: što je opozicija slabija i što je otvorenih i uticajnih medijskih tribina za javnu kritiku manje, to je premijer nezadovoljniji kada ona tu i tamo ipak probije u javnost. No, nije to uopšte čudno, psihološki je sasvim lako objašnjivo, ali to bi za društvo trebalo da bude irelevantno. Kažem da bi trebalo da bude, a ne i da jeste irelevantno, jer u ovome je problem: Srbija je nekako uspela da postane talac premijerove individulne psihologije, to jest jedne realno neutažive potrebe za anihilacijom svake disonantnosti. Kritika postaje konstitutivno nemoguća: kao prvo, radi se na njenom preventivnom osujećivanju; kao drugo, ono što se ne može osujetiti biće prokazao kao zlonamerno, korumpirano ili naprosto nekompetentno. Ili sve to odjednom. U redu, može se i tako, mada nipošto nije preporučljivo. I uredno je primenjivano u retorici i praksi nekih od najdražih Vučićevih političkih savremenika i partnera, poput Putina, Erdogana, Orbana ili Nikole Gruevskog.

Tako dolazimo do „pretnje“ vanrednim izborima, ne bi li se njima nekako dodatno „kaznili“ opozicija i javni nezadovoljnici. I ovde imamo posla sa zapanjujuće jednostavnim mehanizmom. Realno govoreći, Aleksandar Vučić u sadašnjoj konstelaciji i dalje ubedljivo dobija bilo koje izbore u Srbiji. To je činjenica, dopadala se ona nekome ili ne. Njemu se to svakako dopada, i to je razumljivo, dopadalo bi se svakome na njegovom mestu. Može se razumeti i to da se Vučić u svom prethodnom političkom životu, onom do 2012, nagutao teških izbornih poraza (zbog kojih se više puta javno zaklinjao da zauvek napušta bavljenje politikom, ali bi potreba za spasavanjem otadžbine na kraju ipak prevagnula) čiji gorak ukus ništa ne može tako dobro sprati kao bar podjednak broj pobeda u najavi. Ali, iz toga nipošto ne proizilazi da Srbija nema drugog posla nego da uslužno prema Vučiću izlazi na besmislene i ničim neizazvane izbore svaki put kad njenom premijeru zafali izvesne vrste stimulansa i podrške, a koju za njega očigledno predstavlja svaka izborna pobeda.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG