Dostupni linkovi

logo-print

SPC i biznis: Uskliknimo s ljubavlju “svetoj nekretnini”


Patrijarh Irinej (levo) i vladika Filaret

Patrijarh Irinej (levo) i vladika Filaret

Netransparentno finansiranje, ulaganja u luksuzne hotele na crkvenom zemljištu, vozni park na kojem bi pozavideo prosečni građanin Srbije – ovo su samo neke intrige koje se povezuju sa velikim verskim zajednicama u Srbiji, prvenstveno sa onom najdominantnijom: Srpskom pravoslavnom crkvom. Luksuz i duhovnost, čini se, idu ruku pod ruku, i to u zemlji u kojoj 100.000 ljudi živi ispod granice siromaštva.

Ukoliko želite da ceremoniju venčanja obavite u pravoslavnoj crkvi, taj ritual će vas u jednoj od beogradskih bogomolja koštati blizu 90 evra. Pravoslavni obred na sahrani u okolnom beogradskom naselju košta 6.000 dinara, što je oko 50 evra. Ni za jednu od ove dve crkvene usluge, baš kao ni za brojne druge, nećete dobiti fiskalni račun.

Razlog tome je jednostavan, premda ne i jasan: tradicionalne verske zajednice izuzete su od fiskalizacije, te do sada nisu bile u obavezi da uvedu odgovarajuće kase. To nam je potvrdio i protođakon Ljubomir Ranković iz Eparhije šabačke. On, međuditm, napominje da nema ništa protiv toga da SPC u budućnosti bude obuhvaćena fiskalizacijom.

“Ja mislim da nije daleko vreme kada će i to biti zavedeno. Koliko vidim, sveštenici nemaju problem sa tim da se to izdaje, pogotovu što se ne radi o visokim primanjima. To ne bi bio nikakav problem. Čak mislim da bi bilo dobro da se to uradi, upravo da bi se izbegle bilo kakve spekulacije oko toga kolika su primanja sveštenika, prihodi Crkve i tako dalje”, kaže Ranković.

Međutim, za sada samo možemo da nagađamo koliki su prihodi Crkve i šta sve SPC poseduje. Zakon o porezima na imovinu kaže da su ove verske grupe oslobođene plaćanja poreza na nepokretnosti ako se one isključivo koriste za bogoslužbenu delatnost.

Pošto država nema tačan popis crkvene imovine, za sada nema ni podataka gde se obavlja bogosluženje, a gde ne. Možemo pretpostaviti da se verski obredi ne vrše u sobama za prenoćište ili kongresnom centru, koje, koje za novčanmu nadoknadu iznajmljuje Crkva svetog Pantelejmona, taj, kako se navodi u internet prezentaciji, turističko-svetovno-duhovni centar na Divčibarama.

Publicista Mirko Đorđević podseća da SPC do sada nije omogućavala državnim organima uvid u poslovne aktivnosti kojima se bavi.

“O tome je u javnosti bilo više puta reči, osobito kad su u pitanju izgradnje hramova i crkava, gde se rasipaju i troše ogromna sredstva. Recimo, setite se Filareta u Eparhiji mileševskoj. Naša Crkva nerado omogućuje drugima, pa i državi, da imaju puni uvid u njene aktivnosti, nego se izveštaji vladika podnose Sinodu i razmatraju na Saboru. To je sve”, objašnjava Đorđević.

Verske zajednice povlašćene i u restituciji

Da su verske zajednice u povlašćenom položaju u odnosu na ostalo stanovništvo, pokazuje i slučaj u Subotici.

Naš Radio izveštavao je prošle godine da su u tom gradu katolička, pravoslavna i protestantska crkva, po odluci lokalnih vlasti iz 2007. dobile ukupno 700 hektara zemljišta na privremeno korišćenje, dok im, po Zakonu o restituciji, ne bude vraćena njihova autentična imovina.

Iako je Republički pravobranilac te odluke proglasio nezakonitim, zemlja je i dalje u rukama crkvenih institucija, jer je Osnovni sud u Subotici presudio u njihovu korist. Ovo je izazvalo opravdano nezadovoljstvo kod građana koji takođe čekaju na vraćanje oduzete imovine.

"Nije u redu što je donet zakon o crkvenom zemljištu pre nego za ostale građane, a pogotovo što je taj zakon mnogo povoljniji nego za nas ostale građane koji takođe potražujemo zemlju, jer je u njemu predviđena i supstitucija", rekao je u razgovoru s našom dopisnicom Veselom Laloš predsednik Udruženja građana za povrćaj imovine Milan Uzelac.

Uz to, sve tri crkve u Subotici sve ovo vreme dobijenu zemlju izdaju u zakup i ostvaruju lep profit od nje. S druge strane, pojedini duhovni radnici iz SPC napominju da je crkvena imovina zapravo – imovina naroda. Postavlja se pitanje, važi li to i za luksuzni hotel koji, kako piše beogradska štampa, gradi vladika mileševski Filaret u Pribojskoj banji koja je takođe vraćena Srpskoj pravoslavnoj crkvi?

U Srbiji, prema procenama, živi oko 700.000 siromašnih, a 100.000 ljudi živi ispod granice siromaštva. Istovremeno, zasedanja Sabora SPC u Beogradu već godinama su atraktivna zbog luksuznog voznog parka, pa su pojedini mediji ovaj događaj preimenovali u “sabor limuzina”.

Protođakon Ranković se slaže da je takva slika nije u saglasnosti sa crkevnim učenjem, ali dodoaje da je reč o “ljudskoj slabosti”.

“Pitate me da li je to neprimereno – mislim da jeste. Voleo bih lično da nema te pojave u životu sveštenika i Crkve. Kažem, mi u Crkvi smo ljudi, čovek je čovek i on voli da ima lepu stvar, lep automobil. Lično bih voleo a toga nema. Siguran sam da je primer patrijarha Pavla večiti uzor i na nama je da se na njega ugledamo. Koliko ko može. Bolje za njega, bolje i za narod”, smatra Ranković.

Aida Ćorović

Aida Ćorović

Život na visokoj nozi normalna je pojava za jedan deo sveštenih lica i u drugim verskim zajednicama. Nevladina aktivistkinja iz Novog Pazara Aida Ćorović objašnjava da su verske zajednice, između ostalih i islamska, u poslednjih 20-ak godina u Srbiji bile potpuno zaštićene.

“Mi ne znamo na koje sve načine dobijaju sredstva i mislim da ne postoji niko u ovoj zemlji ko to može da nam kaže. Javna je tajna da Islamska zajednica ima i svoja prateća preduzeća. Muamer Zukorlić je vlasnik privatnog univerziteta, što naravno svi znamo. Taj univerzitet inkasira ogromne pare, uglavnom keš. Vrlo malo ide preko računa. Zatim tu su brojna sestrinska preduzeća o kojima mi zapravo ne znamo ništa”, kaže Aida Ćorović.

Uprkos brojnim aferama, istraživanja pokazuju da građani i dalje imaju veliko poverenje u Srpsku pravoslavnu crkvu. Upravo zbog toga, verske zajednice su, smatraju pojedini stručnjaci, postale uporište za političku manipulaciju ljudima.

Aida Ćorović ističe da se može naslutiti da je biznis tačka koja spaja političare i duhovne pastire.

“Pošto građani više ne veruju političarima i institucijama države, verskim zajednicama se dopušta da rade šta hoće. One se u dobrom delu kriminalizuju. Otvaraju se ko znma kakva privatna preduzeća i upošte nemam iluziju da mnogi političari nemaju zajedničke i poslovne dilove sa verskim liderima, ili sa nekima od njih, i da na neki način zloupotrebljavaju građane zajedno”, objašnjava naša sagovornica.

Verska učenja o skromnosti i skrušenosti kod jednog dela duhovnih pastira više ne važe. Za njih je, po svemu sudeći, “Sveto pismo” ustupilo mesto “svetoj nekretnini”.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG