Dostupni linkovi

logo-print

Festival Vreva: Uličnim aktivizmom protiv diskriminacije


Terazijski park u Beogradu

Terazijski park u Beogradu

Debate o javnim prostorima i položaju beskućnika u Srbiji, performansi koji prikazuju probleme sa kojima žive "pravno nevidljivi" građani, filmske projekcije dokumentarnih filmova u parku, radionice o reciklaži, koncerti, neka su od dešavanja koja su obeležila Vrevu, prvi ulični festival aktivizma, koji je u subotu uveče zatvoren u Beogradu.

Tokom dva dana, 21. i 22. septembra, parkić kod Terazijske terase pretvoren je u neku vrstu otvorenog kulturnog centra. Na gornjem nivou parka pored poznatog hotela "Moskva", bili su izloženi likovni radovi, ali i mali štandovi na kojima su posetioci mogli da kupe robu od eko-materijala. Izdvojen je i deo za izvođenje različitih performansa, a isti prostor u večernjim satima pretvarao se u otvorenu kino salu. Nešto niže, u podnožju parka na maloj bini nastupili su alternativni bendovi, pesnici, stand-up komičari, ...

Aktivizam i akcija su, dakle, glavni motivi festivala, a koordinatorka Virdžinija Đeković objašnjava da je osnovni cilj manifestacije da se na jednom mestu okupe svi oni koji rade nešto pozitivno za svoju okolinu, ali i da se pomogne ugroženim pripadnicima društva.

"Na taj način se", kaže ona "ne samo pomaže najugroženijima, već se i s jedne strane oni uključuju u društvo na različite načine. Tako ćemo ove godine pokušati da kroz različite modele i primere dobre prakse pokažemo na koji način možemo da uključimo sve te ljude u legalne tokove društva. Ne samo da im dajemo materijalnu pomoć, nego da oni zaista nešto korisno urade i da od toga i zarade."

Primer toga je, prema rečima Đekovićeve, mesečni časopis "Lice ulice" koji postoji od 2010. godine i prodaju ga pripadnici marginalizovanih grupa. Među njima je i Džej, stariji tinejdžer, koga zatičemo na jednom od štandova "Lica ulice" na Vrevi. On je jedan od nemale grupe dece svratišta. Dece koja žive na ulici. Džej već pola godine radi kao prodavac časopisa, od čije prodaje dobija 50 odsto zarade, dok druga polovina novca odlazi u budžet za štampanje narednog broja.

Političkim aktivizmom protiv korpumpiranog sistema

U neposrednoj blizini pulta na kojem radi, dvadesetak mahom mlađih ljudi učestvuje na prvom od dva razgovora u parku, kako su nazvane javne tribine na Vrevi. Umesto plastičnih stolica, sede na adaptiranim kartonskim kutijama, a tema razgovora su javni prostori, kako ih koristimo i da li se dovoljno borimo za njih. Među učesnicima razgovora bio je i aktivista iz Hrvatske, Nenad Romić.

U razgovoru za RSE, on kaže da u Hrvatskoj među mladima raste svest o značaju javnih prostora i podseća na borbu zagrebačkih aktivista za Varšavsku ulicu, čiji je jedan deo Grad na koncu, uprkos protestima građana, prodao biznismenu Tomislavu Horvatinčiću koji je na tom mestu napravio privatnu garažu.

Razgovor o javnim prostorima

Razgovor o javnim prostorima

"To je jedna 'gorka pobjeda', kada znaš da si bio u pravu, ali da nije bilo jasnih rezultata. Čini mi se da se taj tip problema u koji smo zapali ne može razriješiti bez jasnog političkog angažmana. Očito je da ono što smo mi, iz kulturne priče, pokušali u borbi za javni prostor više ne funkcionira. Varšavska je bila dokaz da su to naši dosezi", ističe Romić.

Postavlja se, međutim, pitanje imaju li današnje generacije mladih ljudi snage i, još važnije, volje da se odluče na taj naredni korak? Romić smatra da se stvari "polako kuhaju".

"Ljudi su jednostavno to shvatili. Tome je, naravno, pogodovala i klima svjetske krize, 'Occupy' pokreta, Grčke, ... Mislim da u tom smislu postoji generacija koja vidi da je to jedini način. Ne mislim da to postoji kao odluka, kao nešto oko čega smo se mi sad dogovorili. Međutim, socijalni kapital koji se dogodio društvenim aktivizmom je danas moguće transformirati u nešto što će se na nekoj drugoj ravni konfrontirati sa opako korumpiranim sistemom", navodi jedan od osnivača Instituta za multimediju i net kluma MaMa u Zagrebu.

Terazijska terasa samo je jedna od nekoliko lokacija u gradu na kojima je održan festival aktivizma. Dešavanja su organizovana i u Uličnoj galeriji kod Bezistana, gde su ulični umetnici zidove ukrašavali grafitima, kao i na Kosančićevom vencu. Šetajući centrom Beograda, prolaznici će do 5. oktobra moći da obiđu i dve ulične izložbe fotografija: u Knez Mihailovoj je predstavljena postavka "Snaga ulice" koja govori položaju skupljača sekundarnih sirovina, dok je na platou kod Terzijske česme otvorena izložba o beskućnicima, pod nazivom "Glas ulice".

Nevidljivi i obespravljeni

"Beskućništvo se može dogoditi svakome", "Beskućništvo znači da nemam gde da prespavam", "Beskućništvo znači da ne mogu da nađem posao", rečenice su kojima su propraćene fotografije osoba bez doma, kojih u Srbiji ima, prema grubim statistikama, oko 800.000. Jedan od razloga zbog kojih ovaj podatak ne možemo uzeti kao konačan je i taj što su ove osobe uglavnom pravno nevidljive. One za sistem ne postoje i samim tim lišene su osnovnih građanskih prava.

Upravo ta tema obrađena je u performansu Vere Erac i Mirele Pavlović, "Nevidljivi", koji je izveden u terazijskom parku. Šest aktera kreću se po omeđenom prostoru kao po šahovskoj tabli. Jedan po jedan predstavljaju se i pričaju svoje lične priče, dok paralelno iz zvučnika izbija neprijatni škripavi zvuk koji para uši slušalaca:

Izložba

Izložba

"Imam 16 godina i živim u Subotici sa sestrom Nađom koja ima 25 godina. Rođeni smo u Vučitrnu na Kosovu. Naši roditelji nisu bili venčani, a mi nismo upisani u Matičnu knjigu rođenih. Naši roditelji su umrli u iseljeništvu, a mi nemamo nikakav dokaz o njihovoj smrti. Želimo da imamo dokumenta, ali prema postojećim propisima, nema rešenja za nas. Mi nismo predviđeni."

Jedan od glumaca u ovoj neobičnoj trupi je i Branko Mitrović. Predstavu, kako kaže, igra godinu i po dana u gradovima i romskim naseljima širom Srbije.

"U većini slučajeva su to romska naselja u kojima taj problem postoji, tako da sa nama putuju i aktivisti Praxisa koji na licu mesta da započnu proces naknadnog upisa", kaže Mitrović i dodaje:

"Želimo da ljudi shvate da takve osobe prolaze pored njih ulicom. Zato na početku prestave mi i hodamo kao nekakve mašine, a onda svi ispadamo iz tog koloseka i tada se vidi ko je u kakvom položaju. Jednostavno, ako imate dete od sedam godina, ono ne postoji, ne može da krene u školu. Ako i krene, ne može da dobije svedočanstvo, ne može da da svoj doprinos kao član ovog društva", ističe on.

Jedan od koncerata u parku iza Terazija

Jedan od koncerata u parku iza Terazija

O marginalnim grupama je na svoj način govorio, to jest repovao, i mladi novosadski hip hop izvođač koji se krije pod umetničkim imenom Muha Blackstazy, čiji je nastup u subotu publika propratila ovacijama između svake od pet-šest pesama koliko su Muha i njegova tročlana ekipa izveli. Kroz duhovito-gorki koktel pesama o svakodnevici jednog radnika, koji je uzgred budi rečeno romske nacionalnosti, Muha priča priču o životu Roma, ne propuštajući da osudi svaki oblik netolerancije.

U razgovoru za RSE, on kaže da peva o realnim stvarima koje vidi kad izađe na ulicu.

"Muči me sve što je negativno. Nacionalizam, nacizam, vere, nacije, rase, sve me to muči. Ništa od toga ne priznajem. Prvu pesmu sam snimio 2003. godine i uvek sam se trudio da kroz muziku doprem do ljudi. A, poruka je da u ovim vremenima treba da se držimo zajedno, da budemo solidarni. Jer, svako od nas može biti diskriminisan", kaže on.

Sa tom porukom se opraštamo od našeg sagovornika, ali i od terazijskog parka koji je ostao ukrašen Vrevinim panoima sa sloganima koji pozivaju na delanje: "Optimizmom nasuprot ravnodušnosti", "Aktivistički promatramo svet", ...
XS
SM
MD
LG