Dostupni linkovi

logo-print

Ukrajina izbliza: Dnevnik fotoreportera


Jedna od fotografija sa izložbe "Stići do Donjecka"

Jedna od fotografija sa izložbe "Stići do Donjecka"

Piše: Aleksandra Vagner (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Francuski fotograf Thomas Girondel je proputovao pet država Evrope i tom prilikom je pitao obične ljude kakav je njihov odnos prema dešavanjima u Ukrajini i prisustvu ruske vojske na Krimu. Fotograf je boravio ne samo u državama Evropske unije, već i u Ukrajini, gde je posetio Kijev i Donjeck.

Foto projekat pod nazivom „Stići do Donjecka“ je serija crno-belih fotografija na kojima su predstavljeni stanovnici Berlina, Praga, Varšave, Krakova, Minska, Kijeva i Donjecka, sa citatima koji su izvučeni iz razgovora s njima. Dopunjavaju ih fotografije koje prikazuju atmosferu svakoga od pomenutih gradova. Pokazati diktaturu ili rat pomoću svega jednog snimka, prema rečima autora Thomasa Girondela, bilo je izuzetno teško:

„Došao sam na ideju donbaskog projekta jer mi se nije dopalo kako zapadni mediji izveštavaju o ukrajinskoj krizi. To je bilo “uopšteno informisanje”, kako ja to nazivam. Njegov nedostatak je u sledećem: kada čovek dobija mnogo površnih informacija o nekom dogadjaju, dobija ih svakodnevno i možda nešto i zna o tome, ali šta se zapravo dešava u državi on u potpunosti ne razume. Potpunih informacija o Ukrajini u francuskim medijima praktično nema. Nisam bio siguran kakva je situacija u drugim državama Evropske unije, stoga sam odlučio da otputujem iz Francuske. Najpre sam otišao u Nemačku, u Berlin, da bih odatle na kraju mog putovanja stigao u Donjeck i saznao šta ljudi misle o onome šta se dešava u Ukrajini. Pretpostavio sam da će različitost pogleda stanovnika raznih država pomoći i meni da najzad shvatim šta se dešava.“

RSE: Kako ste uspeli da pretočite ovu ideju u izložbeni projekat?
Thomas Girondel

Thomas Girondel

Girondel: Moju izložbu predstavlja kolekcija fotografija koje sam napravio u Berlinu, Pragu, Minsku, Varšavi i Krakovu. Snimcima gradova sam dodao citate iz razgovora sa ljudima iz tih gradova, njihove najupečatljivije izjave. Tome sam dodao portrete sagovornika. To je prvi deo. Drugi deo je posvećen mom putovanju po Ukrajini, Kijevu i periodu nakon Majdana. Hteo sam da pokažem kako su učesnici protesta doživljavali najtragičnije događaje: sukobe u januaru i februaru prošle godine, pucnjavu na Institutskoj ulici, sa kakvim mislima su čekali datum predsedničkih izbora. Uspeo sam da zabeležim trenutak kada su ljudi bili veoma skrhani te nisu mogli mirno da misle o budućnosti, neke je obuzimao strah. Zbilja, to je bilo vreme kada su počinjali problemi u Donbasu.

Pri tome svi ljudi koje sam sreo u Kijevu nadali su se boljoj budućnosti, hteli su da budu srećni. Može da se kaže da su bili u iščekivanju da će se njihovi snovi o ulasku u Evropsku uniju ostvariti. Iz Kijeva sam se odmah otišao u Donjeck da bih pokazao zonu konflikta, šta predstavlja rat. Moj cilj nije bio da napravim reportažne fotografije, hteo sam da prikažem ljude koji žive u zoni borbenih dejstava, jer su se u to vreme već desili prvi sukobi između Nacionalne garde Ukrajine i separatista na donjeckom aerodromu. Važan deo ove priče su i predsednički izbori jer stanovnicima Donjecka nije bila data mogućnost da učestvuju u njima. Danas, svakako, možemo da kažemo da su ove fotografije postale deo istorije, svedočanstvo koje čuva sećanje o temi koja zahteva da se prema njoj obazrivije odnosimo.

RSE: Na listi država u kojima ste razgovarali sa ljudima o Ukrajini nema vaše rodne Francuske. Zašto?

Girondel: Problem je u tome što stanovnike Francuske ne interesuje mnogo ono što se dešava u Ukrajini. Ljudi jednostavno gledaju televiziju. Iz tog razloga rešio sam da na vreme odem iz domovine i da pogledam kakav odnos povodom ove krize postoji u drugim državama. Potrudio sam se da objektivno prikažem šta se zapravo dešava i nadam se da će Francuzi početi da razmišljaju o ovoj temi.

RSE: Kada ste krenuli iz Nanta u Berlin a zatim i u druge evropske gradove, da li su se opravdala vaša očekivanja da u njima obični ljudi više pažnje posvećuju onome što se dešava u Ukrajini?

Girondel: Za vreme moga putovanja po Nemačkoj sreo sam veliki broj ljudi ali nisu svi pristali da mi odgovore na pitanja upravo zbog toga što je njima, kao i Francuzima – svejedno. Ali broj onih koji su znali o događanjima u Ukrajini i koji su bili spremni da popričaju sa mnom na tu temu u Berlinu je bio veći nego u Francuskoj, bilo ih je 50 procenata, još više takvih je bilo u Pragu, Varšavi i Krakovu. Sećam se jednog mladića u Berlinu koji je bio ozbiljno uplašen ovim događajima. On je rekao da, prema njegovom mišljenju, Evropska unija i NATO ne treba da se mešaju. Kada sam otišao iz Nemačke u Češku а zatim i u Poljsku, bio sam iznenađen jer je u Pragu o Ukrajini bio spreman da priča sa mnom svako koga sam zamolio da odgovori na moja pitanja.

Drugim rečima, ova tema nije bila ljudima strana. Mnogi su govorili o socijalističkoj prošlosti. Samo jedna osoba je odbila da odgovori na moja pitanja – to je bila žena koja je emigrirala iz Rusije. Mene je veoma začudilo što je uopšte nije interesovala sudbina Ukrajinaca, bilo joj je svejedno. Zatim sam otišao u Varšavu gde su svi koje sam sreo bili spremni da pričaju sa mnom. Isto je bilo i u Krakovu. I svi ti ljudi su bili užasno preplašeni delovanjem Rusije.

RSE: Dakle, što su ljudi istočnije, to ih više interesuju dešavanja u Ukrajini? Zašto je to tako? Ljudi više saosećaju sa Ukrajincima jer su bliže?

Girondel: Ovakav odnos je, kako mi se čini, povezan sa istorijom ovih država. Mnogi su mi rekli da zbivanja u Ukrajini doživljavaju onako kako su svojevremeno doživljavali delovanje Sovjetskog Saveza na teritoriji država socijalističkog bloka. Mnogi se sećaju patnji stanovništva tih država kao i radosti koje im je doneo raspad SSSR-a. Mada su mi istovremeno neki ljudi s kojima sam pričao rekli da se za vreme socijalizma i nije tako loše živelo. Ali takvi su bili u manjini. Većina smatra da su tadašnja vremena bila surova.

RSE: Na početku našega razgovora pomenuli ste da je jedan od ciljeva projekta – pokazati Francuzima šta se zapravo dešava u Ukrajini, jer se većina prema ovom konfliktu odnosi isto kako se odnosi prema ratu u Siriji – kao prema događajima koji se dešavaju daleko i s kojima oni nemaju direktan odnos. Zašto ste stavili pred sebe ovako težak zadatak?

Girondel: To je svojevrsna obaveza, kao čoveka i fotografa – pokazati šta se zaista dešava u Ukrajini, naročito na istoku države. Mi govorimo o evropskoj državi koja se ne nalazi tako daleko od Francuske. Kao drugo, u Francuskoj su ljudi navikli da se žale na neke nevažne stvari, kao na primer na nedostatak novca, ali to ništa ne znači u poređenju s onim kako pate ljudi ne tako daleko od nas.

RSE: Rekli ste da su nakon događaja na Majdanu Kijevljani bili veoma utučeni. Ispričajte kako su oni odgovarali na vaša pitanja?

Girondel: Za samo nekoliko dana pristalo je da popriča sa mnom desetak ljudi. Svi su oni govorili o različitim problemima, neki o tome da ne vide budućnost, neki su bili savladani tugom nakon aneksije Krima. Jedan mladić mi je rekao da ga veoma brinu događaji, ali da bi veoma voleo da između istoka i zapada Ukrajine napokon zavlada mir i da se to desi bez krvi. Štaviše, on je torekao dok još nije bilo oružanog sukoba u Donbasu, to je bilo odmah nakon anektiranja Krima. Razgovarao sam sa nekoliko običnih učesnika protesta na Majdanu. Oni su iz razumljivih razloga bili veoma ljuti na Putina. Mnogi su bili uznemireni time što nikada više neće moći da otputuju na Krim jer veruju da nakon aneksije takva putovanja nisu moguća. Mnogi nisu razumeli poteze Putina, zašto je trebalo oduzeti turističku destinaciju koja je služila ya odmor odmor stanovnicima Rusije i Ukrajine.

Ali istovremeno neki su priznali da je operacija anektiranja poluostrva odrađena sa priličnim udelom lukavstva. Jedan od mojih sagovornika je čak izrazio svoj stav da je Ukrajina zaslužila to što se desilo jer su njeni političari gluplji od ruskih, a armija je bila nesposobna da se suprotstavi ruskim vojnicima na Krimu. Zbog krimskih događaja mnogi moji sagovornici su bili utučeni, depresivni, uplašeni, ali im je, srećom, ostala nada u bolju budućnost. Neki su krajnje rayočarani, odlučili da napuste zemlju, kao na primer žena kod koje sam odseo u Kijevu, ona je otputovala za Nemačku. Drugi moj sagovornik je ostavio studije da bi otišao da se bori u Donbas, njegov otac je pre Božića ubijen za vreme borbenih dejstava. Čini mi se da je za obično stanovništvo Ukrajine ono šta se dešava – prava drama, naročito se to odnosi na mlade ljude.

RSE: Vi ste o оvim događajima ispitivali i stanovnike Minska, šta su oni rekli?

Girondel: Bio sam iznenađen onim što sam čuo u Minsku. Jedna devojka mi je ispričala da je u glavnom gradu Belorusije nemoguće izaći na mirne demonstracije, stoga je ona u svojoj kući postavila mali šator u znak podrške Majdanu. Ona ne može javno da ga pokaže jer za podršku kijevskih protesta može da plati hapšenjem. Ona se boji da pokaže svoje mišljenje na ulici. Interesantno je što uprkos represivnim merama vlasti, većina mladih ljudi mašta o mogućnosti da slobodno putuje Evropom. Mnogi žele zauvek otići iz države.

Mada istovremeno među stanovnicima Minska ima i onih kojim je drago zbog mogućnosti da slobodno putuju u Ukrajinu, Rusiju i Kinu. Mislim da se jedna od devojaka s kojima sam razgovarao uplašila da mi kaže šta zapravo misli. Ona je rekla da ono što se desilo u Ukrajini kod nje izaziva osećanje tuge. Ranije je ona često boravila u Odesi, voli Krim, ali nakon početka krize ne može da otputuje u Ukrajinu jer sada Ukrajinci tobože ne podnose Beloruse zbog njihoveproruske pozicije. Jasno je da takvo mišljenje formira diktatura. Mnogi su rekli da svoju budućnost vide izvan granica sopstvene zemlje, da žele da odu, osećajući da se nalaze u svojevrsnoj izolaciji.

RSE: U Donbasu nije bilo sličnih raspoloženja? Ljudi nisu hteli otputovati odatle?

Girondel: Glavna tema mnogih mojih razgovora na istoku Ukrajine bio je u ovom ili onom stepenu fašizam. Iako sam ja video mnogo neonacista po celom Donbasu. Sećam se jedne žene koja mi je rekla da nije mogla da se školuje na ruskom jeziku zato što je to bilo zabranjeno i to je bio razlog zašto je ona negativno raspoložena prema kijevskoj vlasti i zapadnom delu države. Prilično mnogo negativnih emocija izazvao je Stepan Bandera. Ali šta su zaista mislili stanovnici Donbasa to je teško reći. Možda je njihova reakcija povezana sa pojavljivanjem “Desnog sektora” i partije “Svoboda”… Učinilo mi se da ljudi tamo ne znaju dobro istoriju Ukrajine i da, na žalost, velik uticaj ima ruska propaganda. Stanovnici Donjecka bi se, verovatno, s većim razumevanjem odnosili prema stanovnicima zapadne Ukrajine ako ne bi sve vreme gledali televiziju i ruske kanale. Na žalost, uvek se gleda ona televizija koja je dostupna.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG