Dostupni linkovi

logo-print

Ukrajina i Sirija: Kompromis Zapada i Kremlja jedini izlaz?


Barak Obama i Vladimir Putin na samitu G20 , novembar 2015

Barak Obama i Vladimir Putin na samitu G20 , novembar 2015

Piše: Jaroslav Šimov (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Prošle su dve godine otkako je ukrajinska kriza – posle svrgavanja Viktora Janukoviča i reakcija Kremlja koje su usledile, zaključno s aneksijom Krima i ratom na Donbasu – postala značajan faktor svetske politike. Rusija je započela nadmetanje sa zapadnim zemljama nezapamćeno od vremena hladnog rata. Tokom te dve godine zapadni političari neprestano razmatraju pitanje kako da se razgovara s rukovodstvom Rusije. Da li je s njim uopšte moguć neki sporazum? Da li je uopšte moguće „shvatiti Putina“, na šta pozivaju oni političari u Evropi i SAD koji smatraju da je, bez obzira na sve, kompromis s Kremljem jedini izlaz iz krize u Ukrajini, a sad i u Siriji?

„On je političar novog tipa. Iskustvo hladnog rata naviklo nas je na diplomatske prevare – formulacije koje se moraju proveravati. Ali bezobrazno slagati nekome u lice – to je već pravi rat“ - tako je u nedavnom intervjuu politički stil Vladimira Putina ocenio nemački istoričar, stručnjak za Rusiju Karl Šlegel.

Istoričar, stručnjak za međunarodne odnose u XX veku, profesor Bostonskog univerziteta (SAD) Igor Lukeš u intervjuu za Radio Slobodna Evropa objašnjava zbog čega nastojanje da se razume logika Kremlja ne mora da dovede do želje da se ona odobrava.

RSE: Vi ste kao istoričar detaljno proučavali epohu početka hladnog rata – druge polovine 1940-ih i početka 1950-ih godina. Tada su zapadne zemlje, pogotovo SAD, po mišljenju mnogih istoričara, u neku ruku „prespavale“ brzu sovjetizaciju zemalja Centralne i Istočne Evrope. Može li se reći da se nešto slično desilo i poslednjih godina, kada je Zapad prevideo rast ambicija i agresivnosti režima Vladimira Putina?

Lukeš: Kad je reč o mogućim paralelama sa 1945-49. godinama, kad su zapadne zemlje zaista samo učile da imaju posla s mnogo moćnijim i agresivnijim protivnikom nego što im se činilo, rekao bih da poslednjih godina gledamo nešto suprotno. U svakom slučaju, to važi za SAD, dok odnos Evropske unije nije tako jednoznačan. Jer, SAD su izvukle pouke iz grešaka prošlosti. Predsednik Obama je poslednjih godina nekoliko puta posetio Istočnu Evropu i njegovi istupi, na primer u Estoniji ili Poljskoj, uvek su bili nedvosmisleni: eventualni napad na bilo koju istočnoevropsku zemlju članicu NATO-a bio bi isto što i napad na bilo koju zapadnu saveznicu. To znači da Vašington u potpunosti shvata da je neophodno postaviti prepreke na putu dalje ekspanzije Kremlja.

Igor Lukeš

Igor Lukeš

RSE: Početkom februara u Rusiji je boravio nekadašnji državni sekretar SAD, ugledni diplomat u penziji Henri Kisindžer. On se sreo s Vladimirom Putinom. Naravno, nisu objavljene pojedinosti o temama njihovog razgovora. Šta mislite, zbog čega upravo Kisindžer, čovek koji ima 92 godine, i šta je značila njegova blic-poseta?

Lukeš: Henri Kisindžer ima u SAD reputaciju uglednog geopolitičkog mislioca i diplomata. Čini mi se da on sebe vidi kao neku vrstu savremenog Meterniha. Ja sam se prema njemu uvek odnosio sa skepsom, pošto znam da on toliko teži geopolitičkoj stabilnosti da bi u ime te stabilnosti sa zadovoljstvom dozvolio Kremlju da proguta veliki broj malih i srednjih istočnoevropskih zemalja za koje smatra da nemaju posebnu političku težinu i značaj.

Kisindžer veoma voli različite vrste tajnih misija i poseta. On ih je praktikovao još sedamdesetih godina, kad je bio na čelu američke spoljne politike. Upravo tako je zajedno s predsednikom Niksonom pripremao njegovu senzacionalnu posetu Pekingu. Ne jednom je na taj način putovao u Moskvu. Malo je poznato jedno od takvih njegovih putovanja, ono u januaru 1989. Tada se penzioner Kisindžer pojavio u Moskvi bez znanja Stejt departnemta i američke ambasade u Moskvi. On je Mihailu Gorbačovu predložio nekakav sporazum po kojem bi SAD priznale „zakonite interese“ SSSR-a u Istočnoj Evropi i ne bi se mešale u tamošnje poslove, a Kremlj bi za uzvrat preuzeo obavezu da neće upotrebljavati silu u tom regionu.

RSE: Nije valjda da je to Kisindžer uradio na sopstveni račun i rizik?
Henri Kisinžer i Vladimir Putin

Henri Kisinžer i Vladimir Putin

Lukeš: Naravno da nije. Bio je to zanimljivi trenutak: upravo se završavao drugi predsednički mandat Ronalda Regana i već je bio izabran njegov naslednik – Džordž Buš Stariji, koji je prethodno bio Reganov potpredsednik. Kisindžer je imao nekakvu poruku za sovjetsko rukovodstvo koju je napisao on lično, ali teško da bi se s njom složio novoizabrani predsednik Buš. Verovatno su u Kremlju mogli samo da se gorko nasmeju na tu njegovu inicijativu: tamo su mnogo bolje znali kakvo je stanje u Istočnoj Evropi i bili su svesni da SSSR ne može da zadrži kontrolu nad Istočnom Evropom – bar ne bez primene sile. Zbog toga se Kisindžer vratio kući neobavljena posla. Na sadašnje putovanje 90-godišnjeg Kisindžera zbog toga gledam, da oprostite, sa skeptičnim podsmehom, već i zbog toga što Kisindžer nije ovlašćen da vodi pregovore u ime sadašnje administracije. Njegove spoljnopolitičke predstave daleko su od Obaminih shvatanja, on je mnogo bliži konzervativnim republikancima. Stvar nije samo u tome, već i u činjenici da u današnjoj situaciji Kisindžer i Putin nemaju ništa realno što bi mogli da predlože jedan drugom.

RSE: Kisindžera smatraju oličenjem pragmatične, pomalo cinične tradicije američke i uopšte zapadne diplomatije. Postoji i druga tradicija – „politika principa“. Američki političari i diplomate počeli su 1980-90-ih godina govoriti o podršci demokratiji i ljudskim pravima u globalnim razmerama. To je suprotnost takozvanoj Realpolitik. Pogledajmo današnju situaciju u svetu: nisu se ostvarile nade u demokratizaciju Bliskog Istoka podstaknute „arapskim prolećem“; reforme u Ukrajini posle Evromajdana tapkaju u mestu; Rusija i većina postsovjetskih zemalja danas je dalje od demokratije nego pre 15-20 godina. Može li se smatrati da su „pragmatici“ bili u pravu i da je politika „idealista“ doživela krah?

Svi su shvatili da je Ukrajina ključna država s tačke gledišta međunarodne politike i evropske stabilnosti. Shvatili su i to da Putinov krajnji cilj nije okupacija Ukrajine: da je hteo, davno je mogao da bude u Kijevu.

Lukeš: Imate pravo, s vremena na vreme američka spoljna politika se koleba između dva pola – pragmatizma i idealizma. Nekad prevladava jedna tendencija, nekad druga. Recimo, ja sam kao istoričar analilzirao zvaničnu prepisku poznatog američkog diplomate Džordža Kenana, koji je krajem 1938. i početkom 1939. radio u Pragu. Kad se čitaju njegovi izveštaji, čoveku se ledi krv u žilama: nacisti su napali i okupirali celu državu, a Kenan hladnokrvno i racionalno opisuje situaciju i odnos snaga, ostavljajući po strani predstave o dobru i zlu. Istovremeno, u američkoj politici postoji i idealizam. A da se vratimo Kisindžeru, on svakako predstavlja legitimnu komponentu spoljne politike SAD, već i zbog toga što Vašington nikad nije želeo oružani sukob s atomskom državom poput Sovjetskog Saveza ili današnje Rusije. Zbog toga je važno pregovaranje. Ako posmatramo situaciju oko Ukrajine, videćemo da deluju oba faktora – i pragmatizam i idealizam. Po okončanju hladnog rata SAD i Zapad u celini ponašali su se tako kao da nikakva Ukrajina ne postoji. Tretirali su je kao jednu od postsovjetskih država, koja se uz to nalazi u neposrednoj blizini Rusije, pa je u podtekstu mnogih izjava i postupaka zapadnih političara lebdelo: pa, baš nas se mnogo i ne tiču ukrajinski poslovi.

Tek posle Majdana smo se doslovno probudili, shvatili smo agresivnost ruske politike, bar kad je reč o SAD (Evropa je u većem stepenu bila uključena u ukrajinska zbivanja). Od tog vremena, čini mi se, američka politika u tom planu ne izgleda loše: niko se više ne pretvara da nas se to ne tiče, da se sve to dešava u zadnjem dvorištu Rusije, nek se ona petlja s tim itd... Svi su shvatili da je Ukrajina ključna država s tačke gledišta međunarodne politike i evropske stabilnosti. Shvatili su i to da Putinov krajnji cilj nije okupacija Ukrajine: da je hteo, davno je mogao da bude u Kijevu. Putin koristi krizu u Ukrajini da bi destabilizovao Evropsku uniju i evroatlantsku saradnju u okviru NATO-a. To su njegov pravi ciljevi.

RSE: Da li je i upad u Siriju deo te strategije? Mnogi kažu da je učešće Rusije u sirijskom sukobu sračunato na to da bi predložila Zapadu određenu podelu: pomoć, istinsku ili tobožnju, u borbi protiv „Islamske države“ (organizacije koja je u Rusiji proglašena za terorističku i zabranjena) u zamenu za Kremlju prihvatljive uslove u razrešenju ukrajinske krize. Šta da u ovoj situaciji rade zapadni političari: da prihvate ponuđena pravila igre ili da sačuvaju principelnost i podržavaju s jedne strane ukrajinsku vlast, a s druge tako zvanu umerenu opoziciju u Siriji?

Lukeš: Pošteno govoreći, čini mi se da je scenario takve „razmene“ opasan i neprihvatljiv. Ispalo bi da Putinu pružamo priliku da izbombarduje sve što se kreće i da se to zove pomoć u borbi protiv međunarodnog terorizma, a da mu za uzvrat dozvoljavamo da na jedan ili drugi način veže za sebe Donbas i obezbedi mostobran na Ukrajini, oslabljujući je na duže vreme. Takva razmena bila bi znak političkog slepila, jer postoji poslovica: Ako ručaš sa đavolom (u ovom slučaju Putinom – uzmi dugačku kašiku. Kao prvo, Putin nije u stanju da političku situaciju u Siriji reši samo vojnim putem. Takvo rešenje nije realno, tamo postoji i politička i religiozna komponenta. Bombardovanja sama po sebi ništa neće rešiti.

RSE: U krajnjoj liniji mogu da pomognu Putinu da održi na vlasti svog saveznika Bašara Asada i time snažno utiče na opšte stanje u Siriji.

Lukeš: Naravno. To se već dešava. Ako je Putinu potreban Asad, niko im ne brani da se druže dokle hoće. Međutim, to nipošto ne znači da s Putinom treba ići u bilo kakve besmislene tajne trampe, posebno one kad je reč o Ukrajini.

RSE: Može li Zapad uopšte da smatra Putina partnerom, čak i u ograničenim razmerama, recimo u sirijskom konfliktu, ili mu se uopšte ne može verovati?

Lukeš: Zavisi od tačke gledišta. Već smo govorili o Kisindžeru. Garantujem da je Sirija bila jedna od glavnih tema njegovih razgovora u Moskvi. Kisindžer i ljudi poput njega uvereni su da Kremlju treba dati priliku da igra značajnu ulogu u Siriji. U redu, to je njihovo mišljenje. Ali, nedopustivo je povezivati to sa situacijom u Ukrajini. Smatram da je Ukrajina u geopolitičkom smislu najvažnija oblast u Evropi, pa i šire, na čitavom evroazijskom kontinentu. Helford Mekinder (Halford Mackinder), jedan od očeva-osnivača geopolitičke teorije, govorio je o tome još pre sto godina. Nema ničeg čudnog u tome što je to teritorija zbog koje su u prošlom veku Istok i Zapad nekoliko puta ratovali, s poznatim tragičnim posledicama pre svega po stanovnike same Ukrajine.

RSE: Ono što se sada zbiva u Ukrajini ne daje mnogo osnova za optimizam: neophodne reforme ostvaruju se krajnje sporo, ne prestaje politička kriza i borba za vlast unutar vrhuške. A bez same Ukrajine Ukrajini se ne može pomoći, zar ne?

Ne znači da s gađenjem treba da se okrenemo od Ukrajine zbog toga što tamo vlada korupcija. Pogledajte Bosnu i Hercegovinu, gde stvari s korupcijom ne stoje ništa bolje, ali Zapad tamo garantuje mir i bezbednost od sredine 90-ih godina.

Lukeš: Naravno, Ukrajinci sami moraju da naprave reda u sopstvenoj kući. Tek nakon toga može se govoriti o nekakvoj efikasnoj zapadnoj pomoći. Ali to ne znači da s gađenjem treba da se okrenemo od Ukrajine zbog toga što tamo vlada korupcija. Pogledajte Bosnu i Hercegovinu, gde stvari s korupcijom ne stoje ništa bolje, ali Zapad tamo garantuje mir i bezbednost od sredine 90-ih godina. Održati stabilnost, obezbediti mir i kretanje prema demokratiji i slobodi – upravo to treba raditi i u Ukrajini iako, ponavljam, lavovski deo odgovornosti leži na samim Ukrajincima.

RSE: Na koju stranu će posle novembarskih predsedničkih izbora skrenuti spoljna politika SAD u odnosu na Rusiju – ka većem pragmatizmu ili idealizmu? Kao najverovatniji pretendenti na pobedu pominju se Hilari Klinton kod demokrata, a Donald Tramp i Ted Kruz kod republikanaca. Šta će u odnosima s Moskvom promeniti dolazak nekog od njih u Belu kuću?

Lukeš: Na planu spoljne politike može se uzimati za ozbiljno, kad je reč o pomenutima, samo Hilari Klinton. Ona ima više iskustva u diplomatiji i više odgovarajućeg znanja nego svi ostali pretendenti zajedno. Ona lično poznaje većinu svetskih lidera. Pored toga, ona izjavljuje da nema baš najbolje mišljenje o Putinu. U vreme kad je gospođa Klinton bila državna sekretarka on je na jedan susret, po svom običaju, došao s velikim zakašnjenjem, a tokom razgovara je sedeo ne skrivajući dosadu, samo što nije držao ruke u džepovima poput nekakvog uličara. Dakle, teško da će dolazak Klintonove u Belu kuću obradovati Putina. Što se time Trampa ili Kruza... Nije da nemam mašte, ali teško mogu da zamislim da će neko od njih dvojice ipak postati predsednik. A ako se to desi, izuzetno je teško reći kako bi mogla da izgleda njihova spoljna politika. Poznate su pozitivne izjave Donalda Trampa o Putinu. Republikanci u celini mnogo igraju na „jastrebove“, ispoljavajući sklonost da se spoljnopolitički problemi rešavaju nasilnim metodama – ali u praksi to neće biti baš uvek tako. Kako je to rekao predsednik Obama, „ako imamo najveći čekić na svetu, to ne znači da je svaki problem – ekser“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG