Dostupni linkovi

logo-print

Ulgen: Aktivnija uloga Turske na Balkanu deo nove spoljne politike


Sinan Ulgen

Sinan Ulgen

Aktivniji angažman Turske na Balkanu je deo njene nove spoljnopolitičke orijentacije kojom želi da igra autonomnu ulogu kao regionalna sila. Međutim, to ne treba tumačiti kao oživljavanje otomanizma, već kao doprinos stabinosti ove regije, kaže za Radio Slobodna Evropa Sinan Ulgen, predsednik Istanbulskog centra za ekonomske i spoljnopolitičke studije (EDAM).

Kada je reč o Sandžaku ili drugim regijama, Turska neće podržavati eventualne separatističke aspiracije, jer se suočava sa sličnim težnjama i na svojoj teritoriji.

Ulgen smatra da zaokret Turske u spoljnoj politici, ne znači da se odriče od Zapada kao jednog od svojih prioriteta, ali želi da ih proširi, pre svega na Bliski istok, Centralnu Aziju i zemlje u usponu.

On naglašava da rešavanje pitanja Kurda postaje sve akutnije, imajući u vidu i da Iran i Sirija podstiču njihove oružane akcije zbog podrške Turske sirijskoj opoziciji.

Ulgen ukazuje da u Turskoj sazreva svest o stravičnim zločinima koji su počinjeni nad Jermenima 1915. godine, ali da, istovremeno, Turci i sebe doživljavaju kao žrtve,
navodeći da ih je pet miliona proterano u etničkim čišćenjima – mnogi su umrli ili ubijeni - u to vreme kada se raspadala Otomanska imperija.

Ulgen je i naučni saradnik na Carnegie Europe u Briselu. Početkom 1992. godine bio je deo stalne turske delegacije u Briselu, koji je pregovarao o carinskoj uniji Turske i
EU. Potom je bio službenik turske ambasade u Tripoliju. Koautor je knjige o odnosima između Turske i EU. Tokom 1970-ih živeo je nekoliko godina u Beogradu, kada mu je otac službovao u turskoj ambasadi.

Ovaj razgovor je vođen krajem septembra pre oružanih incidenata između Turske i Sirije.

RSE: Turska je od dolaska na vlast Partije pravde i razvoja (AKP), osim promena na unutrašnje političkom planu, napravila zaokret i na međunarodnom, nastojeći da vodi balansiraniju politiku, tako da osim Zapada, sada je fokus i na Rusiji, Bliskom istoku, Aziji i Balkanu, za razliku od prethodnih sekularističkih vlada čiji su prioriteti bili odnosi sa Evropom i SAD-om. Tako je Turska tokom prvog Zalivskog rata 1991. godine dopustila SAD-u da koristi njenu teritoriju za vazdušne napade na Irak, dok je u drugom ratu 2003. to odbila. Program te nove spoljne politike izložen je u knjizi aktuelnog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua „Strateška dubina“ iz 2001. godine. Mnogi su to okvalifikovali kao neoosmanizam, odnosno obnovu imperijalnih ambicija Turske, što je Davutoglu odlučno odbacio. Šta, zapravo, hoće Ankara na međunarodnoj sceni?

Ulgen: U osnovi ste dobro opisali evoluciju turske spoljne politike. Pre dolaska Erdoganove partije na vlast 2002. godine, ključni cilj Ankare bio je da što više približi zemlju Zapadu, što je bio temelj njene politike od uvođenja republikanskog uređenja. Turska je postala članica NATO, potpisala je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom Unijom a sada pregovara o nastavku integracija, jedan je od osnivača Saveta Evrope, zatim OEBS-a. Međutim, Erdoganova partija je umanjila značaj ovih prioriteta. Sada je cilj da se Turska transformiše u regionalnu silu, koja može da deluje nezavisno od Zapada. Dakle, radi se o nastojanju Turske da stekne geostratešku autonomiju. To je glavna promena u njenoj spoljnoj politici, što se odražava na odnos prema Balkanu, Bliskom istoku i drugim regijama.

RSE: Šta je razlog za takav zaokret? Da li je u pitanju naglašena islamistička orijentacija Erdoganove partije, odnosno da li je u pitanju ideološki razlog ili i geostrateški, nakon terorističkih napada 11. septembra?

Ulgen: Mislim da je u pitanju kombinacija svih ovih faktora. AKP je ideološki bliža režimima na Bliskom istoku, jer sledi liniju političkog islama. Važna je i geostrateška dimenzija, jer je, na primer, na Bliskom istoku stvoren vakum moći pre svega zbog gubitka političkog legitimiteta SAD u ovoj regiji nakon invazije Iraka 2003. Sada ne postoji istinski lider u arapskom svetu. Egipat je mogao da igra tu ulogu, ali nije bio u stanju tokom Mubarakove vladavine.

RSE: Šta je sa Iranom kao silom na Bliskom istoku?

Ulgen: Iran je suočen sa raznim ograničenjima. On nije sekularna država. Takođe, sa šiitskom varijantom islama njegova uloga na Bliskom istoku je limitirana. Turska nema taj hendikep. Ona kao sekularna država može da posreduje, komunicira i sarađuje sa različitim akterima u ovom delu sveta. Bilo da je reč o Iranu, kao zemlji u kojoj su šiiti u većini, ili Egiptom kao sunitskom državom. Ankara je imala čak dobre odnose i sa Izraelom.

Osim ideoloških i geostrateških, u pitanju su i ekonomski motivi za ovaj zaokret Turske. Pošto je već u carinskoj uniji sa Evropom, jedan od načina da proširi ekonomsku bazu, odnosno pronađe nova tržišta i investicije, jeste da se okrene ka svom južnom susedstvu. Toj promeni je doprinela i sve veća frustracija u Turskoj zbog zastoja u pregovorima sa Evropskom Unijom o članstvu. Stoga je novi narativ o rebalansiranju spoljnopolitičkih prioriteta Turske postao veoma prijemčiv domaćoj javnosti.

RSE: Poslednjih godina u pojedinim delovima sveta veoma je aktivan ekstremistički verski pokret vahabizam, uključujući i Balkan. Kako Turska gleda na ovu radikalnu struju koja potiče iz Saudijske Arabije? Istovremeno, pitanje iranskog nuklearnog oružja je jedno od najspornijih u svetu. Da li bi Ankara podržala unilateralnu akciju SAD i Izraela na iranska nuklearna postrojenja?

Ulgen: Turski zvaničnici su veoma zabrinuti zbog nuklearnog programa Irana. Ukoliko dođe u posed ovog oružja, to bi bilo pogubno po interese Ankare na Bliskom istoku s obzirom da su ove dve zemlje istorijski rivali. Dakle, Turska svakako ne želi da Iran stekne nuklearni arsenal. Međutim, njen pristup se razlikuje od zapadnog jer insistira na diplomatskom rešenju a ne na vojnoj opciji ili sankcijama.Ne mislimo da bi vojna intervencija na bilo koji način rešila problem iranskog nuklearnog oružja. Naprotiv, time bi se ojačala ekstremistička pozicija Teherana koji bi još istrajnije radio na kompletiranju nuklearnog arsenala.

Odnosi između dve zemlje su u poslednje vreme pogoršani i zbog toga što je Turska prihvatila da se njenoj teritoriji instalira radar kao deo NATO-vog sistema raketne odbrane. Odnosi su zahladneli i zbog podrške Ankare sirijskoj opoziciji. Do izražaja dolazi i polarizacija u regionu na verskoj osnovi. Iran igra ključnu ulogu u širenju uticaja šiita. Istovremno, u Turskoj većinu čine muslimani suniti. Tu su i razlike između Turske, sa jedne, i Saudijske Arabije i Katara, sa druge strane, koji takođe nastoje da ostvare regionalni uticaj, pre svega na verskoj osnovi. Još konkretnije, polazeći od toga da su sunitske zemlje, one pre svega podržavaju sunitske elemente u regionu. Istovremeno, Turska je sekularna država, pa je takva i njena spoljna politika. Ona nastoji da izbegne sektaške podele i doprinese stabilnosti Bliskog istoka, jer je to u njenom nacionalnom interesu. To bi joj omogućilo uspostavljanje dobrih ekonomskih odnosa. Kada je reč o Saudijskoj Arabiji, u Turskoj postoji zabrinutost zbog fundamentalističke prirode njenog vahabističkog režima i širenja ovog verskog pokreta u regionu, mada dve zemlje imaju dobre odnose.

Dominantni nacionalni interesi


RSE: Kada smo govorili o spoljnopolitičkom zaokretu Turske, da li je reč o istinskoj orijentaciji AKP ka islamizmu, ili je njen lider Erdogan iz pragmatskih razloga zauzeo taj kurs, imajući u vidu taj sentiment nakon terorističkih napada 11. septembra, kada su se muslimani osetili nepravedno optuženim za podršku teroristima, a saradnja sa SAD-om nije bila previše popularna. Može li se očekivati da, u kombinaciji sa sve neizvesnijim članstvom u Evropskoj Uniji, za 5 do 10 godina još više ojača islamska komponenta u turskom društvu.

Ulgen: Tačno je da je težnja AKP da tursko društvo postane još konzervativnije, ali to ne mora da bude nužan ishod. Postoje i alternative, a jedna od njih je da se Turska međunarodno pozicionira kao nezavisan akter, što je po meni verovatnija opcija. To bi značilo da se zemlja neće islamizovati, odnosno slediti pre svega islamsku agendu. Naprotiv, smatram da će u politici Ankare dominirati nacionalni interesi, a to nalaže dobre odnose sa Evropom a još bolje sa SAD-om. Istovremeno, to će voditi daljem otvaranju Turske ka njenom južnom susedstvu.

RSE: Da li je jedan od razloga za ovaj zaokret i ekonomski uspon ostatka sveta, pre svega Kine i Indije, pa Turska na taj način želil da lakše dopra na nova tržišta, zatim da do bogatih izvora energije u Centralnoj Aziji.

Ulgen: To je jedna od posledica ovog spoljnopolitičkkog zaokreta. Nastojanje da umesto poslušnog člana zapadnog bloka postane nezavisni akter sa snažnim uticajem u različitim delovima sveta, iziskuje dijalog i približavanje drugim zemljama. Tu je svakako Rusija, u izvesnoj meri Kina. No, postoje i ograničenja u približavanju Ankare Moskvi ili Pekingu. Jer, na kraju, Turska je ipak deo Zapada – članica je NATO i pregovara sa EU o članstvu. Mislim da ne postoji rizik od njenog udaljavanja od Zapada, imajući u vidu bezbednosne izazove i ekonomsku međuzavisnost.


Sinan Ulgen sa novinarom RSE Draganom Štavljaninom

Sinan Ulgen sa novinarom RSE Draganom Štavljaninom

RSE: Da li članstvo Turske u EU ostaje jedna od njenih prioriteta, imajući u vidu prepreke na tom putu. Takođe, Unija je prilično zaokupljena ekonomskom krizom, tako da Turska može biti predugo stavljena na čekanje.

Ulgen: To je na papiru i dalje jedan od ključnih ciljeva Ankare. Vlada u tom smislu i dalje daje lažna obećanja. Međutim, svakome je jasno da je za prevazilaženje blokade i nastavak puta Turske ka EU, potrebno da Brisel sada povuče neki konkretni potez. No, imajući u vidu krizu u kojoj se Unija nalazi, mislim da su male šanse da se Turskoj ponudi nešto opipljivije. Stoga u Turskoj preovladava uverenje da šta god učinila, čak i da dostigne švedski nivo demokratije – ništa se neće promeniti, jer Evropa u ovom trenutku nije spremna da potpuno i nedvosmisleno prihvati zemlju kao što je Turska.
RSE: Zato što je muslimanska zemlja?


Ulgen: Ne samo zbog toga. Ekonomska kriza itekako onemogućava EU da nastavi proširenje, odnosno primi nove članice.

RSE: Ekonomska kriza traje četiri godine, ali je EU i pre toga bila podozriva prema članstvu Turske.

Ulgen: Jasno mi je da u Evropi ima snaga koje smatraju da je ona hrišćanski klub u koji ne treba primiti muslimansku zemlju. Međutim, ta prepreka se može prevazići. Sada je ključni problem kriza u Evropi, zbog koje je ona uglavnom zabavljena samom sobom i ne preostaje mnogo prostora za druga pitanja. Zvanična Ankara to uviđa.

RSE: Jedan od kamena spoticanja je kiparsko pitanje, zbog podrške Ankare severnom, turskom delu.

Ulgen: Da, to je strukturalna prepreka. To je jedna od većih strateških grešaka Evropske Unije koja je primila Kipar a da pri tom nije rešeno ovo sporno pitanje.

RSE: Da li će Turska sa svoje strane i dalje beskompromisno podržavati severni deo Kipra, iako osim nje niko priznao njegovu nezavisnost, ili će biti spremna na izvesno popuštanje i kompromis.

Ulgen: Vlada u Ankari se od 2003. godine zalaže za pronalaženje rešenja za kiparsko pitanje. Ona je u velikoj meri podržala 2004. proces, odnosno Ananov plan, koji su pokrenule Ujedinjene nacije u cilju postizanja kompromisa. Predlog Ujedinjenih nacija je bio stavljen na referendum, na kome su ga kiparski Turci podržali, a kiparski Grci odbili. Tada je Ankara zaista bila zainteresovana za pronalaženje rešenje. Međutim, sada kada je Kipar postao član EU, Grci nisu zainteresovani za istinske pregovore sa tamošnjim Turcima. Oni su sada zauzeli maksimalističku poziciju, samouvereni su jer imaju vladu koja je međunarodno priznata, deo su Evropske Unije i ne osećaju veliku potrebu za dogovorom sa kiparskim Turcima. Stoga je u ovom trenutku veoma teško pronaći rešenje.

Pitanje Kurda najveći neuspeh
RSE: Turska se suočava i sa gorućim problemom položaja Kurda. Između ostalog, povremene upade turske vojske na iračku teritoriju da bi neutralisali napade kurdskih pobunjenika, mnogi vide kao duple standarde koje primenjuje zvanična Ankara i narušavanje suvereniteta međunarodno priznate zemlje. Da li je turska javnost i elita, ne samo politička, konačno spremna da prihvati da je nužno omogućiti Kurdima politička prava, uključujući i autonomiju.

Ulgen: Da, apsolutno. To je jedno od ključnih pitanja sa kojim Turska mora da se suoči. Ono nije samo prepreka za stabilnost same Turske već i međunarodnu ulogu koju želi da igra. Sada su ponovo intenzivirani teroristički napadi Kurdske radničke partije zbog stanja u regionu. Podrška Turske sirijskoj opoziciji u cilju zbacivanja Asadovog režima okrenula je Damask i Teheran protiv nje. Sada Iran i Sirija vojno i logistički podržavaju Kurdsku radničku partiju zbog čega je kurdsko pitanje postalo još akutnije. Međutim, pitanje položaja Kurda jeste jedno od najvećih neuspeha turske politike, pre svega Erdoganove partije koja je na vlasti deset godina. Ona ima ubedljivu, većinsku podršku u biračkom telu i vlada sama, što znači da ne mora da pravi kompromise u nekakvoj širokoj koaliciji. Takođe, Erdogan je veoma popularan političar. Stoga nema nikakvog političkog razloga da sadašnja vlada ne reši trajno kurdsko pitanje.

RSE: Možda se zvanična Ankara boji negativnih posledica.

Ulgen: To može da ima negativan efekat, u smislu nezadovoljstva dela javnosti, ali je sadašnja vlast u Turskoj veoma čvrsto pozicionirana tako da može da se tome odupre. Ako ova vlada koja ima apsolutnu većinu u parlamentu i izuzetno popularnog premijera ne može da reši kurdsko pitanje, ko će to da učini? Ona ima na raspolaganju mnoštvo načina da pronađe rešenje i prezentuje ga javnosti. To može da vodi gubitku poverenja dela birača Erdoganove partije, ali bi i dalje zadržala vlast. Međutim, ona to ne čini i to nas sve košta.

RSE: Drugo bolno pitanje za Tursku jesu masovni zločini protiv Jermena tokom Prvog svetskog rata, što je u gotovo celom svetu definisano kao genocid, a što žestoko odbacuje ne samo zvanična Ankara već i znatan deo intelektualne elite i obični građani. Pre nekoliko godina, predsednik Turske Gul je otišao u Jerevan u istorijsku posetu, doduše da gleda fudbalsku utakmicu reprezentacija Jermenije i Turske. Međutim, ova „fudbalska diplomatija“ ostala je samo na nivou simbolike. Da li će i kada će turska javnost i njena elita biti spremni da konačno prihvate i nazovu pravim imenom to što je učinjeno Jermenima.

Ulgen: Ukazao bih na nekoliko momenata. Najpre, uklonjene su strukturalne prepreke za slobodu izražavanja, tako da ljudi mogu nesmetano da razgovaraju o tome šta se desilo 1915. godine. To je prvi korak.

RSE: Međutim, čak je i nobelovac Orham Pamuk bio primoran da napusti zemlju nakon izjave 2005. da je Turska odgovorna za genocid nad Jermenima što je pokrenulo lavinu optužbi i zahteva za njegovim linčom.

Ulgen: Da, ali to pripada prošlosti. Turska je ukinula te restriktivne zakone. Dakle, prvi korak je omogućavanje slobodne, pluralističke atmosfere za razgovor o događajima iz 1915. godine. Naravno, ljudi će izvući različite zaključke.

RSE: Da li je danas moguće u Turskoj da se o genocidu nad Jermenima razgovara nesmetano bez rizika od sudske kazne.

Ulgen: Da, apsolutno. Održavaju se konferencije o tom pitanju, objavljuju knjige.

RSE: Kako vi lično gledate na ta zbivanja iz Prvog svetskog rata?

Ulgen: Ocenu toga što se desilo pre jednog veka komplikuje činjenica da mnogi Turci smatraju da su, zapravo, oni bili žrtve zajedno sa Jermenima. Zbog toga se u turskom društvu negativno reaguje na stavove pojedinih krugova u međunarodnoj zajednici koje jedino interesuje sudbina Jermena. To je bio tragičan događaj u otomanskoj istoriji kada je zbog raspadanja imperije – balkanski ratovi su prethodili ovim zločinima – više od pet miliona Turaka je proterano kao deo politike etničkkog čišćenja. Mnogi od njih su umrli ili ubijeni. Svakako da je tragična i sudbina Jermena.

Turska vlada nastoji da promeni dosadašnju politiku zatvaranja očiju, odnosno ignorisanja zbivanja iz 1915. godine, prihvatajući činjenicu da su na stotine hiljada Jermena ubijeni u Anatoliji u tom periodu. Istovremeno, ona pokušava da to stavi u odgovarajući kontekst koji bi bio prihvatljiv za tursku javnost. To znači prihvatanje činjenice da su Jermeni tragično stradali, ali i veliki broj Turaka koji su živeli u toj oblasti, kao što su proterani i sa Balkana, što je i dalje velika trauma u Turskoj.
Početkom 1920-ih Turska je imala oko 10 miliona stanovnika. Od toga je skoro polovina imala svoje korene na Balkanu i Kavkazu. Te dve regije su bile pravi „lonac za pretapanje“ (melting pot). Zbog toga je jermensko pitanje tako osetljivo i Turci smatraju da su i oni bili žrtve.
RSE: Davutoglu u knjizi „Strateška dubina“ ne poziva na stvaranje „Pax Otomanie“, ali se zalaže za bliske odnose sa zemljama koje su nekada bile deo otomanske imperije, kao neka vrsta Komonvelta po ugledu na Veliku Britaniju i njene bivše kolonije. Na Balkanu, pre svega u Srbiji, postoji podozrenje prema stvarnim namerama Turske. Da li iza zvaničnog zalaganja za ekonomsku i druge vrste saradnje stoji prikrivena namera Ankare da povrati nekadašnji uticaj na ovom prostoru, naravno u novoj formi. Dakle, šta Turska želi na Balkanu?

Ulgen: Turska politika prema Balkanu se ne može odvojiti od spoljnopolitičke strategije Erdoganove vlade. Kao što sam već rekao, Turska nastoji da bude regionalna sila koja ima snažna uporišta, a jedno od njih je na Balkanu. Političari u Ankari nisu naivini i jasno im je da nije moguć povratak na vreme otomanske imperije. Međutim, tačno je da Turska želi da proširi svoj regionalni uticaj. To čini na Bliskom istoku, kao i na Balkanu. Razlog za to je što Turska oseća da može igrati veću ulogu na globalnoj sceni. Govorili smo o prekompoziciji odnosa snaga u svetu i usponu pojedinih zemalja, a Turska je jedna od njih, dok opada moć pojedinih velikih sila. To svakako ostavlja prostor regionalnim silama, kao što je Turska, da igraju veću ulogu.

RSE: Da li to znači da u situaciju kada Balkan za SAD više nije prioritet, a EU je zaokupljena sopstvenim problemima, Turska nastoji da iskoristi taj prazan prostor i utiče na politiku zemalja na tom prostoru. To je išlo dotle da je, kako se nezvanično govorilo, Erdogan pozvan da posreduje u sporu dve struje u Islamskoj zajednici u Srbiji.

Ulgen: Turska želi i mislim da je ostvarila veliki uspeh posredujući u poboljšanju odnosa Srbije i BiH. Smatram da ovde u Beogradu ne doživljavaju Ankaru kao pristrasnog aktera koji podržava samo BiH, već da može iskreno posredovati. Turska je imala udela u izvinjenju Srbije za Srebrenicu. To je pozitivna uloga koju Turska može da igra na Balkanu i ona je zainteresovana da je nastavi u smislu posredovanja u drugim sporovima.

RSE: Mislite na Kosovo, kao i da BiH postane funkcionalna država.

Ulgen: Apsolutno. Turska nastoji da pomogne u naporima da Bosna i Hercegovina bude funkcionalnija. U prošlosti je posredovala između različitih zajednica u Makedoniji. Naravno, posrednička uloga Turske zavisi i od regionalnih aktera da li će zatražiti njen angažman. Ona se neće uključiti sama bez zahteva zainteresovanih strana. Intenzivna diplomatska aktivnost Turske na Balkanu znači da su domaći akteri tražili njeno uključivanje kako bi se rešili bilo međuetnički bilo međudržavni sporovi.

RSE: U poslednjih 20 godina deo Bošnjaka iz Sandžaka se odselio u Tursku. Kao što ste rekli, pojedini građani Turske istorijski vode poreklo iz ove regije. Ankara je dosta investirala u Sandžak. U Srbiji ima podozrenja da iza ovih ekonomskih inicijativa stoje i politički motivi i da bi Turska mogla da podupre zahteve ove oblasti za autonomijom, pa čak i odvajanjem pošto ima teorija da nezavisnošću Kosova nije okončano „krunjenje“ Srbije.

Ulgen: Smatram je Turska faktor stabilnosti. To je, između ostalog, i svrha investicija u privredu. Ona nema prikrivenu agendu koja bi vodila destabilizaciji u smislu podrške separatistima u bilo kojoj regiji. Turska se i sama suočava sa takvim izazovima na svojoj teritoriji. Tako funkcioniše njena spoljna politika. Dakle, ako je Ankara involvirana u Sandžaku, prevashodni je cilj stabilnost tog regiona.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG