Dostupni linkovi

logo-print

U susret Paradi ponosa: Život LGBT osoba u četiri zida


Organizatori beogradskog Prajda na konferenciji za novinare

Organizatori beogradskog Prajda na konferenciji za novinare

Pet dana uoči najavljene Parade ponosa, organizatori iščekuju konačnu dozvolu za održavanje tog skupa od policije, dok javnost strepi od mogućnosti ponavljanja slika iz 2010. godine. Naime, tada je, u vreme održavanja jedine do sada Parade, centar glavnog grada Srbije demoliran u divljanju huligana.

U okviru priprema za skup, organizatori upozoravaju da je život pripadnika seksualnih manjina u Srbiji uglavnom obeležen emocionalnim krizama i strahom na koji način će ih najbliža okolina u rigidnom srpskom društvu prihvatiti kada „izađu iz ormana“ i prizanju svoju seksualnu oijentaciju. O tome je bilo reči na debati „Život mladih u četiri zida“, koja je u beogradskom Medija centru održana u okviru Nedelja ponosa koja najavljuje beogradski Prajd.

Dvadesetčetvorogodišnji Pavle Radovanović je prve naznake svoje seksualne orijentacije spoznao pre nego što je pošao u osnovnu školu. Sa ulaskom u pubertet, kao 12-godišnjak koji živi u malom gradu i sebe doživljava drugačijim od svoje sredine, pretrpeo je prvi veliki emotivni slom. Tada je razmišljao čak i o samoubistvu.
Pavle Radovanović

Pavle Radovanović


„Moj život se“, kaže, „tada svodio na to da odem do škole, vratim se kući i zaključam se u sobu. I razmišljam kako sebi da oduzmem život. To su bila moja četiri zida. Posle nekih mesec i po dana, samo sam ustao iz kreveta i rekao sebi: ’Okej, ili ćeš oduzetio sebi život, ili ćeš nastabviti da budeš to što jesi.“

Iako je već na početku srednje škole drugovima u razredu javno rekao da je gej, zbog čega, kako kaže, nije imao neprijatnosti, sa roditeljima je o ovome razgovarao nekoliko godina kasnije, kao osamnaestogodišnjak.

„I dan-danas se sećam tog momenta kad ulazim u kuću i drhtim. Kada ulazim kod ćaleta u sobu i on mi kaže ’Vidim da imaš nešto da mi kažeš, ali ne znam o čemu se radi. I sećam se ti 15 minuta kad stojim na vratima njegove sobe i pokušavam da izgovorim: ’Tata, ja sam gej.’ Koliko mi je trebalo vremena samo da to prevalim preko jezika. Neverovatan je taj osećaj kad to izgovoriš i osetiš da si mnogo lakši. Prosto se neki teret skine s tvojih pleća“, priseća se Pavle.

„Tu sam noć“, nastavlja, „ostao do kasno sa roditeljima pričajući o tome. Sećam se da sam od njih dobio neverovatnu podršku. Rekli su mi: ’Ti si naše dete i mi tebe volimo kakav god da si.“

Pavlova priča o „coming outu“ ima srećan kraj, jer su njegovi roditelji i prijatelji bili dovoljno otvoreni da ga prihvate, uprkos još uvek dominantnom modelu koji stigmatizuje svaku seksualnu različitost. Upravo zbog sukoba sa tom rigidnom sredinom, mladim ljudima istopolne orijentacije potreban je stručni razgovor, no, prema rečima psihaterapeutkinje Maše Karleuša Valkanou, u Srbiji nema mnogo stručnjaka koji se bave psihološkim savetovanjem LGBT osoba.

Ona dodaje da u praktičnom radu savetuje „izlazak iz ormana“, ali napominje da se i to mora raditi taktično.

„Ako vi procenite svoje roditelje kao toliko rigidne da tako nešto ne bi mogli ni u snu da prihvate, možda nije baš mudro stavljati sebe u poziciju u kojoj ćete se s njima rastati. Ako ima najmanje šanse da to kod njih prođe, onda ćete naravno osmisliti kako, kada i na koji način ćete im to reći i nadati se najboljem ishodu. I morate biti strpljivi, jer njima treba da prođu fazu prihvatanja“, objašnjava Maša Karleuša Valkanou.

Promene su moguće

Teškoće prihvatanja logična su posledica i nedovoljne spremnosti institucija da učine neophodno na zaštiti seksualnih manjina. Naprotiv, nisu tihi ni retki glasovi ljudi iz vlasti koji ne kriju svoje homofobne stavove. Tipični i najpoznatiji primer je predsednik Jedinstvene Srbije i partner vladajuće koalicije Dragan Marković Palma koji je pozvao Vladu da zabrani održavanje Parade ponosa.

„Mi te ljude ne mrzimo. Nemamo ništa protiv njih. Neka rade u četiri zida šta god žele, a ne da nam na ulici predstavljaju nešto što nije ni srpska tradicija niti tradicija srpske porodice“, kaže Palma.

Maja Mićić, iz organizacionog odbora Parade ponosa, podseća da su pripadnici ove grupe i ranije u svojim zahtevima insistirali na zakonskim koracima koji bi se garantovala zaštita LGBT zajednici

„I dalje zahtevamo uspostavljanje jedne osobe u svakoj od policijskih uprava u gradovima Srbije, koja će biti zadužena za bavljenje opsobama iz LGBT zajednice u slučajevima nasilja i pretnji koje trpe. Bitno je da se i u slučaju zakona, to jest predloga zakona koji ne izazivaju veliku polemiku u javnosti, poput Zakona o regulisanju pravnih posledica prilikom promene pola, Skupština Srbije takođe izjasni i da taj zakon bude usvojen“, naglašava Mićićeva.

Za razliku od Palme i prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji je decidirano rekao da neće biti na Prajdu, predsednik Srbije Tomislav Nikolić se još uvek nije izjasnio o ovoj manifestaciji, iako je kao predsednički kandidat rekao da će stati na čelo Parade ponosa ukoliko će to sprečiti krvoproliće. Na to su ga podsetile Socijaldemokratska omladina i Omladina Lige socijaldemokrata Vojvodine koje su ga pozvale da ispuni dato obećanje.

Ministar za evrointegracije Branko Ružić i šefica pregovaračkog tima sa EU Tanja Miščević za sada su jedini vladajući političari koji su se oglušili o Palmin apel i najavili svoje prisustvo u povorci Parade ponosa, koja bi 28. septembra trebalo da prošeta kroz nekoliko centralnih beogradskih ulica.

Gej aktivisti uključeni u organizaciju Parade ponosa, ipak, tvrde da je, nakon Povorke ponosa održane 2010. te nekoliko zabranjenih došlo do pozitivnih pomaka. Ohrabruje ih i direktor Lezbijske-gej federacije iz Nemačke Klaus Jec koji podseća na težak period tokom 1990-ih kada su se tamošnji gej aktivisti borili za svoja prava protiv konzervativne Vlade Helmuta Kola.

„Nama je trebalo mnogo godina i decenija da ubedimo većinski deo javnosti o našim problemima i postepeno smo dobili većinu na našoj strani. Ponoviću, teško ćete naći zemlju u kojoj je postojao veći stepen homofobije od Nemačke, uz paragraf 175 i nacističku prošlost. Taj je progon bio bio prilično jedinstven. No, stvari se menjaju, promene su moguće. Samo vam je za to potrebno nekoliko decenija“, zaključuje nemački aktivista.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG