Kozaci u Srbiji: Fenomen nekritičkog vezivanja za Rusiju

Kozaci - vešti konjanici i ratnici koji su se prvi put pojavili u srednjem veku u stepama južne Rusije, a najpoznatiji postali u doba carske Rusije, od nedavno imaju svoje sledbenike i u Srbiji. Osim samo u filmovima, romanima i na večerima tradicionalnih ruskih igara, građani Srbije su se, tokom poslednjih petnaestak godina, sa Kozacima susretali i kroz novinske napise o njihovom dolasku u Beograd da navodno pomognu tokom bombardovanja 1999. godine ili skorije, tokom poseta Srbima koji su postavljali barikade na Kosovu.

Okupljeni u novoosnovanom udruženju srpskih Kozaka, koji su položili zakletvu u crkvi Mauzoleja Karađorđevića na Oplencu, u Topoli, nisu međutim vrhunski jahači, ne nose uniforme, niti oružje. Ipak, kako nam govori Stevo Vrаnić koji je izabran za atamana, odnosno predvodnika kozačkog pokreta u Srbiji, usvojili su njihove vrednosti.

„Cilj Kozačkog pokreta Srbije je proširenje duhovne kulture, kozačka tradicija, kozački kodeks ponašanja, čuvanje granica zemlje... Zakletva kozačka jeste da se zaklinjemo crkvi da ćemo čuvati granice Srbije“, kaže Vranić, koji na pitanje RSE kako će konkretno izgledati njihov rad u Srbiji kaže da će „aktivnosti biti razvijanje duhovne kulture, ponuda saradnje vezano i za širenjenje kulture jezika, književnih večeri, ekonomskih kontakata, ponuda projekata koje mi imamo, a osnovni cilj je da se podigne naša ekonomija“.

Istoričari sa kojima smo razgovarali, primećuju da je tradicija kozaštva u Srbiji bila prisutna između dva svetska rata, dolaskom ruskih emigranata nakon revolucije u Rusiji, među kojima je bio i veliki broj Kozaka.

Ta tradicija, prati međutim tadašnje ruske izbeglice i logično bi bilo da je obnavljaju njhovi potomci, a i u samoj današnjoj Rusiji, Kozaci pre imaju folklornu dimenziju nego zaista snažno društveno uporište, poput onog u 18. ili 19. veku. Zato, prema mišljenju istoričara Miroslava Jovanovića iz Udruženja za društvenu istoriju, motivi za osnivanje ovog pokreta u Srbiji, leže u sve dominantnijoj vezanosti za Rusiju u delu srpskog društva.

„Srpsko društvo se nekako čudno deli na nekritične rusofobe i nekritične rusofile. I, u toj grupi onih koji su nekritički vezani za Rusiju, vidimo različite fenomene preuzimanja različitih ruskih tradicija i pokušaj njihovog implementiranja na ove prostore. U tom smislu, čini mi se da ova ideja pokretanja kozačkih tradicija u Srbiji upravo proističe iz tog nekritičkog preuzimanja nekakvih ruskih tradicija. Jer, ako je reč o folkloru, folklor je uvek vezan za tradicije vlastitog naroda, a u srpskom narodu ne postoje tradicije Kozaštva. Prema onome što su sami pokretači te ideje rekli, oni se pozivaju na nekakvo ekonomsko povezivanje preko kozačkih organizacija u Rusiji sa samom Rusijom, turistička ponuda i prodaja zdrave hrane, što je, moram priznati, čudan način ekonomske saradnje“, rekao je Jovanović.

Patriotizam i šaljivi komentari

Iako ataman Stevo Vranić kaže da je osnovni cilj osnivanja pokreta Kozaka ekonomska saradnja, te da je ideju o osnivanju i dobio kroz dugogodišnji rad na ekonomskoj saradnji sa Rusijiom, među osnivačima ovog udruženja su i organizacije poput Ravnogorskog pokreta, čiji simpatizeri, kao i pripadnici mnogih drugih desničarskih organizacija i pokreta u Srbiji, Kozake porede sa četnicima i traže ideološke sličnosti sa tom ruskom formacijom, čije pripadnike nazivaju „pravoslavnom braćom“.

„U saradnji sa veteranima Srbije, koji su inicirali ovu akciju, Rusko–srpskom ekonomskom asocijacijom i Ravnogorskim pokretom, mi smo ušli u priču da se kozaštvo povrati, da se povrati taj duh patriotizma i da se, normalno, proširi ekonomska saradnja sa pravoslavnim zemljama“, rekao nam je Vranić.

Srpski kozački pokret za sada ima 42 člana. Njihovo prvo sedište, koje se nalazi u Topoli, nazvano je "Blagovesti", a u udruženju su i dve žene. Osnivanju je prisustvovao ataman kozaka Jalte, pukovnik Anatolij Išćuk. Sagovornicima u Srbiji poručio je ko su Kozaci i ko može, a ko ne može da bude u njihovim redovima.

„Ne može biti Kozak ko nije kršten i ko nije pravoslavan čovek. I ne može biti Kozak ko nije zaštitnik svoje države, tradicije, kulture, vere... Osnova je patriotizam, jer takav je život Kozaka“, kaže Išćuk.

Priča o Kozacima u Srbiji, postala je tema i među kolumnistima, koji je komentarišu šaljivo. Spisateljica Ljiljana Jokić Kaspar, kaže da joj je, kada je pročitala vest o osnivanju ovog pokreta, prva asocijacija bio „Taras Buljba i onaj film, jedna takoreći bajka, bez obzira na simboliku tog narodnog heroja. Međutim, kod nas je to jedna smejurija, jer ni u Rusiji Kozaci nisu nešto omiljeni, a ovde kod nas je to kao neka bajka. Kozaci, molim vas lepo... u sred Evrope, baš Kozaci. Gde baš njih nađoše?“, kaže Kaspar.

Pokret Kozaka, iako neobičan u Srbiji, u budućnosti planira da poveća broj svojih članova, a sedišta proširi i na druge gradove. Za sada, kako kažu, pored Topole, planiraju da se pokreti osnuju u Studenici i Kragujevcu.