Dostupni linkovi

logo-print

U poseti borbenim linijama strateški važne Marjinke


Prizor iz Marjinke, 22. jun 2015.

Prizor iz Marjinke, 22. jun 2015.

Piše: Anton Naumljuk (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Jedan od posljednjih pokušaja osvajanja Marjinke dogodio se 3. juna. Pobunjenici tada nisu uspeli da ga zauzmu. Međutim, ukrajinski vojnici smatraju da će se slične operacije nastaviti zbog strateškog položaja ovog naseljenog mesta. Lokalno stanovištvo zbog ovakve situacije svakodnevno napušta svoje domove.

Kako je Marjinka predgrađe Donjecka, položaji separatista udaljeni su nekoliko stotina metara od utvrda ukrajinskih vojnika. Marjinka se granatira sa nasipa pored obližnjeg rudnika "Trudivska" u kojem je prije rata radilo lokalno stanovništvo. Rudnik je sada poplavljen. Do potpisivanja sporazuma iz Minska tamo je bila razmeštena teška tehnika i artiljerija, a šta se trenutno dešava nije poznato - proruski separatisti su presekli svaki pristup do rudnika.

Rudnik "Trudovskaja" u kojem su položaji separatista

Rudnik "Trudovskaja" u kojem su položaji separatista

Marjinku granatiraju svakodnevno, ponekad i nekoliko puta na dan. Deo naselja bliži Donjecku je, praktično, potpuno razrušen, ali u ostalim delovima još žive stanovnici.

Meštani koji do sada nisu uspeli da odu iz naselja zbog borbenih dejstava, počeli su masovno da ga napuštaju nakon 22. juna, kada je mogućnost novog velikog napada separatista postala očiglednija.

Stanovništvo koje je ostalo u Marjinki

Stanovništvo koje je ostalo u Marjinki

Mladić sa nadimkom Hohol nam pokazuje ruševine koje su ostale nakon granatiranja. Deo naselja koji je bio bliži Donjecku je gotovo u potunosti uništen, umesto kuća stoje gomile cigala i ostaci zidova. U dvorištu jedne od nekadašnjih kuća, u kojoj su bile skoncentrisane snage ukrajinskih vojnika, stoji zubarska stolica.

"Verovatno je to bila privatna ordinacija", kaže Hohol.

Probijamo se kroz ogromne busene ruža koje ovde, među razrušenim zidovima sa ogromnim zjapećim rupama od tenkova, izgledaju potpuno sablasno. Hohol nam je rekao da se na kraju puta koji se pred nama pojavio, ako se dobro zagledamo, mogu videti položaji separatista.

Paljba u podne

Dalje nam ovaj mladić pokazuje ostatke mina istopljenih u asfaltu na putu.

"Ovde je ekspoldirala nova vrsta mine. Ona eksplodira iznad zemljine površine i pod pritiskom ulazi u njenu unutrašnjost", pojašnjava on.

Na kolovozu su na rastojanju od nekoliko metara u kružnom obliku raštrkane rupe, kao da je asfalt bio mek pa je neko ubacio u njega mnogo krupnog i sitnog kamenja.

"Pucnjava u 12 časova", čuje se preko toki-vokija.

U trenutku smo zastali i odmah je počela kanonada. Kratkotrajne borbe u Marjinki obično počinju noću i završavaju se pred jutro, а granatiranje oko 11 sati.

Ukrajinski borac s nadimkom "Hohol"

Ukrajinski borac s nadimkom "Hohol"

Ovaj put pucnjava je prošla po periferiji. Sklonili smo se u nekadašnju garažu dvorišta razrušene kuće. Dok se iznad nas čuju eksplozije, Hohol priča o tome kako su separatisti pokušali da zauzmu Marjinku 3. juna.

"Opkolili su nas, ali mi smo ih odbili. Vodili smo borbu 13 sati, gladni, nenaspavani. Njihova artiljerija je pokrivala celu zonu, svaki objekat. Imali smo tri ranjenika: jednom je geler završio u grudima, drugom u glavi pored uha, trećem u vratu. Zamenili smo ih. Pozvali smo inžinjerce, snajperiste. Hteli smo da se pregrupišemo i da pređemo u kontranapad, ali oni su dobili komandu za povlačenje. Po njih je došao kamion. Zatim su otišli i tenkovi, a mi smo sedeli i osećali kako zemlja od njih drhti. Najpre smo odbili njihovu tehniku - oklopna vozila, а zatim i pešadiju. Bilo je zastrašujuće, sklonište se doslovce prepolovilo, sigurno su ga pogodile mine. Momnci su dobili lakše kontuzije nakon čega ih je bolela glava", priča vojnik.

Za vreme napada 3. juna separatisti su se probili do centra naselja. Pucali su po gradu iz protivavionskih topova i 122-milimetarske artiljerije, а pešadiju je pokrivalo nekoliko tenkova Т-72. Separatisti su zauzeli zgradu policijske uprave u centru grada, dugo su ih iz nje proterivali.

"Kada su nas 3. juna bombardovali, dobili smo komandu da se povučemo, ali naši momci na prvom, drugom i trećem položaju su stajali do kraja i zadržali su poziciju", priča stariji borac sa nadimkom Voron. On je iz Hersonske oblasti, u vojsku je stupio kao dobrovoljac, već tri meseca je u Marjinki i ne seća se nijednog dana bez paljbe. Zamolio je novinara da ovim putem prenese pozdrav njegovoj ženi i četvoro dece.

Ukrajinski borac s nadimkom "Voron"

Ukrajinski borac s nadimkom "Voron"

Izgleda da separatisti, zaista, pokušavaju da opkole Marjinku. Prema rečima vojnika na prednjim pozicijama, separatistima je stiglo pojačanje od oko 200 ljudi koji sada tamo imaju obuku. Svi u naselju primećuju da separatisti gomilaju snage uoči novog napada.

Marjinka se u proteže prema Donjecku, а oko nje pozicije drže pobunjenici. Sada im je priorititet zauzimanje Kurahivske termoelektrane. Braniti naselje i ravan teren iza njega skroz do Kurahova ukrajinskoj vojsci nije lako.

Nakon borbi 3. juna vojnici nemaju potpuno poverenje u komandu, naredbu o povlačenju mnogi su shvatili kao pokušaj predaje naselja. U neformalnim razgovorima može se čuti o špijunaži oficira. Još manje se veruje misiji OEBS-a.

"Oni poznaju sve naše pozicije, meštani nas cinkare. Mislim da znaju za svaku kuću, za svako oružje. Ali tako i mi znamo sve njihove pozicije. Nezvanično se ponekad postiže dogovor da ne pucaju nekoliko dana. Ne vidimo nikakvo povlačenje teškog naoružanja. Njihovi tenkovi kako su stajali, tako i dalje stoje. Pored elevatora su pre nekoliko dana stajali raketni bacači, to je bilo oko dva kilometra udaljeno od nas. Jednom je dolazio OEBS. Oni su stigli ovde, u ovu ulicu, u osam sati ujutro, i od osam sati se nije čuo nijedan pucanj, i oni onda ništa nisu videli", govori priča mladić Miša koji nas sa prednjih pozicija vodi u unutrašnjost naselja.

Odanost Kijevu i Ukrajini

OEBS je za vreme borbe 3. juna u stvari reagovao dosta operativno. Pokretanje tehnike separatista primećeno je dan ranije, ali kada je počela borba, odgovorni predstavnici "DNR" (samprozvane Narodne Republike Donjeck) bili su "nedostupni" za misiju OEBS-a, čiji predstavnici su pokušavali da ubede pobunjenike da ne napadaju naselje u kome i dalje živi nekoliko hiljada civila.

Sa prednjih pozicija smo stigli na mesto na kojem vojnici pripremaju ručak. Pred nama je primitivna mala veš mašina koja pere bez centrifuge, vatra na kojoj se greje kompot, kaša i neka supa u koju kuvar ubacuje pileće nogice.

Ako se u Kramatorsku, možda, i oseća umor od rata i ljudi se trude da ga ne primećuju, na prednjim linijama to nije moguće. Rat je sveprisutan. Umor se pretvara u razočaranje, nezadovoljstvo komandom, činjenicom da se ne sme započeti juriš kao odgovor na napad pobunjenika. Obični vojnici ne vide smisao u tome i priznaju da se nikakav mir ovde ne nazire.

Vjačeslav Ničporuk

Vjačeslav Ničporuk

Dok ručamo prilazi nam lokalni meštanin Vjačeslav Ničporuk. On nema nameru da napusti naselje.

"Ovo je moja kuća, zašto bih trebao da je napustim kada su u stvari oni došli kod mene, a ne ja kod njih, kaže on za separatiste. Oni ovde nisu pozvani. Oni kažu: 'Mi vas štitimo'. Od koga? Radio sam u rudniku 'Trudivska' u kojem su dva meseca boravili 'deenerovci' (lokalni naziv za separatiste), krili su tamo svoju tehniku. Zatim su rekli: 'Dok mi odavde ne isteramo Ukrajince, rad u rudniku nećemo dozvoliti'. Pobunjenici su odneli iz rudnika svu rudarsku opremu. U stvari, rudnik ne može sada da se reanimira jer je dvaput bio potopljen", navodi Ničporuk, te dodaje:

"Prve barikade svakako nije postavila Ukrajina. Mi smo ovde živeli mirno, niko nas nije dirao i onda su došli 'deenerovci' i odlučili su da nas brane od nekoga. Za osam meseci, koliko je ova teritorija pod kontrolom ukrajinskih snaga, možda su mi tri puta proverili dokumenta, a 'deenerovci' stalno proveravaju. Gledaju na tebe kao na neprijatelja. Ako kažu da nekog oslobađaju, čega se onda boje? Ja ovako rezonujem - okupator se uvek boji lokalnog stanovništva."

"Zašto nas se ukrajinski vojnici ne boje, a drugovi 'deenerovci' nas se boje? Ako već kažete da je ovo vaša zemlja, koga se onda bojite?', govori Ničporuk.

Prema njegovim rečima, mnogi koji su nakon izbijanja sukoba otišli u Rusiju, vratili su se odatle razočarani.

"Stigli su tamo i tražili su radna mesta. Normalno da su počeli da gledaju na njih kao na strance - sa opreznošću i nepoverenjem. I zato su se oni sada vratili. I ovde ih, uostalom, gledaju popreko", zaključuje Vjačeslav Ničporuk.

Stiče se utisak da što su civili koji žive u naseljima na liniji sukoba više izloženi vatri, to lojalnost Kijevu više raste. Isti slučaj je bio u Marijupolju, gde je među stanovnicima dela grada kojeg su u januaru granatirali separatisti sada teško sresti nekoga ko je proruski raspoložen.

Marjinka sada

Marjinka sada

Nasuprot tome, u drugim delovima grada mnogi stanovnici su još u martu s nadom čekali dolazak boraca "DNR".

"Ako mi sruše kuću priključiću se momcima", klima glavom na vojnike Ničporuk. Spreman je da napusti Marjinku jedino u slučaju ako iz nje bude potisnuta ukrajinska vojska.

Odmah sledećeg dana nakon naše posete Marjinka se našla u potpunoj blokadi. Lokalno stanovništvo koje je još ostalo u naselju počelo je masovno da beži.

Po svemu sudeći, separatisti pripremaju novi napad. Ukrajinski vojnici u Marjinki tvrde da neprestani noćni sukobi u stvari predstavljaju izviđanje.

Novi napad se desio, 19. juna ali je brzo bio odbijen. Nakon napada početkom juna vojnici stalno čekaju nastavak sukoba.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG