Dostupni linkovi

logo-print

U Kanjiži najviše izbeglica od početka krize


U privremeni izbeglički kamp u Kanjiži prethodna dva dana prispelo je više izbeglica nego za dve nedelje otkako je kamp otvoren – u prvom talasu nakon makedonsko-grčke krize autobusima je dovezeno oko 1.800 ljudi. Gotovo svi su iz Sirije, većinom mladi dvadesetih godina ili porodice sa malom decom. Svakodnevno kamp i napusti stotine njih - odlaze taksijima, kombi vozilima ili pešice do mađarske granice, odnosno do mesta gde se još uvek može preći granica.

Kamp je postavljen pre dve nedelje na mestu gde su organizovani vašari. U njemu većina pridošlica ostane po par dana ili samo jedan dan, a zatim – uglavnom prema SMS uputstvima onih koji su već prešli granicu - i sami kreću u potragu za rupom u mađarskoj žičanoj ogradi.

U kamp je dovedena voda, a postavljene su i montažne tezge sa hranom. Hrana se, međutim, kupuje, jer humanitarni obroci koji pristižu svakodnevno namenjeni su samo deci i ženama.

U kampu je vrlo živo, ali se ne može reći da njegovim privremenim stanovnicima nedostaje strpljenje. Naoružani njime, i gotovo neverovatnim optimizmom, očekuju da započnu novi život u Evropskoj uniji. Za sve naše sagovornike to je bila Nemačka. Njihova domovina Sirija za njih je postala zemlja opasnosti.

Majkem, mladi inženjer telekomunikacija, koji sa prijateljima ide u Nemačku, kaže da je život posle rata u Siriji postao veoma težak:

„Nema hrane, nema vode, nema struje, nema ničega...“

Musa, sirijski Kurd, takođe želi u Nemačku. Na pitanje zbog čega, odgovara: “Život u Nemačkoj je veri gud. U Siriji je to veliki problem – tamo je veoma opasno“. On kaže da mu je na putu dovde najteže bilo u Makedoniji, kada su morali sedeti četiri dana pored granice. „A sad, evo me u Srbiji“, navodi Musa sa olakšanjem, i sa puno samopouzdanja objavljuje da noćas odlazi u Mađarsku.

Iako taksi često navraćaju u prostor kampa, za mnoge je odlazak iz nejga priličan problem, jer na prevoz treba čekati. Premalo je vozila za toliki broj putnika.

Ipak, niko od domicilnih građana nije umeo da nam objasni kako se dolazi do telefona taksi službi. Jedini brojevi koje su migranti imali bili su beogradski.

U Subotici su nam taksisti, međutim, rekli da oni ne mogu ulaziti u taj posao, jer se prevoz migranata tretira kao težak prekršaj.

Moj kolega je još uvek u zatvoru zbog toga što je prevozio migrante“, kaže nam taksista na subotičkoj autobuskoj stanici.

Na primedbu da u kampu taksi prima putnike naočigled desetak policajaca, on sleže ramenima: „Ne znamo kome je dozvoljeno da to radi“.

Muhamed Mahmud je jedan od retkih koji pored Nemačke razmišlja i o Holandiji i Španiji. Do kampa u Kanjiži došao je sa bratom i sinom, ostatak porodice je ostao u Siriji, ali će, kako kaže, oni kasnije takođe doći za njim. „U Siriji je strašno, samo ubijanje, ubijanje...“

Bakir je jedan od zaista retkih koji je predložio da razgovara na ruskom jeziku. On studira farmaciju u Ukrajini, a u Nemačkoj namerava da nastavi studije, da magistrira i ako je moguće i doktorira. Kaže da je iz Sirije krenuo sa prijateljima, i da svi zajedno večeras prelaze granicu, odlaze u Mađarsku, a zatim, “pravo u Nemačku“.

Muhamed Bašer je upravo bio stigao autobusom iz Beograda, i takođe namerava da što pre krene u Nemačku. „U Siriji je veoma loša situacija, ratuje se, i onaj ko ostane može lako biti ubijen. ..Mi u smo u stvari došli preko Turske, zatim Grčke i Makedonije. To je bio veoma težak put. U Makedoniji smo bili u nekim planinama nekoliko dana i zaista ne znam kako smo preživeli. Mislim da smo imali sreće. Bilo je jezivo, nikada neću zaboraviti te dane. Kada smo konačno došli do jednog makedonskog grada, uspeli smo taksijem da dođemo do Srbije. I evo me sada ovde.“, priča Muhamed.

U samom kampu, uprkos izuzetno velikom broju ljudi i njihovoj visokoj frekventnosti, nema većih problema u funkcionisanju.To je očito jedno od najdinamičnijih mesta ne samo u Kanjiži – u svakom momentu desetine njegovih privremenih stanovnika odlaze nekuda sa rančevima i priručnim prtljazima, u krug svako malo pristužu autobusi sa novim izbeglicama, ili pak taksiji koji odvode stare. Oni koji ostaju zauzeti su svakodnevnim aktivnostima – pranjem na velikoj zajedničkoj česmi, brigom oko dece ili pak fudbalom. Grupa mladih je čekanje na odlazak preko granice prekraćivala upravo na taj način.

A neki Kanjižani su ovde pronašli posao, kao što je to naša slučajna sagovornica Matilda. Ona čisti ovo neverovatno mesto, i kaže da je đubre koje se svakodnevno stvara gotovo nezamislivo.

„Ali mora se raditi. Ujutro je haos, pravi haos. Ali, ako gledate TV, i pogledate kako je u Beogradu, ovo je hotel. Žao mi je ovih ljudi, pitala sam ih zašto su došli, a oni kažu da su im neki ljudi rekli prodajte kuću, ili ćemo vas ubiti. I šta su mogli drugo, pokupili su decu, novac i stvari koje su mogli poneti. I ja bih tako. Žao mi ih je, i oni su ljudi kao i mi. Meni je žao posebno dece. Prekjuče je moja majka dobila penziju, i ja sam kupila malo paradajza, malo jabuka, malo pelena i donela im. Daš im šta imaš“, kaže Matilda sa iskrenim saosećanjem.

XS
SM
MD
LG