Dostupni linkovi

logo-print

Turci u Rusiji vide svoj odraz


Liza Birger sa mužem i kćerkom

Liza Birger sa mužem i kćerkom

Piše: Ina Denisova (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Književna kritičarka Liza Birger, rodom iz Moskve, poslednjih šest godina živi u Istanbulu. Ovo je priča o tome šta se promenilo u njenom životu, nakon obaranja ruskog aviona u oktobru.

RSE: Kako ste vi kao književna kritičarka i moskovska novinarka odjednom postali stanovnica Istanbula?

Birger: Udala sam se. Prvi put sam došla ovde pre 10 godina. Istanbul je bio potpuno drugačiji. Mračan, siromašan, predivan, druželjubiv grad. Ja sam ga zavolela. I jednom, kada sam usput svratila u Tbilisi – jer tamo živi moja majka – upoznala sam budućeg muža. Venčali smo se pre pet godina. Od tada živimo ovde.

RSE: Da li ste preselenje lako podneli?

Birger: Potpuno, jer sam ja književni kritičar i knjige dobijam u elektronskom obliku. Mogu da radim odavde. Ali najvažnije je to što je meni ovde lepo. To nije samo moja priča, ja sve vreme srećem ljude koji su se preselili u Istanbul ne samo zbog toga što su se venčali ili našli posao, već zbog toga što im je ovde toliko lepo da su uvereni kako njihov život treba da izgleda upravo ovako.

RSE: A šta je to tako lepo u Istanbulu?

Birger: Ljudi su prijateljski raspoloženi prema čoveku. Turci su veoma druželjubivi. Danas sam gledala video-obraćanje Turaka Rusima – “mi bismo vas sve ugostili šoljom čaja”. Oni misle da čoveka možete pozvati za sto i da na taj način mogu da se srede svi problemi. Ne bih rekla da ovde nema predrasuda. Ali u globalu, ova zemlja je veoma druželjubiva.

Jednom sam s mužem bila u Rusiji i otputovali smo na jezero. Oko nas ničeg nije bilo, nikakve infrastrukture. On se začudio, jer bi u Turskoj na takvom mestu već bilo petnaestak čajdžinica i osamnaest kafana. U Turskoj je sav život organizovan tako da čoveku bude lepo. U Evropi sam se kao emigrantkinja uvek osećala pomalo nelagodno. U Turskoj nije tako: zemlja je veoma ljubazna i prema emigrantima, i prema strancima. U Istanbulu se nikad nisam osećala kao strankinja.

RSE: Da li Turke iz vaše okoline zabrinjava konflikt s Rusijom?

Birger: Da, sve vreme čujem: “Jao, samo kad bi mogli da sednemo i da porazgovaramo” ili “ako bi mogli da pokažemo kako nam je žao”. Onaj deo stanovništva koji ne podržava vladu oseća se odgovornim za ono što se desilo. Odmah nakon obaranja aviona bila sam na jednoj svečanosti. Muž jedne moje prijateljice mi je prišao i rekao: “Stidim se zbog Turske, ja bih veoma želeo da se izvinim pred tobom u ime cele Turske, kao što bih se izvinio i pred Rusijom”.

Mada u tome kako oni vide ovaj konflikt postoje i nijanse.

Nakon što su početkom oktobra ruski lovci nekoliko puta uletali na tursku teritoriju, u vestima se mesec dana mogla čuti histerija. Počinju vesti – prikazuju se slike ruskih aviona. Ankara je opozvala ambasadora iz Rusije. Poslali su protestnu notu u Kremlj. Gospodin Erdogan, koji na bilo koju temu voli da priča dva sata, nastupio je u parlamentu preteći prekidom odnosa. Rusija na to nije nikako reagovala.

Za tih mesec dana mediji su ljudima objasnili dve stvari. Prvo: vi ste u opasnosti. Turska je zemlja s vojnom istorijom, a nepoštovanje granica izaziva histeričnu reakciju.

Drugo: uvredili su vas. I vlasti su rekle: “Rušićemo”.

A jedina reakcija od strane Rusije bio je odgovor sekretara za štampu ministra inostranih poslova Marije Zaharove: “Potrudićemo se da se to više ne desi”. Odgovor nije primljen kao zadovoljavajući.

Mi trenutno ne pričamo o tome da li je avion predstavljao realnu pretnju. Ja vam samo kažem da je turski gledalac bio pripremljen za sličan ishod. Ubedili su ga da nisu imali drugačiju mogućnost.

RSE: Šta se u Istanbulu desilo onoga dana kada je oboren avion? Da li je istina to da su konzulat Rusije odmah okružili vojnici?

Birger: Vojnici zaista stoje tamo – glavni ulaz u Konzulat trenutno nije u funkciji, koristi se ulaz iz dvorišta. Pored ulaza je tokom prvih dana stajao jedan policijski kamion, а 9. decembra, kada sam prolazila tuda poslednji put, bilo ih je već dva. Ali nekih naročitih nemira ili napada na zgradu nije bilo. Prvog dana, kada je avion oboren, došli su sirijski Turkmeni s plakatima. Bilo je desetak. Ispred ambasade su 10. decembra stajali Tatari i Čečeni. Nema nikakve agresivnosti protiv Rusije. Ne znam zašto bi se ona uopšte trebala pojaviti.

RSE: Pod jedan, ona može da nastane zbog iste te propagande koja traje mesec dana. Pod dva, kao odgovor na maltretiranje Turaka u Rusiji.

Birger: Turci ništa ne znaju o tom uznemiravanju. Sve te informacije о ispisanim turskim studentima u Voronježu ili deportovanim radnicima iz fabrike u Rostovu do njih ne dopiru. U medijima se pominju samo informacije da Rusija više ne kupuje tuske narandže i paradajz. I svi odmah žale Rusiju. “Jadna Rusija! Kako će ona sad bez paradajza?”

Naravno, mnogi trpe zbog ovog konflikta. Ogroman broj turskih biznismena poslovao je s Rusijom. Stalno čujem priče o onima koji su ostali bez posla, koje su izbacili iz stanova, koji su dobili zabranu ulaska u državu. Ali u turski javni prostor ove informacije ne dopiru. Sve ono što dospeva u televiziju jesu anadolijski farmeri koji su organizovali proruski miting pod parolom “avion je pao – i mi smo pali”.

Važno je da se shvati još nešto. Ono što je za nas postalo početak konflikta, za Turke je njegov kraj. “Nama se dugo nije sviđalo, trpeli smo. Dugo smo vas upozoravali, vi ste prekršili, mi smo odgovorili. Veoma nam je žao. Hajde sada da se pomirimo i da nastavimo da živimo“.

RSE: Dakle, i vladini i opozicioni mediji na ovu situaciju gledaju jednako?

Birger: Pregledala sam mnoge turske novine kada je avion oboren. Sve one su pisale o jednom te istom. Provladino izdanje se od opozicionog razlikovalo po portretu na prvoj stranici – kod jednih je bio Erdogan, kod drugih Putin.

RSE: I to pored svega toga što Turci tradicionalno vole Rusiju i Ruse.

Birger: Ja zaista dosta često nailazim na Turke koji su zaljubljeni u Rusiju. Nemam za to objašnjenje, postoji nekoliko verzija. Na primer, to što je u Turskoj tokom celog proteklog veka bio veoma popularan komunizam. I većina pristojnih ljudi u zemlji bili su komunisti.

U mome domu dešavaju se povremeni porodični ratovi s mojim mužem kojem pokušavam da objasnim do čega je komunizam iz njegovih snova doveo Rusiju.

On nastavlja da živi u iluzijama. Nije mu jasno kako može da se ne voli zemlja u kojoj su svima deljeni besplatni stanovi. On nije jedini. Mnogi turski građani pitaju se: “Kako ste mogli da ispustite iz ruku tako divnu zemlju!”

Mi imamo mnogo toga zajedničkog. Korupcija. Apsurd. Grozna birokratija. Autoritaran lider.

Čini mi se da Turci u Rusiji vide svoj lirski odraz. Refleksivan, napaćeni heroj Pamuk – to je Dostojevski u čistom obliku. U ruskoj kulturi Turci pronalaze poznatu i blisku uzburkanost osećanja. Na tom planu Turci su veoma osećajni i dirljivi.

RSE: Pitanje za književnog kritičara. “Maksim Gorki je omiljeni ruski pisac među turskim građanima” – da li je to mit ili realnost?

Birger: Kada sam ja ovde došla 2010, roman Gorkog “Mati” bio je proglašen za najpopularnije izdanje u Turskoj. Zbog komunizma i osećanja!

RSE: А još više od Gorkog Turci vole Putina?

Birger: Probajte da izgovorite “Putin” pored nekog Turčina! Odmah ćete čuti: “Bravo!” Ljubav prema Putinu objedinjuje sve Turke bez izuzetka. Ja do sada nisam srela nijednog ko ne bi rekao: “Kako divnog predsednika imate!” Naravno, s jedne strane Putin je veoma sličan Erdoganu. Autoritaran lider koji je uništio protivnike. Uz to, pored velikog broja primedbi koje mu se mogu staviti, Erdogan je zaslužan za mnoge reforme u zemlji. Na primer, za reformu zdravstvene zaštite, zahvaljujući kojoj gotovo svaki Turčin ima mogućnost besplatnog lečenja. Ili za ekonomske reforme koje su potpomogle mali i srednji biznis. Erdogan je zaista potpomogao mali biznis – govorim to kao žena vlasnika privatne radnje. Naravno, čitala sam o tome da je reforme pre Erdogana pripremio prethodni ministar ekonomije, а da za ekonomski procvat treba da zahvalimo islamskom novcu. Ipak, gde je mali biznis u Rusiji? Jedno Turci ne shvataju – da Putin za svoju zemlju nije uradio ništa slično.

Postoji i drugi momenat. Turci teško podnose svoju drugostepenu ulogu na političkoj areni. Tu zavisnost od velikih igrača. Stoga oni s poštovanjem gledaju na zemlju koja demonstrira nezavisnost i kažu: “Kako je vaš predsednik divan! On nije postao marioneta Evrope”.

RSE: Ljudi su zabrinuti kako će otići u Rusiju, da li će možda njihove turske muževe vređati na granici. Vi tim povodom niste zabrinuti?

Birger: Ja nemam nameru da s mojim turskim mužem putujem u Rusiju. Nisam ni ranije imala tu želju. Ali ranije me je manje razumeo.

RSE: Zašto?

Birger: Jer je moja mama Gruzijka, i očuh mi je bio Gruzijac. Živeli smo u pograničnoj oblasti. Nekoliko puta su ga tukli na ulici. Nacionalistička raspoloženja gledam ceo moj život, bez ikakvog konflikta Rusije s Turskom. Smatram da tamnoput čovek nema šta da traži čak ni na ulicama Moskve, a kamo li u nekom drugom ruskom gradu. Ne želim da pozivam muža u grad u kojem bi se prema njemu loše ophodili.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG