Dostupni linkovi

logo-print

Tržište umetninama u Srbiji obezvređeno


Jedna od ukradenih Pikasovih slika koje je pronašla policija u Srbiji

Jedna od ukradenih Pikasovih slika koje je pronašla policija u Srbiji

Tržište umetnina u Srbiji trpi sve posledice tranzicije i lošeg ekonomskog stanja i mahom je u rukama privatnih kolekcionara, kojima to omogućuje da diktiraju pravila igre. Dok se sa sigurnošću ne može reći kada bi moglo postati uređenije, potpuno je očigledno da je Srbija poslednjih godina postala skrovište nekih od najvrednijih svetskih umetnina, poput Picassovih i Sezanovih slika.

U poslednjih nekoliko godina, u skladu sa promenama koje pogađaju globalno tržište umetnina, i na ovdašnjem srpskom, dela umetnika koji su stvarali između dva svetska rata, poput Save Šumanovića i Petra Dobrovića, polako zamenjuju ostvarenja savremenijih autora.

Slike Aleksandra Cvetkovića, Bore Jovskog i Dade Đurića postale su deo postavki privatnih muzeja i kolekcija, ali i vlasništvo šačice dobrostojećih, kojima pretekne novca za nabavku umetničkih dela.

Uprkos krizi koja ne jenjava, kakvo takvo tržište postoji, a u njegovim okvirima figurira nekoliko aukcijskih kuća i privatnih kolekcionara. Među njima su Daniel i Slavica Trajković, vlasnici zbirke od oko 1.000 likovnih dela, ponajviše slika i skulptura koje su, kaže Daniel, izlagane već nekoliko puta:

„Mi kroz izbor autora utičemo i na afirmaciju pojedinih umetnika i umetničkih praksi. Privatni kolekcionari nemaju komisije za otkup ili kustose i onda pokazalo da smo mi elastičniji i efikasniji u otkupu tih likovnih dela u odnosu na zvanične institucije kulture, koje imaju svoje godišnje planove, budžete i komisije za otkup. Desilo, ne samo za poslednjih osam-devet godina, da su privatni kolekcionari otkupili sva značajna dela iz tog perioda. Tako da se sad ta dela nalaze u privatnim kolekcijama. Muzeji, ako bi radili neke retrospektivne izložbe, apsolutno ne bi mogli bez pozajmice dela iz privatnih kolekcija", navodi Daniel Trajković.

Tržište umetnina u Srbiji, nekoliko godina unazad karakterišu i astronomske cene izražene u desetinama, čak i stotinama hiljada evra, uglavnom za dela starijih autora. Paradoksalne su i razlike u njihovoj novčanoj vrednosti na svetskom i domaćem tržištu jer se događalo da u Srbiji neke budu precenjene pet do šest puta. To su samo neki od razloga koji mnoge navode na sumnju da u Srbiji postoji regulisano art tržište.

Začarano kolo neznanja

Nešto oštrija od toga je u svojoj oceni direktorka Muzeja savremene umetnosti, Branislava Anđelković, koja tržište umetnina vidi kao obezvređeno i obesmišljeno:

„Tržište nije uređeno, ali to je sve skupa deo jednog mnogo većeg i kompleksnije problema. Ako mi imamo zatvorene ključne muzeje, ne prepoznajemo da su kultura i umetnost nekakav nacionalni prioritet, ako je tu budžet tako mali, znači da mi nismo investirali u umetnost i obrazovanje umetnika i kustosa, ni potencijalnog kupca. Mi smo ostali u jednom začaranom kolu nepoznavanja, neznanja, neprepoznavanja, nekupovanja", ocenjuje Branislava Anđelković.

Sporenja međutim nema u konstataciji da je poslednjih godina Srbija postala svojevrsno skladište umetnina ukradenih iz zemalja zapadne Evrope. Neke od najpoznatijih, koje su se posle krađa u Švajcarskoj obrele u Srbiji, bile su milionski vredne Pikasove slike Glava konja i Staklo i krčag, te Sezanov Dečak u crvenom prsluku, za šta su odgovorni kriminalci sa ovih prostora specijalizovani za krađu vrednih umetnina.

Tome je, smatra nekadašnji savetnik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, specijalizovan za umetnička dela, Željko Jež, put utrt tokom sukoba 90-tih, kada su mnoge umetnine iz Hrvatske nezakonito završile u Srbiji:

„U takvoj tradiciji kriminalci zadnjih desetak godina nastavljaju taj rad i mogu lako da se sakriju, da sakriju pokradene umetnine i druge stvari. Preko 17.000 predmeta se danas nalazi na potrazi kod Interpola. Mislim da uglavnom svi ti predmeti nisu pronašli potencijalnog kupca, već da se i dalje nalaze kod kradljivaca, koji čekaju da to preprodaju. Radi se uvek o visokim sumama i tu su jako visoke i potencijalne zarade", kaže Jež.

U tom smislu, Srbija je međutim samo tranzitna zemlja, pošto se slike ukradene iz muzeja ili privatnih kolekcija ne mogu prodati na aukcijama, zbog čega se najčešće preprodaju, dok su kriminalci sa ovih prostora postali uigrani dileri ukradenih umetnina, kojima policija po pravilu teško ulazi u trag.

Iako mnoge može zateći činjenica da je Beograd u jednom trenutku bio prestonica ukradenih umetničkih dela, slikaru Urošu Đuriću to je samo pokazatelj priklanjanja kriminalnim trendovima:

„Nije teško to razumeti, ako je ovaj region postao ključ transfera narkotika u Evropu, zašto to ne bi bio i za druge kriminalne aktivnosti? Pogotovo za te koje donose ogroman novac. Savremena umetnost je toliko odskočila da je ona jednako profitabilna za lopove, kao i dilovanje heroina. I sad interesantno je, naša sredina je sa lakoćom prihvatila droge na ovdašnjem tržištu, ali savremenu umetnost nije. Tako da donekle nismo baš u trendu", kaže Đurić.

Nisu međutim samo strani muzeji na meti specijalista za krađu. Iako je protekla više od decenije, još nije zaboravljena krađa 15 slika Paje Jovanovića za vreme jedne izložbe u Aranđelovcu. Slike, čija je vrednost procenjena na 750.000 evra, kradljivci nisu uspeli da prodaju, a pronađene su tri godine kasnije.
  • 16x9 Image

    Milan Nešić

    Reporter i novinar beogradskog biroa Radija Slobodna Evropa od septembra 2012. Pre toga pet godina proveo na Radiju B92.

XS
SM
MD
LG