Dostupni linkovi

logo-print

Tomašević: Strah je sastavni deo posla ratnog fotografa


Goran Tomašević

Goran Tomašević

U Pragu, u Češkoj foto galeriji, postavljena je izložba ratnih fotografija Gorana Tomaševića, rođenog Beograđanina, koji radi za agenciju Reuters od 1995. Posao ga je odveo u Keniju gdje živi od januara ove godine.

Češki fotograf Petr Jošek, koji Gorana poznaje od njegovih početaka, uspoređuje ga s jednim od najslavnijih ratnih foto reportera svih vremena - Robertom Capom.

Na praškoj izložbi predstavljene su Goranove najnovije fotografije, one iz Sirije, Libije, Iraka, Afganistana, Egipta, Sudana… Tomašević je proglašen reutersovim fotografom 2003, 2005 i 2011, a 2008. je nagrađen za fotografiju godine. Dobitnik je niza uglednih međunarodnih nagrada.

RSE: Kako biste definirali posao kojim se bavite? Što znači biti ratni fotoreporter u XXI stoljeću?

Tomašević: Ne mislim da sam samo ratni fotoreporter. Radim za Rojters, agencijski posao. Doduše većina mojih zadataka su konflikti i ratna područja. To znači biti spreman na česta putovanja, imati spremnu opremu, novac u džepu za hotele i avionske karte i dobru volju.

RSE: Na izložbi ima fotografija iz Kaira. Kako Vam je izgledao prosječan dan u Kairu?

Tomašević: Ne živim više u Kairu. Preselio sam se u Keniju od januara ove godine. Živeo sam u Egiptu šest godina i verovatno je Kairo bilo jedno od najsigurnijih i najmirnijih mesta koje sam video. Bilo je super. Sada se to promenilo od revolucije i jako mi je žao. Dosta je nasilja, što nije dobro.

RSE: Šta vam je bitno u fotografiji koju snimate jer očito da je u ratu, u trenucima nasilja, bitan onaj refleks, brzina i poseban osjećaj za određenu situaciju?

Tomašević: Najbitnije po meni je biti objektivan i pokazati stvarnost rata ljudima, koji gledaju te fotografije kasnije.

RSE: Među fotografijama koje su izložene u Pragu su i one i Sirije. Kako ste ušli u Siriju i kako su vaše spoznaje o sukobu u kojem je do sada poginulo više od 30.000 ljudi?

Tomašević: Ušao sam iz Turske. Nije bilo teško ući. Granica je bila otvorena. Nisam znao šta se tamo dešava. Bilo je veoma malo informacija iz prve ruke. Nisam poznavao nikoga ko je proveo više vremena unutra. To je jedan građanski rat, nesreća jednog naroda. Mislim da je Sirija bogata zemlja i da će se izvući iz te nesreće brzo.

FOTOGALERIJA: Fotografije Gorana Tomaševića
RSE: Bili ste i u Libiji i pratili sukob koji je doveo do svrgavanja Gadafija. Ono što je vidjeti na vašim fotografijama je da su među anti Gadafijevim snagama bili uglavnom mladi ljudi, neki u tenisicima, ne baš sjajno naoružani. Kao da su rat gledali antiratnim očima. Na jednoj fotografiji mladić sjedi u fotelji na sred raskršća. Vrlo je zanimljiva.

Tomašević: Kao i u Libiji, tako i u Siriji, većina boraca su mladići ili dečaci. Nailazio sam na borce kojim je 15-16 godina. Očigledno da rat i nesreću nose mladi ljudi.

RSE: Na ovoj izložbi su i fotografije iz Iraka i Afganistana. Zanimljivo je da su svi američki vojnici potpisani imenom i činom. Snimili ste i trenutak napada na jednog vojnika u Afganistanu. Da li ste razmišljali da meci mogu i vas pogoditi?

Tomašević: Razmišljao sam o tome kada sam gledao tu fotografiju. Dok snimamo, tu nema mnogo razmišljanja o tome šta može da se desi. Jedino o čemu se razmišlja u tim trenucima je da se zabeleži fotoaparatom to što se dešava i da to pokaže stvarnost na terenu.

RSE: Ona čuvena fotografija rušenja Sadama. Kakao ste se osjećali kada ste snimali upravo tu fotografiju?

Tomašević: Bio sam veoma tužan. Bojao sam se i nisam bio skoncentrisan uopšte ni na jedna događaj jer dan prije toga, granata ispaljena iz američkog tenka, je pogodila našu kancelariju u hotelu Palestina u Bagdadu. Tu sam izgubio dobrog prijatelja Tarasa i nekoliko kolega iz Rojtersa i ostalih medijskih kuća. Bilo je dosta teže i lakše ranjenih. Taj dan sam hteo da prođe što pre i da ga zaboravim što pre.

RSE: Da li je moguće da straha nema?

Tomašević: Uvek ima straha.

RSE: Ali ima vjerojatno i one posebne energije, adrenalina, strasti?

Tomašević: Jeste. Ali i najveći je strah da se ne uslika bitna fotografija.

RSE: Da li vam se to ikada dogodilo?

Tomašević: Uvek se desi da se nešto promaši, desi iza leđa. Verovatno su se dešavale stvari koje nisam video. Ne znam da li se to desilo, ali pretpostavljam da jeste.

RSE: Već se dugo bavite profesionalnom fotografijom. Što se od tih godina, od trenutka kada ste počeli, do danas, zapravo promijenilo?

Tomašević: Promenila se fotografija, industrija. Dogodio se prelazak sa filma na digitalnu fotografiju, pojava novih medija, Interneta. S početka sam najveće događaje slao sa po nekoliko slika, čak i sa Kosova, gde sam možda bio jedini profesionalni fotograf za sve vreme bombardovanja stacioniran u Prištini. Slao sam po 5-10 slika u jednom trenutku. Tehnologija je bila drugačija i potrebe su bile manje. Sada, pojavom elektronskih medija i Interneta, šalju se publikacije od 50 slika. Sve se to promenilo. Traži se više fotografija, pa pada kvalitet, ali se trudim da održim neki nivo.
  • 16x9 Image

    Mirjana Rakela

    Od 1995. godine stalni je član redakcije na RSE u Pragu, a pored tema iz Hrvatske, bavi se i širim prostorom Balkana.

XS
SM
MD
LG