Dostupni linkovi

logo-print

Todor Kuljić: Pomirenje u regionu neće doći iz Brisela


Todor Kuljić

Todor Kuljić

Ne mogu nas izmiriti elite, ne može nas izmiriti ni kapital koji ulazi. To može da učini samo drugačiji, samorefleksivni odnos prema prošlosti koji bi po meni, ipak, trebalo da zagovara stvaralačka inteligencija. U regionu mora biti daleko više samorefleksije. To znači da treba da se sećamo ne samo naših žrtava nego i dželata iz naših redova, kaže za naš program sociolog Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

U razgovoru za Slobodnu Evropu, profesor Kuljić govori o značaju kritičkog sećanja prema balkanskim ratovima iz devedesetih, reviziji prošlosti na primeru rehabilitacije četničkih zločina, bosanskim protestima i potencijalima leve opcije na prostoru bivše Jugoslavije, kao i o tome zašto Gavrilo Princip danas nema relevantog advokata.
RSE: U Vašem najnovijem tekstu kažete da smo svedoci “novog talasa javne upotrebe prošlosti”. Možete li nam pojasniti ovu pojavu?

Kuljić: Upotreba prošlosti u našem regionu je dosta haotična. Međutim, u tom haosu, ipak, ima nekog sistema; nameću ga vladajuće grupe koje se sećaju u skladu sa imperativima svog položaja. Naime, ima različitih sećanja: postoji sećanje na antifašizam koje se u povodu službenih praznika evocira i koje ukazuje na to da se država seća svoje slavne prošlosti. Međutim, imate ona druga sećanja koja su daleko raširenija, a to su sećanja na nacionalne prošlosti. Dakle, imate s jedne strane čak i nekakav multikulturalizam u sećanju, kao što je to pokazao Ivo Josipović poslednjim govorom u Jasenovcu, međutim čim dođu ti novi patriotski datumi, odmah nastupa sasvim druga vrsta sećanja – vrelo nacionalno sećanje. Toga imate i u Srbiji. Imate, s jedne strane, podsećanje na antifašizam, čak na partizanski antifašizam, a s druge strane imate etnizirano sećanje gde se govori o žrtvama komunizma. Dakle, prošlost se koristi u zavisnosti od potrebe.

Ja tu ne vidim neke velike pomake, s tim što mi se čini da malo ti procesi ipak omekšavaju, ali, u suštini je to pragmatična i etnocentrična upotreba prošlosti.

Naoružane prošlosti
RSE: Šta je posledica takvog odnosa prema kulturi sećanja?

Kuljić: Posledica je to da slabi proces nacionalnog izmirenja. Ne mogu nas danas izmiriti elite, ne može nas izmiriti ni taj kapital koji ulazi. To može da učini samo drugačiji, samorefleksivni odnos prema prošlosti koji bi po meni, ipak, trebalo da zagovara stvaralačka inteligencija. Znate, nije svako sećanje nekakva identitetska politika koja će jačati etnocentrizam i domaću slavnu istoriju, nego kritičko sećanje koje bi omogućilo dijalog i saradnju. U regionu mora biti daleko više samorefleksije. To znači da treba da se sećamo ne samo naših žrtava nego i dželata iz naših redova. Tek ako tako činimo, naravno na jedan sinhroni način – ja sam tu predlagao sinhroni srpsko-hrvatsko-bošnjački rad na sećanju, gde bi se unelo daleko više samorefleksije, pa bi onda bilo i više saradnje i više mira.

Imali smo jedan žestok građanski rat koji, međutim, u sećanju nije prestao. Mi sad imamo građanski rat sećanja gde se konfliktnost ispoljava na neki drugi način. Ne više preko oružja, nego preko naoružanih prošlosti. Mislim da je to disfunkcionalno i da ovom našem regionu treba daleko više tog samokritičnog, samorefleksivnog sećanja koji mogu da podstaknu intelektualci, a ne ni političari niti kapital.

RSE: Zbog čega intelektuaklci izbegavaju da pokrenu taj sinhroni rad na sećanju?

Kuljić: Intelektualci su deo hegemonih etnocentričnih struktura. Ni oni nisu nekakav slobodni lebdeći sloj nego su takođe duboko umreženi u ovoj našoj stvarnosti. Taj domaći poredak sećanja je višeslojan, intelektualci su tek jedan sloj u njemu; jedan sloj čine političari, drugi istoričari, dakle oni kojima je prošlost zanat, a treći sloj u tom poretku sećanja čini običan čovek. Intelektualci su tu negde potpuno izgubljeni, a po mom mišljenju, oni su u priličnoj meri u poslednjih dvadesetak godina konvertirali.

Dakle, pragmatični su, saobražavaju svoj pogled na prošlost hegemonim ideologijama, jer tu izvlače različite benefite. Intelektualci su takođe zahvaćeni krizom, i oni vode računa o egzistencijalnim stvarima, a čini mi se da daleko više vode računa o onome što je danas pomodno i utilitarno, a to je taj hegemoni etnocetrizam kojem se intelektualci na sviom stranama vrlo uspešno saobražavaju.
RSE: U kontekstu Vaše teze o asimetriji sećanja, podsećam na najsvežiji primer: za desetogodišnjicu 17. marta, pogroma Srba sa Kosova, Vlada Srbije je naložila školama da prvi čas posvete tom događaju. U nastavnom planu za taj čas uvršteni su isključivo albanski zločini nad Srbima, dok je istovremeno kod Rudnice nastavljeno iskopavanje grobnice u kojoj su zakopani ubijeni kosovski Albanci, no o tom događaju se ne priča. Vi kažete da negativno pamćenje mora da prodre “odozdo”. Da li je to u ovakvim okolnostima moguće?

Kuljić: Primer koji ste naveli nije uopšte usamljen za region. Čini mi se da je i u Hrvatskoj obavezan čas posvećen Vukovaru, čak, ispravite me ako grešim, mislim da su obavezne i đačke ekskurzije u Vukovar. Dakle, nije to nikakva etnocentrična poruka srpskih vlasti, već ona preovladava u čitavom regionu. Čak mi se čini da isključivost na jednoj strani pojačava isključivosti na drugoj. Brisel, koliko vidim, ne mari mnogo za taj balkanski rat sećanja, povremeno opominje, ali Briselu su važnije neke druge stvari. Na primer, važnije mu je da preko antitotalitarnih rezolucija skoro u potpunosti izjednači fašizam i socijalizam i time pripremi teren za normalizaciju kapitalizma. A, to što će u regionu biti manje ili više konfliktnog nacionalnog sećanja – Briselu mnogo ne smeta, osim u onoj meri u kojoj može sprečiti prodor kapitala na ovaj prostor.

Prema tome, ne treba imati mnogo poverenja u to da nas neko izvana može pomiriti. Region treba da bude upućen sam na sebe, a to nikako ne može postići tom identitetskom kulturom sećanja u kojoj jača i ističe vlastite žrtve i vlastitu slavnu prošlost. Treba okrenuti list i pokušati sa nekom samorefleksivnom kulturom sećanja, dakle sa onom slikom prošlosti gde bi bili upisani i dželati s naše strane, a ne samo naše žrtve. To je naravno jako teško. Tu neko mora prvi početi. Kad su u pitanju društveni slojevi, onda bi to trebalo da počne stvaralačka društvena inteligencija. A, ko će i iz koje države početi, to se nikada ne zna. Lično mislim da onaj koprvi počne ima moralnu prednost u tome da pokaže da može i drukčije da razmišlja o prošlosti.

Princip danas nema pravog „advokata“
RSE: Još jedno pitanje o nešto davnijoj prošlosti: ove godine obeležavamo stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata, pa je ponovo aktuelizovana debata o tome da li je Gavrilo Princip terorista ili heroj. Šta nam govori ovakav odnos prema Sarajevskom atentatu?

Kuljić: Već sam o tome pisao. Mislim da danas Princip nema uverljivog advokata zato što je nestalo Jugoslavije i onog načela koje je on branio kad je pucao, a to je "Balkan balkanskim narodima". Ove godine se planiraju mnogi naučni skupovi o Principu – od Gacka, preko Beograda do Sarajeva – međutim čini mi se da je svrha tih skupova ili da svale odgovornost za Prvi svetski rat na Srbiju ili da je rasterete odgovornosti. Ni jedno ni drugo ne odgovara onim izvornim namerama i onoj strukturi koja bi efikasno mogla da odbrani Principa.

Naime, legitimnost Jugoslavije je bila njegova najautentičnija odbrana. Princip je pre svega bio Jugosloven i ona vizija države koju je on branio zajedno sa Ivom Andrićem je pre svega bila jugoslovenska. Po mom mišljenju, Principa danas brane pre svega neki advokati ostavljeni po službenoj dužnosti. On nema autentičnog advokata. Imao ga je dok je postojala Jugoslavija. Čini mi se da je knjiga Vladimira Dedijera iz 1966, koliko god istoriografski zaostajala za savremenim istraživanjima, bila najbolja odbrana Principa, jer je iza nje stajala jedna moćna struktura – Jugoslavija, za čije ostvarenje se sam Princip borio. Danas Jugoslavije nema, nema te moćne strukture koja bi zalegla i koja bi pokazala da su atentatorovi ciljevi bili istorijski. Naprotiv, mnogi misle, pošto se Jugoslavija raspala da sada Principa treba ili demonizovati ili idealizovati.

Dakle, pokušavam sociološki da taj problem nekako odgonetnem i da postavim tezu da svi ti skupovi o Principu nisu danas toliko uticajni. Možda čak ni on na njima neće ni loše proći, ali nema one moćne strukture koja bi potvrdila da je ono što su mladobosanci želeli bila jedna racionalnost tipa – "Balkan balkanskim narodima".

Bosni se nije desila revolucija, već buna
RSE: Vratimo se malo u sadašnjost. Neposredeno nakon što su izbili protesti u Bosni i Hercegovini napisali ste tekst u kojem kažete da su šanse tamošnjeg klasnog očaja male. Od tada je prošlo tri meseca, palo je nekoliko kantonalnih vlada, Federalna vlada nije, iako je to bio zahtev demonstranata. Je li ovo krajnji domet bosanskih protesta?

Kuljić: Bio sam pesimističan u pogledu uspeha toga, pa su me neki čak i kritikovali da sam tim pesimizmom obeshrabrio aktere. Nažalost, mislim da to što se desilo u Bosni nije bila revolucija nego buna. Čini mi se da ta buna nije imala šanse pre svega zbog međunarodnog nadzora, jer Brisel pomno prati sve te klasne poduhvate i boji se da se ne raširi taj virus klasne pobune.

Međutim, nadzor nije samo iz Brisela nego su i iz regionalnih centara odmah reagovali, pa je, čini mi se, Vučić pozvao Dodika, Milanović je sišao u Mostar. Svi su se bojali da taj klasni virus ne poremeti ono što je prevashodno trebalo štititi, a to je nacionalni interes.

Iz ta dva razloga – nadzora iz Brisela i domaćeg etnocentrizma – čini mi se da pobuna koja, koliko sam mogao da pratim, nije u sebi imala nacionalizma, nije imala ni šanse za uspeh. Teško se može predvideti kakve će biti njene posledice i da li biti nekih sličnih pokušaja, jer te klasne napetosti sve više jačaju. Ali, čini mi se da je ta bosanska buna unapred bila osuđena na neuspeh, jer je nije ni podržala inteligencija sa nekim programom i zato što je nadzor nad njom bio i izvana i iznutra.
RSE: Maks Horkhajmer kaže: “Ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti o fašizmu“. Danas se u Srbiji, izgleda, nikad više nije govorilo o kapitalizmu, doduše u pozitivom svetlu. Premijer Vučić izlaz za Srbiju vidi u neoliberalnom modelu i čini se da je upravo na toj politici osvojio ovaj mandat. Postoji li mogućnost da taj klasni virus zahvati i Srbiju?

Kuljić: Teško je verovati. Ako u regionu i izbije slična buna, koja se u prvom momentu ne može kontrolisati, mislim da ona nema “osigurača”. Taj prvi “osigurač” koji bi trebalo da postoji je neka humanistička inteligencija koja drži da kapitalizam ima alternativu. Takvih intelektualaca je jako malo od Ljubljane do Skoplja. Zbog toga mislim da ne može biti uspešna dok joj intelektualna snaga ne pruži smisao i program. Ona može biti i politički dosta uticajna, ali ako nema intelektualnu zaleđinu kao nova antikapitalistička struja 21. veka, bojim se da je osuđena na neuspeh.

Uz to, ne treba očekivati veliki uspeh od takvih pokreta u malim državama, pogotovo ne u malim "banana državama" na Balkanu koje su višestruko zavisne. Ukoliko se taj antikapitalistički visrus pojavi, on se može pojaviti samo u velikim državama – u Francuskoj, Nemačkoj, možda i u Rusiji.

Vučićevu vladu će pojesti ekonomski problemi
RSE: U tom smislu, vidite li potencijal u udruživanju leve opcije na prostoru bivše Jugoslavije na nivou nekakvog regionalnog pokreta?

Kuljić: To, bar za sada, ne vidim. Doduše, potoje neki impulsi za povezivanjem kod studenata i mlađih ljudi. Tu je zagrebački list Novi plamen, tu su neke beogradske levičarske organizacije, ja sa njima razgovaram, ali se bojim da je to suviše slabo da bi se osporila ta hegemona epohalna svest koja vlada ne samo u regionu nego i u čitavoj Evropi, a čije je jezgro da kapitalizam nema alternativu. Bojim se da u regionu nema dovoljno snage za to.

Osim toga, etnocentrizam je još uvek snažan u udžbenicima, u praznicima, u spomenicima – ta struktura koja se razvila u poslednjih 25 godina je dosta čvrsta i ona takođe sputava napore ka širenju saradnje, pogotovu levičara, u regionu. Voleo bih da je drugačije, ali bar za sada mi se čini da taj virus alternativnog, drugačijeg društvenog uređenja može stići samo iz razvijenih središta velikih evropskih zemalja. Nisam siguran da ni tamo za sada postoje takve alternative, jer Evropska unija ulaže velika sredstva u neutralizovanje upravo tog virusa koji bi mogao doneti nekakvu promenu evropskog globalizovanog kapitalizma.
RSE: Srbija je nedavno dobila novu Vladu. Pojedini analitičari izrazili su bojazan da se Srbiji u kojoj je napreda stranka osvojila apsolutnu većinu može dogoditi “orbanizacija”. Delite li to strahovanje?

Kuljić: Nisam politički analitičar, tako da moje prognoze tu uopšte nisu kvalifikovane. Čini mi se da će i tu Vladu pojesti velike teškoće, da će se i ona brzo pokazati neuspešnom, jer su strukturni problemi domaćeg društva suviše veliki, kao i nadanja stanovništva da će se to prevazići. Tako da mislim da se Vlada ne može osvedočiti u praksi. Njoj ne može pomoći ni velika nacionalna demagogija. Vučić sada, čini mi se, i ne igra na tu kartu, Kosovo je otišlo i tako dalje, ali su ti strukturni problemi, ekonomski problemi, toliko veliki da se ta Vlada ne može osvedočiti. Zato ne mislim da tu preti neka velika opasnost od samovlašća.
RSE: U Beogradu je nedavno otvorena izložba “U ime naroda” koja govori o komunističkim zločinima u Titovoj Jugoslaviji. U okviru postavke nacistička svastika je stavljena u istu ravan sa partizanskom petokrakom. Kome odgovara da se zločini kolaboracionista ne samo zaborave, nego i da se zločinci prikažu kao oslobodioci i žrtve?

Kuljić: Ta izložba je takođe na koloseku onoga što Evropa traži, na koloseku antitotalitarne rezolucije Evropskog parlamenta prema kojoj su crvena zvezda i kukasti krst jedno te isto. Prema tome, ona tu ima globalno evropsku prophodnost. S druge strane, to je izložba koja takođe afirmiše nacionalne žrtve. Svakako da su oslobodioci činili i neke zločine, ali mislim da je na toj izložbi pre svega prisutan anti-antifašizam.

Dakle, treba detronizovati pre svega antifašizam kao nekakvu racionalnu politiku i afirmisati ne samo nacionalne žrtve, nego i sve druge koje su komunisti navodno ubili. Moj je osnovni utisak da ta izložba želi da neutrališe antifašizam, koji je još uvek prisutan kod nas, i da vizualno pokušava da osnaži anti-antifašizam.
RSE: Zbog čega se to radi? Ne mislim sad samo na izložbu, već i na postupak za rehabilitaciju Draže Mihailovića te na seriju o njemu koja se prikazivala na Javnom servisu?

Kuljić: Istoričari misle da je to skidanje legende sa nečega. Možda je to deo istine. Ali mislim da je osnovna namera da se taj levičarski potencijal promena preko takvih izložbi još više neutralizuje i da se pokaže da je autentični zločin na ovom prostoru činila levica, a ne desnica. Koliko će taj pokušaj imati uspeha, zavisi od globalno-evropskih strujanja, ali i od domaćeg javnog mnjenja. Lično mislim da je tu na delu dosta tendenciozan anti-antifašizam.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG