Dostupni linkovi

logo-print

Tišma: Pisanje proze je đavolja rabota


Slobodan Tišma

Slobodan Tišma

Život posle dobijanja nagrade se neminovno menja, ali nisam siguran u kom pravcu ni kako će to izgledati, rekao je ovogodišnji obitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2011. godini, pisac i pesnik Slobodan Tišma na dugoočekivanoj promociji romana „Bernardijeva soba“ u Kulturnom centru Grad u Beogradu.

Promocija je već jednom najavljivana, ali zbog lošeg zdravstvenog stanja Slobodana Tišme, morala je da bude otkazana. Zato je druženje u KC Gradu u utorak uveče bilo posebno, kako za publiku tako i za samog autora, koji dugi niz godina nije bio prisutan u javnosti.

Govoreći o samoj nagradi i uticaju na njegov privatni život, Tišma je u razgovoru sa moderatorkom Tijanom Spasić, istakao da su se pokazala dva lica domaće scene, oni koji su krenuli tek posle nagrade da ga kritikuju iako su ga prethodno hvalili, i, s druge strane, pozitivne reakcije ljudi koji znaju njegov rad od ranije, a knjigu nisu ni pročitali. Njemu ni jedna od tih reakcija nije dobra.

„Ovo je svakako interesantno iskustvo. Nagradu nisam očekivao. Razne stvari su se događale pre i posle dodele, tako da sam bio u prilici da posmatram neke ljude kako se ponašaju u toj izmenjenoj situaciji, kako su se od simpatije prema meni, stvari menjale u negativnom smislu. Nije bilo otvoreno negativnih reakcija, ali su druge reakcije bile vidljive. Bilo je slučajeva da su neki kritičari pohvalili roman pre dodele i to izuzetno, a onda posle nagrade ili su prećutkivali, zaboravili da sam dobio nagradu, ili su na dosta uvijen način negirali vrednost romana. S druge strane, u delu javnosti je prisutan moj profil, moja maska prethodnog rada, zbog čega je nova situacija u kojoj sam se našao imala pozitivan odgovor. Bilo je komentara da je super što sam dobio nagradu, a da uopšte nisu pročitali knjigu“, kaže Tišma.

Ovo je, prema njegovim rečima, bio i svojevrsni povratak u okvire Tribine mladih koja se danas ogleda u Kulturnom centru Novog Sada koji je izdavač romana.

„Ja sam imao tu prošlost Tribine mladih, odrastao sam s njima, sa 20 godina sam tamo radio. Posle sam oteran, novosadski konceptualisti su početkom sedamdesetih, dve godine živeli u komuni pri Tribini mladih i posle smo najureni. I, eto, 30 godina kasnije, ja sam se trijumfalno vratio na Tribinu mladih, oni su mi i objavili knjigu. Tribina mladih mi objavljuje knjigu za koju ja dobijam NIN-ovu nagradu i sad odjednom izlazim iz senke, iz svega što me pokrivalo decenijama“.

Pisanje proze je prljava stvar. To su đavolja posla. Možda je suviše pojednostavljeno da kažemo, ali poezija se bavi rajem, a proza paklom.
Dodao je da je u novoj, nadmoćnijoj situaciji nego ranije i da posledice toga još ne zna, ali ono što je vidljivo jeste da se KC Novi Sad preporodio posle dodele, počele su da se organizuju tribine i razna druga dešavanja.

U romanu "Bernardijeva soba" pripoveda se o novosadskom autsajderu i lokalnom čudaku Pišti Petroviću. Priča se plete oko dnevnih rituala i opsesija glavnog junaka, njegovog u najmanju ruku neobičnog odnosa prema poznanicima i najbližoj porodici, kao i prema jedinom nasledstvu - sobnoj garnituri korčulanskog arhitekte Bernarda Bernardija. Na ideju za roman Tišma kaže da je došao nakon što mu je prijatelj naručio priču o automobilskoj nesreći. Priča se kasnije razvila u roman.

„Ja sam staromoderan. Meni je inspiracija važna, to uzbuđenje, ne mogu da pišem tek onako. Mora postojati neka slika, neki konflikt, neka situacija koja može tu vašu maštu da raspali i to se upravo ovde dogodilo. Jedan prijatelj iz Mađarske me zamolio da napišem priču koja je nukleus romana, a to je priča o saobraćajnoj nesreći na Jadranskoj magistrali. Pišta Petrović se utrkivao sa jednom devojkom koja će udariti u ivicu i sa automobilom se survati u more.

U roman sam uveo princip sinhroniciteta. Karl Gustav Jang je tvrdio da postoji sinhronicitet u realnom životu, da se događaju sukcesivno neke pojave koje su vrlo slične, ali nemaju uzročno posledične veze. Toga sam se setio i pošto sam imao viziju nesreće, posle sam shvatio da bi bilo dobro da su se dogodile dve nesreće, vrlo slične, u razmaku od 10 minuta – prvo je jedna devojka sletela u more, deset minuta kasnije druga, jedna je isplivala, a druga se utopila. Glavni junak, koji kad je video da je devojka sletela u more, nije se zaustavio nego je nastavio da vozi. Sutradan je video vest u novinama da su se dogodile dve nesreće, i on nije znao da li je preživela devojka s kojom se utrkivao. Počinje da veruje da je to ta devojka, počinje da fantazira i da oseća prema njoj ljubavnu čežnju. Zaljubljuje se u taj fiktivni lik. To je osnova romana“
, pojašnjava autor.

Čitanje uz klasičnu muziku

Roman je pisan u prvom licu, knjiga je fikcija, a jedina realna stvar u njoj je Bernardijeva soba, koju je autor nasledio od majke.

„Prvo lice je tu zbog ekspresivnosti, sugestivnost izraza se postiže na taj način. To je oneobičavanje, to apstrahovanje, transpozicija, to je u suštini pisanje. Ako pišete prozu nemoguće je da je pišete iz ničega, uvek postoji to stvarnosno od čega polazite. Nije neposredno iskustvo, nego već obrađeno. Mi sve vidimo iskrivljeno, ne živimo istinu, nego laž. Onda od te laži, koja je senka stvarnosti, tek idem u literarnu fikciju koju uneobičavam“.

Podsećajući da je italijanski pisac Alesandro Bariko jednom prilikom rekao da je degutantno sa 50 godina krenuti u pisanje proze, Tišma kaže da je počeo pisanjem poezije da se bavi sa 18. godina, a prozi se okrenuo tek u petoj deceniji života. Dodaje da je Bariko možda u pravu.

„Pisanje proze je prljava stvar. To su đavolja posla. Možda je suviše pojednostavljeno da kažemo, ali poezija se bavi rajem, a proza paklom. Bavite se paklom, čačkate stvari koje su i neprijatne i teške, postoji opasnost da povredite neke ljude, što se meni dešavalo jer su neki moji prijatelji kad bi se prepoznali znali da se naljute, a jedan mi je čak i pretio. Međutim, ne postoji ništa zbog čega bih ja izneverio tekst. Ako logika teksta vuče u nekom pravcu ja ću to uraditi, pa propao svet, ništa me ne može zaustaviti da to ne ispišem. Ta volja za moći je strašna, ne možete od toga da pobegnete. S druge strane, ja ne mogu drugačije da se bavim pisanjem. Proza je prljav posao, jako se teško opravdati ponekad“, kazao je Tišma.

Slobodan Tišma je kultno ime novosadske i ex jugoslovenske umetničke scene. Bio je frontmen novotalasnih bendova Luna i La Strada početkom osamdesetih godina i ostavio dubok trag u istoriji te scene.

Luna je dve decenije kasnije, ponovo izašla pred publiku na glavnoj bini EXIT-a i održala jedan od najboljih koncerata u istoriji festivala.

Iako je bilo najavljeno da će, uz čitanje i razgovor sa autorom, publika kasnije slušati pesme Lune i La Strade, Tišma se s tom odlukom nije složio. Smatra da su ta dva benda nešto što pripada prošlosti i kao i njegov udeo u rok sceni. Zbog toga se u KC Gradu slušala klasična muzika iz perioda baroka.

Roman „Berbardijeva soba“ prevodi se za makedonsko, italijansko, poljsko, mađarsko, bugarsko i rusko tržište.
  • 16x9 Image

    Žarka Radoja

    Diplomirala na Akademiji lepih umetnosti, na temi "Ratna propaganda: Vukovar 1991.". Novinarstvom počela da se bavi u dnevnom listu "Vesti". Deo redakcije internet portala e-Novine od njenog osnivanja do novembra 2011. godine kada prelazi na internet stranicu RSE.

XS
SM
MD
LG