Dostupni linkovi

logo-print
Ukrajina je rastrzana unutrašnjim dubokim razlikama, te spoljnim pritiscima. U iščekivanju nedvosmislene podrške sa Zapada, u ovoj zemlji se nagomilavaju složeni problemi – od mogućeg bankrota, pa do daljeg gubljenja teritorijalnog suvereniteta.

Ukrcavanje u poluprazan avion, na jedinom letu u toku dana iz Minhena, ka četvoromilionskom gradu. Kijev, destinacija ka kojoj se poslednjih meseci rado ne ide.

Nikolaj Vladimirov, 35 godina star, taksista je u glavnom gradu Ukrajine. Svakoga dana on mili kijevskim putevima, u kojima ni po šest traka u jednom pravcu, ne uspeva da smanji konstantu saobraćajnu gužvu.

“U saobraćaju je gužva zato što su putevi prepuni buržuja koji imaju para, pa kupuju automobile. Jako je puno ljudi koji žive od ukradenog novca”, uveren je Nikolaj.

Ne veruje da će talas poslednje ukrajinske revolucije, zbrisati korupciju ili će se pretvoriti tek u još jedan pokušaj uvođenja reda u državu od 40 miliona stanovnika:

“Zato što ne verujem novim liderima. Nikome ne verujem. Kada je revolucija počela bio sam rešen da glasam za Porošenka. Ali sam pre par nedelja video snimak gde je Porošenko zajedno sa Jarošem, glavnim u ‘Desnom sektoru’. Sede zajedno i piju”.

A “Desni sektor” nije njegov izbor. “Nade uvek ime. Ali iz moje perspektive, pre dve godine sam radio u Francuskoj. Ovde bez obzira što imam više ekonomsko obrazovanje, to mi ništa ne vredi. Radim kao taksista. Svuda šaljem svoj CV, ali ne vredi, normalan posao ne mogu da pronađem”.

Nikolaj savetuje sve koji mogu da odu iz Ukrajine da to i učine. Barem na jedno vreme: “Dok se stvari ovde ne smire. Političari koji sada vode državu staviće svoje ljude na najvažnije pozicije. Sve će biti isto, svi će biti korumpirani. Suština ljudske prirode neće se promeniti”.

I, dovezao nas je na Majdan. Ne na sam Majdan nego na prvu barikadu koja ograđuje u žestokim sukobima razorenom centru Kijeva, na kome su i danas straže, šatori, te koji je ispresecan i okružen barikadama.


Starica Marija Gadža iz ukrajinske je provincije. Danas u centru Kijeva, pod vedrim nebom, ispred bine na Majdanu, obavlja se liturgija njenom sinu Petru Gadži, preminulom od posledica ranjavanja tokom najžešćih sukoba u Gruševskoj ulici:

“Proveo je četiri meseca na Majdanu. Pozlilo mu je ovde. Volonteri su pozvali ambulantu. Prebacili su ga u bolnicu. U bolnici su ga primili 24. februara i za nekoliko dana mi je rekao da tamo više ne može da bude, da se oseća dobro. I sam je izašao..", ispričala nam je ova žena.

Na žalost samog sebe je zavaravao, vrlo brzo je vraćen natrag. "Još od decembra kada su na Gruševsku ulicu bacali suzavce, otrovao se od gasa i dima. Pregledali su mu unutrašnje organe, kada su uočili da mu jetra u teškom stanju, kao i da ima velika oštećenja na organima za disanje. Svuda je u unutrašnjim organima imao opekotine", reči su Marija Gadže.

Njen sin je bio sovjetski veteran iz avganistanskog rata. I drugi veterani ovde na Majdanu imaju svoj štab, šator, neku vrstu centrale. Kao i sve druge opcije prisutne u centru Kijeva. Kovčeg sa njegovim telom na rukama su doneli na ovo mesto, uz skandiranje “Heroji ne umiru”.

Svetlana Suprun i Oleg Smijan prijatelji su stradalog. Za njih, nema dileme o danima koji su protekli i onome što dolazi:

"Kriva je vlast, Janukovič. Taj koji je izdao komandu da se puca, koji je izdao komandu da se ljudi truju suzavcem. Najveća njihova krivica je u tome što su doveli do takvog stanja da se narod pobunio, jer više nije mogao da trpi", kaže Oleg.

"Niko nam nije obećao da će posle svega biti lako. Naravno da svi razumemo da odjednom ne može biti dobro. Imaćemo još godinu ili dve da se stvari dovodu u red. Naš Pecja, naš drug, je za to umro", ispričala nam je Svetlana.

Brojne žrtve tu na Majdanu slave se kao heroji, te zavet i upozorenje da se ne odustane od ideja koji su građane i podigli na pobunu. No, upravo na tom mestu iznikli su rizici za nove, za sada privremene vlaste. Mogu li se kontrolisati novoizrasle sile sa Majdana?

To su ljudi koji ne kriju da su odrekli poslušnosti Nacionalnoj gvardiji u koju su do skora slali svoje simpatizere. U kabinetu kijevskog Univerziteta profesor politikologije Vladimir Cvih upozorava:

"To je ozbiljan problem. Puno je ljudi sa oružjem i u kamufliranoj odeći i u poluvojničkoj uniformi. Još jednom hoću da kažem da takvi ljudi moraju biti samo pod kontrolom državnih struktura. Samo država ima pravo da koristi silu. Ali ovi naoružani ljudi, kao što su u 'Desnom sektoru' i 'Samoodbrani', sebe smatraju velikim patriotama Rusije .... Izvinite, vidite da sam postupio po frojdovski ... Dakle, smatraju se velikim ukrajinskim patriotama. Ali faktički oni danas rade na neki način za Rusiju".


Tridesettrogodišnji Andrej Buhala napustio je posao, otkazao iznajmljeni stan, i autostopom došao u Kijev. Sve kako bi se priključio snagama “Desnog sektora” Dmitra Jaroša, i kako bi nadvladao razočaranje koje, kako ga, kako kaže, parti deset godina:

"Još 2004. godine bio sam jedan jedan od učesnika Narandžaste revolucije. Tada smo mesec i po dana živeli u šatorima. Ali ništa se nije promenilo. Političari su samo rekli `hvala` Narandžastoj revoluciji i otišli u svoja tople domove i radili samo za sebe. To jest za ličnu dobit, da imaju više para, i nisu radili za državu. Desni sektor će ostati ovde za ideje Majdana".

Svakodnevno obavljaju razgovore sa muškarcima koji im se žele pridružiti. Ako je verovati komandantu (tako nam se predstavio) Aleksandru Konuku, dnevno se javi i po stotinu ljudi, ali tokom razgovora se probere njih pet do deset:

"Većina dođe i kaže, `dajte nam oružje i mi ćemo otići da se borimo`. Ali takve ne prihvatimo", uverava nas Konuk.

Dvadesetčetvorogodišnji Vječislav Višnavski, po struci menadžer trgovine, upravo se priključio jedinici "Desnog sektora":

"Došao sam iz daleka. Iz mesta 500 kilometara od Kijeva. Došao sam ovde zato što državni organi nisu sa narodom. Želimo da sačuvamo mir na ulicama. Možete i sami videti da je u centru Kijeva malo policije. Samo mi čuvamo mir. Policija je uopšte sada beskorisna. Svi su korumpirani. Sada bi ih trebalo pročistiti. Ako o Armiji govorimo, situacija je bolja. Moj otac je bio u vojsci 18 godina, i tu ništa nisam uočio protivzakonito. Možemo videti i na Krimu, ukrajinski vojnici ostaju i bore se."

Slike sa Krima, čini se, upravo pokazuju suprotno. Prizori zbunjenih lica poslednjih ukrajinskih vojnika koji napuštaju baze, na od Rusije anektiranom poluostrvu, u Kijevu očigledno svako doživljava na drugačiji način. Tako i na punktu "Desnog sektora" komandanta Konuku zatičemo u raspravi sa jednom Kijevljankom. Ona podržava privremenu Vladu, a na njegovu konstataciju da je baš ta vlast dopustila da Krim ode, ona mu revoltirano odgovara:

"Zašto vi ovde ništa ne radite? Trebalo je ići i braniti Krim! Vi ste obični neradnici! Krim je vaša krivica!"

Ona je svoje rekla i otišla, ali nije omela komandanta Konika u odabiru novih "regruta": "Najvažniji kriterijum je ideja i zdrav duh. Moraju da budu mentalno zdravi ljudi, da imaju zdrav stav i ideju. Takođe gledamo da se među našim pripadnicima ne pronađu narkomani, alkoholičari ili ljudi sa različitim bolestima. Kod nas važi jaka disciplina. Ovo je armija".

Dan nakon što smo zabeležili ove razgovore, pripadnici “Desnog sektora” pokušali su da provale u zgradu državnog Parlamenta, te zahtevali ostavku privremenog ministra unutrašnjih poslova, koji je to ubrzo i učinio. Bunt je usledio kao reakcija na ubistvo nekadašnjeg čečenskog borca, jednog od lidera “Sektora” Aleksandra Muzička, poznatijeg kao Saša Beli. Likvidiran je u klasičnoj sačekuši u mestu Rovno.

Atentat nije rasvetljen, a dovodi se u vezu kako sa Rusijom, tako i privremenim ukrajinskim vlastima, takođe i sa kriminalcima, baš kao i srodnim ekstremnim desničarima među koje se Muzičko za života svrstao. Četiri dana kasnije jedan od pripadnika „Desnog sektora“ pucao je i ranio troje ljudi. Policija je potom, konačno, skupila hrabrosti i sišla na Majdan, koji je uglavnom pod kontrolom paramilitaraca. Opkolili su restoran „Dnjepar“, posle čega su pristalice sporne organizacije predale oružje.

To, međutim, ne znači da je problem i rešen. Profesor Cilh: "Mnogo ljudi, puno oružja, faktički, ti ljudi ponavljaju - mi smo vas doveli na vlast, Majdan vas je doveo na vlast, a vi sada želite da nas istisnete. Kakav odgovor njima možete dati u takvoj situaciji. Ovde je potrebno primeniti filigranske poteze, potrebno je objašnjavati, dokazivati, ponekada neke svoje interese moramo izostaviti. Samo tako možemo rešiti pitanje".

Ukrajina je duboko razapeta na unutrašnjem planu. Izlazak zemlje iz duboke i nezamislivo komplikovane krize, biće prepušten političkim snagama, u koje, pak, vlada dramatično visoko nepoverenje.

U susret predsedničkim izborima

Nakon što je Viktor Janukovič helikopterom pobegao iz zemlje, ostavljajući za sobom i vile i rezidencije koje Ukrajinci danas obilaze poput muzeja, te ih doživljaju kao krunski dokaz o gubljenju kontakta sa realnošću bivšeg predsednika, zemlju su preuzele privremene institucije.

Prvi zadatak je održavanje vanrednih parlamentarnih izbora na kojima se kao glavni suparnici pominju, kandidatkinja partije “Otadžbina” Julija Timošenko. Ona sa mitinga ispred patrijaršije ukrajinske pravoslavne crkve zahvaljuje sugrađanima, na tome što su je posle skoro hiljadu dana, veruje da su zbog nje demonstrirali, izvukli iz zatvora.

Naspram nje kao najsnažniji predsednički kandidat izdvaja se Pjiotr Porošenko, biznismen poznat po nadimku “kralj čokolade”, zahvaljući, između ostalog, i najuspešnijoj ukrajinskoj konditorskoj industriji koja je u njegovom vlasništu. Poseban vetar u leđa dao mu je nekadašnji bokserski šampion, jedan od lidera protesta na Majdanu, čelnik stranke UDAR Vitalij Kličko. On je 29. marta odustao od predsedničke kandidature i objavio podršku Porošenku. Sve pred očima nadasve umornih Ukrajinaca. Neke smo pitali – ko će pobediti:


Rustem Skibin iz Arkopolisa, sela nadomak Simferoplja na Krimu, poneo je i ovaj instrument:

"Kada je vojska počela da zauzima državne institucije, državni telekom, kada sam video da putevima prolaze kamioni puni vojne tehnike i vojna vozila, te kada sam video koliko je ljudi pod oružjem, odlučio sam da odem. Shvatio sam da situacija nije, blago govoreći, bezbedna. Sakupio sam svoju antikvarnu i kolekciju keramike, sve sam to prevezao u Ukrajinu. Doveo sam i svoju porodicu. Sa mnom su moja majka, žena, sestra i njeno dvoje dece", priseća se Rustem.

Na Krimu, Rostem je napustio etno kuću u svom vlasništvu. Ovaj slikar i vajar osmislio ju je, kaže, kao moderni muzej. Trebalo bi videti pa potvrditi koliko je uspešan u svojim umetničkim ambicijama bio, ali je nesumnjivo da je tu kuću učinio atrakcijom. Dokazuju to fotografije poznatih imena koja su je posećivala, a na kojima prepoznajemo, na primer, evropskog komesara Štefana Filea. No baš ta posvećenost tatarskoj kulturi, strahovao je Rostem, mogla je učiniti da se on sam nađe na udaru novih vlasti.

Kijevom se ovih dana pronose vesti po kojima se sa Krima ka Rusiji odnose umetnička dela iz tamošnjih institucija. Pominju se imena i velikih umetnika poznatih i izvan ovog regiona, što dodatno uverava našeg sagovornika da se novoj vlasti ne može verovati. Dodaje, kao što nikada i nije:

"Prvo, Rusija je potpisala i ugovor kojim je garantovala celovitost Ukrajine, što nije učinila. Drugo, uveli su svoju vojsku koja nije nosila obeležja državne vojske. Kao da nije njihova. I pod tri, za 230 godina krimski Tatari ništa dobro nisu od Rusije dobili".

Poslednjem progonu krimski Tatari bili su izloženi po završetku Drugog svetskog rata, kada su doživeli masovne deportacije organizovane od strane sovjetskih vlasti, a zamišljenih kao kazna zbog saradnje nekih njihovih lidera sa nacistima. "Još su živi oni koji su to svojim očima gledali. Stare rane sada se proširuju", kaže Rostem.

Njegova sestra Feride, koja nas dočekuje u prostorijama organizacije "Krim SOS", ima znatno svežija iskustva koja su je uverila da pobegne iz svog zavičaja:

"Došla sam u Kijev zato što je na Krimu počelo maltretiranje aktivista `Evromajdana` (pristalice protesta u centru Kijeva, prim.aut). Mi smo se svaki dan okupljali na trgu u našem gradu. Bilo nas je malo. Tako su mogli i da utvrde ko smo. Onda su po gradu počeli da lepe letke sa našim slikama. Tražilo se naše hapšenje. Neki od aktivista su i oteti. I, shvataila sam da to može da se dogodi i meni. Posle svega sam rešila da pobegnem".

Grad u kom je živela, kaže, naglo se promenio: "Na Krimu je bilo jako napeto. Čak i komšije sa kojima smo dugo bili u jako dobrim odnosima, počeli su da o nama govore kao o izdajnicima, o lošim ljudima. Jako je neprijatno i napeto. Ne izgleda mi da postoji mogućnost da se vratim, da tamo ostanem i pronađem posao. Želim da započnem novi život, ovde u Kijevu".

Naša naredna sagovornica u Kijevu se odavno izborila za svoje mesto. Nema Ukrajinca koji je ne prepoznaje po njenom umetničkom imenu - Džamala. Kod svojih zemljaka probudila je patriotski naboj, kada je, oktobra prošle godine na pravom bokserskom spektaklu, meču Vitalija Klička i Rusa Aleksandra Pavjetkina, u Moskvi, otpevala ukrajinsku himnu.

Za njenu karijeru manje je bitno ko je pobedio, ali taj nastup pretvorio je u jednu od ljubimica nacije, sa kojom sada deli i privatnu muku: "Sve mi ovo jako teško pada. Jako se plašim, najpre zato što je moja porodica, što su moji roditelji ostali tamo", rekla nam je najpre.

"Svi moji preci, svi moji koreni, su na Krimu. Tačnije dolazimo iz malog mesta, Malorečinjska. Locirano je na najjužnijoj tački na Krimu. Moj otac kada je prosio moju majku zavetovao se da će tamo da se vrati, da tu živi. Pričala bih o svemu i više ali se plašim da se njima nešto ne dogodi", ispričala nam je Džamala.

Najpopularnija pevačica u Ukrajini još je rekla da ne može da razume i prihvati aneksiju Krima. "Ne, ja ne mogu to razumeti. Ne mogu da zamislim da Krim bude deo Rusije. Krim je Ukrajina. Neprijatno mi je kada neko od mojih prijatelja kaže `jako mi je žao što smo izgubili Krim`. To bi bilo kada bi vam neko rekao da mu je jako žao što su vam odsekli ruku. Tada niste celi. Krim je Ukrajina."

A što se pomenutog meča tiče, pobedio Kličko. No, to je samo boks.

Slučaj kidnapovane novinarke Olene Maksimenko

Kako je zapravo na Krimu pod ruskom vlašću? Razgovaramo sa novinarkom Olenom Maksimenko, koja je tri dana, sa svojih četvoro kolega bila u statusu nestalog lica. Uputili su se ka Krimu kako bi poslali prve reportaže sa anektiranog poluostrva:

"Devetog marta zaustavili su nas na granici Krima. Mene i moje prijatelje izveli su iz automobila. Odmah su počeli da nam oduzimaju stvari. Bili su agresivni kada su videli novinarske akreditacije, opremu i pancir za koji smo inače imali dozvolu. Nekoliko sati su nas maltretirali, pored te granice. Muškarce su tukli. Mene su udarili jednom po glavi, a onda su me naterali da skinem pertlu iz patike. Potom su me istom tom pertlom davili oko vrata. Svima nama su nožem sekli kosu".

Na ovom mestu Maksimenkova pokazuje na samu sebe, pa kaže "zato mi je frizura ovakva". U nju i njene prijatelje vojnici su upirali oružje, pucali su u vazduh, pretili, nazivali ih fašistima i izdajnicima, narkomanima. Ni sama ne zna koga bi pre svih trebalo da optuži za torturu kroz koju je prošla.

U bazi u Sevastopolju stavljeni su u nadležnost jednog komandanta koji im je prilikom prvog susreta kazao "tu sam da rešim vaš problem". Veruje da njemu može da zahvali što je danas ponovo u Kijevu. Pod njegovom komandom treći dan su ponovo smešteni u vozilo i preveženi u suprotnom pravcu.

"Na kraju su nas odvezli do iste granice na kojoj su nas uhapsili. Jedan od vojnika je izašao iz vozila sa ogromnim oružjem. To nije bio kalašnjikov, ali ne znam o čemu se radilo. Impresivno oružje. Na tom mestu se dugo prepirao sa Kozacima i pripadnicima BERKUT-a, ali su nam na kraju vratili kola. Vratili su nam i neke stvari, ali nisu kamere, diktafone, novac."

"Komandant koji nas je izvukao se izvinio i rekao da je to njihova sramota što su nas pokrali. Kazao je `izvinite uradio sam sve što sam mogao`. Posle smo videli da su nam u gepeku ostavljeni konzerve i hleb", priseća se naša sagovornica, uz konstatuciju da je hranu mogao ostaviti samo ruski komandant, kome ona danas za život zahvaljuje.


Frustracije ponašanjem Zapada prema Ukrajini

Da li je Zapad pružio dovoljnu podršku Ukrajini i da li je pripajanjem Krima, otvorio vrata za realizaciju sličnih aspiracija Putinove Rusije u periodu koji dolazi?

Evgenij Utkin, po rođenju Rus, po državljanstvu Ukrajinac. Ovaj inženjer mikro-elektronike 1997. godine proglašen je za najuspešnijeg biznismena u Ukrajini, a 2007. našao se na listi od deset najuspešnijih menadžera Rusije. Danas je on predsednik Upravnog odbora kompanije “Kvazar-Mikro osiguranje”. Na Majdanu ga susrećemo na predavanju pod vedrim nebom. Ne krije frustraciju potezima Zapada prema Ukrajini:

„Moramo razgovarati o tome kako da osiguramo državu, a ne o socijalnim revolucijama i slično. Mi sada shvatamo da smo sami. Rusija je protiv nas i Rusija će učiniti sve što je za nju dobro u pokušaju da Ukrajinu gura od Evrope. Ali mislim i da je Evorpska unija zauzela potpuno pogrešan stav prema Ukrajini. To su dvostruki standardi. Mi smo izgubili Krim. Krim, ne znam tačno koliko, ali vredi više od stotinu miliona dolara. 1994. godine potpisali smo sprazum sa Francuskom, sa Velikom Britanijom i Sjedinjenim Američkim Državama. Vi znate, Ukrajina je vrlo miroljubiva zemlja. Sva nada je bila u tome da u eventualnim slučajevima poput ovog Ukrajina dobije podršku od strane tih država. Ali da li je ovo podrška?".

RSE: Možemo reći da su sankcije koje su usvojene protiv Rusije jesu ta vrsta podrške.

Utkin: Ok, u redu. Ali mi smo dobili poruku da možemo verovati samo sebi. Znate u vremenu koje je prošlost, u sovjetsko vreme, verovali samo u pravo cara, pravo predsednika države. Tako i danas moramo verovati sami sebi. Narod će ovde čekati. Govorim o narodu, ne o opozicionim partijama, trenutnom privremenom predsedniku i tako dalje. Moramo verovati sebi samim i raditi ono što je za nas dobro. Bez obzira na Evorpsku uniju. Jer šta radi Evropska unija? Čeka. Šta?.

RSE: Da, ali šta EU može učiniti? Ići u rat sa Rusijom?

Utkin: Prave sankcije.

RSE: A to bi bilo?

Utkin:
Prave sankcije. Mnoge milijarde dolara ruskih kompanija, prisutne su na londonskoj berzi, na berzi u Frankfurtu, milijarde dolara su u Švajcarskoj. To treba blokirati. A Evropska unija primenjuje dvostruke standarde.

Razgovor sa Utkinom u celini možete od nedelje pronaći na našoj internet stranici.

Možda zaista nije vreme za biznis, onda kada vam prete u odnosu na pitanje golog opstanka, ali bez obzira. Ukrajina je suočan sa bankrotom, Rusija joj je podigla cenu gasa za 70 odsto, MMF obećava pomoć u okviru dvogodišnjeg stendbaj aranžmana. Zemlja izuzetnih resursa tako je suočena sa talasom odliva obrazovanih i mladih ljudi. A odavde, nije ni malo lako otići. Uzmimo samo u obzir da u Evropi svega pet država ne traži vize građanima Ukrajine (zanimljiva je njihova lista: Albanija, Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija), doduše trebalo bi tome dodati i samu Rusiju, koja, za sada, trakođe ne traži vize. Takođe, neka istraživanja su pokazala da 70 odsto Ukrajinaca nikada nije prešlo granicu. Evropa se tako pretvara u san, mnogima nepoznat, ali tako izazovan. U narednom segmentu razgovaramo sa mladim Ukrajincima.

Neopterećeni nacionalizmima, globalnim kretanjima, pa i samom politikom kao takvom, ove mlade ljude zanima prevashodno kvalitet života. Kako to obično i biva, pitanja krupne politike lome se na njihovim leđima.
  • 16x9 Image

    Marija Arnautović

    U novinarstvu od 1998, a od 2004. novinar-reporter i urednik vijesti u sarajevskom birou RSE i urednica i voditeljica magazina TV Liberty.

  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG