Formula za sportske uspehe: Talenat i uporan rad

Uspesi sportista Srbije glavna su vest ovih dana u domaćoj javnosti i svetskim medijima pa se opet govori o ovdašnjem sportskom fenomenu. Dve medalje i jedan teniski pehar u istom danu mnogi vide kao dokaz da je sport najbolji proizvod zemlje u kojoj su privreda i životni standard daleko od svetskog vrha.

Još jedan trofej Australian opena u rukama Novaka Đokovića, koji je dobio epitet “čovek od čelika”, evropsko zlato vaterpolista osvojeno u utakmici sa Crnom Gorom i srebro rukometaša na evropskom prvenstvu u Beogradu pokazali su da u zemlji u kojoj malo šta funkcioniše sport najbolje uspeva.

Radmilo Armenulić, dugogodišnji selektor jugoslovenske Dejvis kup reprezentacije, kaže za RSE da tajni nema i da su, kao i u drugim segmentima života, ključni talenat i mukotrpan rad.

“Mi smo uvek bili talentovani za sport i to je tradicija koja se nastavlja. Država pomaže onoliko koliko može. Svi ti sportisti napreduju i tako što u određenom trenutku odlaze u strane klubove ili treniraju u inostranstvu. Tako da su sve to činjenice koje su dovele do uspeha našeg sporta. Znači ne radi se ni o kakvom čudu”, kaže Armenulić.

I ovom prilikom ostaje večito pitanje da li se šampioni rađaju ili stvaraju, pogotovu ako se zna da Srbija, posebno u godinama ekonomske krize i političke nestabilnosti, u sport ulaže mnogo manje od onoga što joj on vraća.

Dragan Koković, sociolog sporta, smatra da je ta nesrazmera tipična za ovdašnje društvo i da će i dalje najvećim delom sve zavisti od samih sportista.

“Sportisti su uspešni jer žive asketskim načinom života u kojem se odriču mnogo čega. Vrlo je bitan i momenat patriotizma, bez obzira što smatram da bi taj pojam kod nas trebalo redefinisati. To nekako još funkcioniše. Još uvek imamo mnogo sportista koji žele da igraju za našu reprezentaciju i da predstavljaju Srbiju, bez obzira na komercijalnu stranu sporta i mogućnosti da nastupaju za neku drugu državu ili reprezentaciju. Oni prosto žele da igraju pod našom zastavom. Na kraju krajeva, videli ste obraćanje Novaka Đokovića posle finala u Melburnu u kom je pozdravio svoju zemlju”, navodi Koković.

Da zemlja bude tamo gde i sport

Prva medalja za rukomet u Srbiji posle 11 godina, Đokovićev trofej i “zlato” vaterpolista u medijima su dočekani naslovima kao što su “Bravo”, “Superheroji” i “Epski uspeh srpskog sporta”.

Zanimljivo opažanje o tim sportskim visinama imao je posle finala sa Danskom Veselin Vuković, selektor rukometaša, koji je rekao:

"Daj bože da nam je zemlja tamo gde je sport. Danas smo pobednici, zlatni i srebrni, ali po bruto dohotku smo 176. na svetu", kazao je Vuković.

Dragan Koković tvrdi da zato nije čudo da je sport, u kom su rezultati merljivi, u žiži čitavog društva.

“Jedino u sportu možemo da plivamo sa ajkulama, da pobeđujemo najjače, da se nosimo sa vrhunskim ekipama. Dok pobeđivanja kada su u pitanju privreda i ekonomske utakmice jednostavno nema. Praktično smo na margini. U jednom dobu praznine i nemaštine ljudi se prosto projektuju kroz sport kao uspešni građani Srbije, jer to ne mogu da učine u svakodnevnom realnom životu.”

Dok mu se u domovini, kao i vaterpolistima i rukometašima, sprema veliki doček, najbolji teniser sveta Novak Đoković posle šestočasovnog finala sa Rafaelom Nadalom prošetao je ulicama Melburna pehar Australian opena i pohvalio svog velikog rivala.

“Spavao sam samo nekoliko sati ali, znate, vredelo je. Sav napor koji smo obojica prošle noći uložili na teniskom terenu je neverovatan. To je nešto što ćemo pamtiti čitavog života,” kazao je on.

Do pre samo nekoliko godina kao naučna fantastika je zvučala mogućnost da Srbija ima petostrukog grend slem šampiona i osvojen Dejvis kup.

Žalosne zloupotrebe sporta

Radmilo Armenulić kaže da bi država više trebalo da ceni svoje sportiste jer je u pozitivnom svetlu predstavljaju u svetu, kao i zbog toga što je većina njih sve postigla ličnim i porodičnim požrtvovanjem, kao Novak Đoković u antologijskom finalu Australije u kom je dao poslednje atome snage.

“Poslednji put sam takav gladijatorski okršaj gledao u filmu Ben Hur. Novaka danas svi gledaju ne samo kao heroja, nego kao nepobedivog tenisera, pogledajte samo šta piše strana štampa. On je zaista prvi igrač sveta, apsolutno nadmoćan, I ne znam da li će neko u skorije vreme moći da napravi iznenađenje I da ga pobedi”, rekao je Armenulić.

U euforiji domaće javnosti zbog uspeha sportista u nekim medijima otišlo se toliko daleko da su se čuli i predlozi da se 29. januar, dan u kom su osvojene medalje i teniski trofej, u Srbiji proglasi danom pobede u sportu.

Nadežda Milenković, kreativna direktorka reklamnih kampanja, zaključuje da sportske medalje ne mogu značajno niti preko noći promeniti negativan imidž koji je o Srbiji proteklih decenija stvoren u svetu, ali da se najpre treba čuvati od zloupotrebe sporta na domaćem terenu.

“Žalosno je što političari svaki put pokušavaju da zloupotrebe to nešto što je najčešće individualni uspeh u nekom sportu. Pokušavaju da nam od toga naprave temu da bi nam skrenuli pažnju sa misli o tome u kakvom razrušenom društvu živimo. I kako u stvari dosta teško i prilično besperspektivno živimo”, ocenjuje ona.

Da bi mnogo toga trebalo da se promeni u balkanskom shvatanju sporta govori i jedna skoro neverovatna činjenica: U polufinalu rukometnog prvenstva u Beogradu jedan domaći navijač je, gađajući hrvatske reprezentativce, metalnim predmetom u oko pogodio igrača Srbije Žarka Šešuma. Bez jednog od najboljih rukometaša Srbija je izgubila finale protiv Danske.