Dostupni linkovi

logo-print
Svetlana Lukić, urednica Peščanika, jednog od retkih nezavisnih medija u Srbiji, na godišnjicu ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića govori o tome zašto je odlučila da ne izađe na izbore koji će u Srbiji biti raspisani 13. marta, zašto smatra da je dobra vest da je Dragoslav Bokan, nekadašnji vođa paravojne jedinice Beli Orlovi i osuđenik za razbojništvo, promovisao najnoviju knjigu Dobrice Ćosića o bosanskom ratu i ko bi mogao da bude srpski Ivo Sanader.

Povodom vrlo efikasnog hapšenja hakera koji je oborio sajt Ministarstva pravde u Vladi Srbije kao znak građanskog protesta protiv nereformisanog pravosuđa, Lukić govori o tome kakva je bila svojevremena reakcija nadležnih na prijavu obaranja sajta Peščanika.

Sagovornica RSE najavljuje i razgovor sa istoričarima o sramnom spomeniku koji se diže u centru Beograda svim žrtvama ratova u devedesetim godinama.

RSE: Bliži se godišnjica od ubistva premijera Zorana Đinđića. Naslov jednog od tekstova na sajtu Peščanika je „Pad Zoranove republike”. Oni koji stvari vide ružičastom dioptrijom kažu – ostvaren je veliki deo puta koji je Zoran zacrtao. Bliži smo Evropskoj uniji, počeli smo dijalog sa Kosovom, pohapsili smo sve haške optuženike, gradimo mostove, proizvodimo i novi Fiat, u regionu je relativno mir, dobri su odnosi između Zagreba i Beograda. Koji su argumenti o padu Zoranove republike?

Lukić: Možda svi ovi koje ste već nabrojali. Mislim da je zaista cinizam reći da postoji bilo kakav ozbiljniji kontinuitet sa politikom Zorana Đinđića. Razlozi zbog kojih smo mi dobili status kandidata je jedan veliki poklon zbog takozvanog „kooperativnog” odnosa sa Prištinom.
Sve su opcije otvorene. Zato je i ova zemlja strašna. Zato što su sve opcije otvorene i zato što za nijednu stvar, za koju misliš da se desila, nisi siguran da se desila. Mene izbezumljuje ta činjenica da mi ne znamo šta je dogovor Beograda i Prištine.

Ne zaboravite, Srbija za razliku od svih ostalih zemalja, ima sve iste uslove, plus Hag, plus Kosovo. Hajde da smo Hag rešili, Kosovo još uvek ni blizu, što se vidi i po tome da se različito tumači kakav je dogovor postignut. Ako su čak i ta dva uslova ispunjena, svi ostali uslovi, a to je reforma ove države, odakle god da krenete, od reforme pravosuđa, medija, zaustavljanja korupcije, restitucije, ništa nije urađeno. Zbog toga mislim da se s reformama, koje je počeo Zoran Đinđić, praktično nije ni maklo. Mislim da smo u mnogim stvarima krenuli unazad.

RSE: Dobijanje evropske kandidature su političari proslavili pod sloganom „U Evropsku uniju na srpski način”?

Lukić: Samo slavlje, ono pojanje ministra policije i ovaj vic predsednika Tadića, meni je bilo jako neprijatno. Imala sam transfer neprijatnosti dok gledam te ljude. Zaista je cinizam, posle toliko natezanja i toliko izgubljenog vremena, šegačiti se. To je sve jedan novi srpski jet-set gde je sve pomešano - i proevropski političari i Miloševićevi političari i Emir Kusturica kao antiglobalista.

To je neki jet-set, koji proslavlja neke svoje uspehe, a očigledno je Kusturica njima pokazao kakav je to srpski način. On je pominjao te idiotske stvari, kao što su šljivovica, krùška itd. Oni se jako dobro razumeju i njima je jako lepo i ja ne vidim razloga da bi oni mogli da pozovu nekoga ko bi mogao da im pokvari raspoloženje. Zašto bi se tome izlagali?

A to na srpski način, treći put, inat srpski... To smo ranije, i mi i naši susedi, plaćali glavom, zato što smo insistirali na nekom specifičnom identitetu, mentalitetu i putu. Tako da je to, ne samo glupo i idiotski, nego je opasno, ukoliko oni stvarno misle da postoji tako nešto.

RSE: Nisu još ni utihnule trube iz hale 3, gde je bila partijska proslava evropske kandidature, postavilo se pitanje izbora na severu Kosova. Taj problem je direktno vezan i za ono što nas čeka do kraja godine na tom evropskom putu, a to je onaj vrlo bitan datum početka pregovora. Kakva će biti odluka vlasti?

Lukić: Mislim da neće smeti da rizikuju uoči izbora da ne pošalju neke glasačke kutije ili da nešto ne simuliraju, pri čemu je jasno, i kosovskim Srbima a i vlastima ovde, da se to neće uvažiti. Ne znam kako će to da se izvede. Samo sumnjam da će oni smeti da donesu takvu odluku i da kažu – kakvi izbori na Kosovu, to ne dolazi u obzir. Mi smo postigli neke dogovore. Jedna od stvari koja je potpuno jasna jeste da moraju da se ukinu paralelne institucije.

Sad je pitanje da li uopšte šef države ima kontrolu nad tim delom teritorije i ko ima kontrolu nad tim delom teritorije. Da li će se Ivica Dačić, kao mlada, koja može da se uda i tamo i ovamo, zapravo potruditi da kaže: Evo ja samo omogućio izbore na Kosovu, da bi se preporučio budućim koalicionim partnerima. Sve su opcije otvorene. Zato je i ova zemlja strašna. Zato što su sve opcije otvorene i zato što za nijednu stvar, za koju misliš da se desila, nisi siguran da se desila. Mene izbezumljuje ta činjenica da mi ne znamo šta je dogovor Beograda i Prištine. Ni ja, ni vi, a mislim ni kosovski Srbi, ni kosovski Albanci, ne znaju šta je sadržaj tih dogovora.

RSE: Na tom evropskom putu nas čeka možda i otvaranje nekog slučaja srpskog Sanadera, obzirom da EU traži da se napravi rez u toj visokoj političkoj korupciji?

Lukić: Očekujem da će se to desiti i mislim da i oni očekuju da će se to desiti. Otuda tako veliki otpor, odnosno opstrukcija tim daljim evropskim integracijama, zato što oni produžavaju svoj život. Sumnjam da će EU, dok ne otvorimo ta čuvena poglavlja, insistirati na takvom nečemu. Tako da su oni „slobodni ljudi” još narednih nekoliko meseci do izbora.

Otuda taj stepen agresivnosti sa kojim oni razgovaraju između sebe, stepen agresivnosti koji pokazuju prema medijima, prema svakome ko kaže da možda neće da izađe na izbore na glasanje. To samo znači da se oni boje da posle izbora prestanu da budu slobodni ljudi. I to bukvalno svakome od njih može da se desi. Što zbog toga što je krao, pljačkao i tako dalje, što nije obavljao svoje državne funkcije. Očekujem, kada pređemo u taj sledeći korak, ako ga pređemo, da će se otvoriti pitanje srpskog Sanadera.

RSE: Dva primera poslednjih dana ove nedelje su vezana za pravosuđe, a to je oslobađanje Marka Miloševića, zastrarevanje njegovog slučaja, za šta je direktno odgovorno pravosuđe i obrnut primer vrlo efikasnog hapšenja jednog člana Anonymusa, hakera koji je oborio site Ministarstva pravde, kao građanski protest zbog nereformisanog pravosuđa.

Lukić: Mnogi kažu da smo mi u Peščaniku dosadili i Bogu i narodu zato što insistiramo od samog početka na lošoj reformi pravosuđa, koja se ogleda i u ovakvim slučajevima koji ste spomenuli, u zastarevanju slučajeva. To sva istraživanja pokazuju. I Evropska komisija, u svojim izveštajima, pokazuje da je to rak rana srpskog društva. Zaista mislim da ne postoji veći i teži problem u srpskom društvu nego što je pravosuđe.

Ovakvi slučajevi, kao što je zastarevanje slučaja Marka Miloševića, su naravno užasno simbolički važni. Posle toga oni mogu da rade šta hoće, čak i dobrom pravosuđu oni su poslali signal da takvi ljudi mogu da budu oslobođeni, da dođu u Beograd ili Požarevac i da obnove svoju malu imperiju.

Na neverovatnu agresivnost je naišla ideja belih listića. Predsednik države je posle tri dana reagovao na to. Uspaničila se Demokratska stranka, u histeriji je LDP. To mogu da razumem, ali to je njihova stvar. Oni moraju da se izbore sa tim

Problem je u tome što je Demokratska stranka, kao stožer tih evropskih snaga, birala ministra pravosuđa. Druga stranka, na koju smo se mi oslanjali, LDS, je najagresivnije branila tu skarednu reformu pravosuđa. Onda neću da govorim zašto Ivica Dačić insistira, ili možda sugeriše, da ne bi bilo dobro da se Marko Milošević osudi. To je njegov partijski drug, to je njegov drug iz mladosti. Zašto on to ne bi radio? Pitanje je zašto to rade protivnici režima njegovog tate i mame?

Kad je u pitanju slučaj Anonymusa - naravno, uvek kažu da ne treba gledati poklonu u zube. Međutim, prvo imam veliki problem sa ACTA-om i napadom na slobodu Interneta, ali oni su bili tako efikasni. Mi smo, kao Peščanik, prijavljivali napad na sajt Peščanika tom istom delu policije, ali nikada nas niko nije pozvao da nas pita, da dobije neku informaciju. Nikada nam niko nije dao nikakav odgovor. Znači, mogu da budu efikasni kad hoće, kad neće, oni nemaju čak ni elementarne ljudske pristojnosti, ni službene, da vam kažu – Izvinite, mi smo istražili slučaj, ali nismo ništa našli.

RSE: Peščanik je redakcija koja je takođe promovisala bele listiće. Znači - Nemojte glasati. Zašto nemojte glasati, kad činjenica da apstinencija može ići na ruku Tomislavu Nikoliću, bivšim Radikalima?!

Lukić: Mislim da tu dolazi do jedne velike zabune i mislim da se to namerno iskrivilo u javnosti. Prvo, Peščanik to nije ni promovisao. Peščanik ima svoje sagovornike. Vesna Rakić Vodinelić ili Biljana Srbljanović su mnogo pametnije osobe nego što sam ja. Uostalom, naši sagovornici su ljudi koji imaju integritete i to svako zna u društvu, slagao se sa njima ili ne. Prema tome, ne mogu ja nikome da kažem – hajde Vesna Rakić da potegnemo pitanje belih listića. To je bio slobodan prostor u kojem su oni to rekli. Mnogi naši sagovornici se uopšte ne slažu sa tim kao opcijom. Čitala sam intervju Dubravke Stojanović, naše omiljene istoričarke i sagovornice Peščanika, koja je apsolutno protiv toga. Mi smo samo, kao uvek do sada, kao što ćemo uvek ubuduće, otvarati prostor za sva mišljenja koja smatramo legitimna. To mišljenje jeste legitimno. Ono ima dobro strane, ima loše strane, što uostalom kažu i ovi koji ga predlažu kao opciju.

Na neverovatnu agresivnost je naišla ta ideja. Predsednik države je posle tri dana reagovao na to. Uspaničila se Demokratska stranka, u histeriji je LDP. To mogu da razumem, ali to je njihova stvar. Oni moraju da se izbore sa tim. Ja lično nikoga neću zvati, niti sam ikada zvala, da glasa za ovoga ili onoga, jer ja tretiram svoje sagovornike i slušaoce kao odrasle i punoletne ljude koji će doneti tu odluku. Neću da idem na glasanje, ali ne mogu da to preporučim kao dobar izbor. Samo znam da ovi drugi izbori za mene ne dolaze u obzir. Ja to neću da uradim i mogla bih to sada sto puta da vam obrazložim. Da li će to ići na ruku Tomislavu Nikoliću, sasvim je moguće.

To stalno izjednačavanje i dželate i žrtve, fašizma i antifašizma je spomenik vladajućoj garnituri, tu pre svega mislim na spomenik Demokratskoj stranci i njenoj politici.
Moje pitanje glasi: Ako je izborni sistem takav, kako oni govore, koji ide na ruku velikim strankama pa i Tomislavu Nikoliću, zašto te političke stranke, govorim o LDP-u, nisu svih ovih meseci i godinu rekli – ljudi ovaj izborni sistem ne valja, hajde da ga menjamo. Onda kada dođe ovakva situacija i mi nećemo da glasamo, oni kažu – jeste li normalni, pa to će sada sve ići na ruku radikalima. Dakle, oni bi mogli da kažu da su govorili da izborni zakon ne valja, da su uradili sve što su mogli da se promeni, ali to ne može i zato nije dobro da izlazite na izbore. Ništa nisu radili. Podržavali su reformu pravosuđa, podržavali su ovu Vladu, kada god je trebalo da je podrže, podržali su Zakon o slobodi informisanja. Neću da govorim o čemu su ćutali, a morali su da govore. Sada smo mi obavezni, vuku nas za uši i moralno nas prozivaju zato što nećemo da izađemo na glasanje.

Svi govore da to nije najbolja opcija, možda nije ni pametna opcija. Ja ću javno, u emisiji, da zagovaram pravo da se o tome razgovara. Mi ćemo vrlo brzo organizovati jednu javnu tribinu na koju ćemo pozvati sve ljude koji će moći da obrazlože i jednu i drugu stranu.

RSE: Vi ste u prošlom Peščaniku izneli rezultate istraživanja javnog mnijenja Beogradskog centra za ljudska prava koji pokazuju da posle svega 2/3 ljudi u ovoj zemlji smatra da osnivanje Haškog suda nije bilo potrebno. Prema mišljenju 69 odsto ispitanih, najveću žrtvu u ratovima podneli su Srbi. Danas, 49 odsto smatra da su ubistva Bošnjaka u Srebrenici genocid, što je za 12 odsto manje nego 2009. godine. Šta se to događa u Srbiji? Da li je to, kad je reč o sistemu vrednosti, vraćanje u devedesete?

Lukić: To istraživanje javnog mnijenja, koji je radio Beogradski institut za ljudska prava, se radi već godinama. Potpuno je kristalno jasno, kao dan, da ljudi reaguju na poruke koje su im poslate iz društva. Kad god su im slate poruke da je to, ne samo naša obaveza, nego da to moramo da uradimo, taj broj ljudi koji je podržavao Haški sud, uslovno rečeno, se povećavao. Dakle, ovo je direktan rezultat rada vladajuće garniture, javnih medija, javnog servisa, takozvane srpske intelektualne elite, koja je dobila prostor na svim medijima. Meni ti rezultati uopšte nisu čudni.

Da li je to vraćanje u sistem devedesetih? Mislim da mi iz njih nikada nismo ni izašli. Mi smo samo imali neke iskorake, s vremena na vreme.

RSE: U okviru toga je i inicijativa da se podigne spomenik, odnosno on se već gradi na Savskom trgu, kod železničke stanice u Beogradu, svim žrtvama ratova devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije. Žene u crnom su apelovale protiv toga, rekavši da u trenutku kada je Srbija bliža EU nego ikada, sve je udaljenija od istine o sebi.

Lukić: Mi smo imali jedan vrlo dobar tekst Rastislava Dinića na Peščaniku i preporučujem svakome ko to može da pročita, uostalom o tome ćemo razgovarati i sa našim istoričarima. To je takozvana politika - I Kosovo i Srbija, Izvinjavamo se za Srebrenicu, ali nije se desila Srebrenica, Izvinjavamo se za Srebrenicu, a dobijemo orden Republike Srpske. To stalno izjednačavanje i dželate i žrtve, fašizma i antifašizma je spomenik vladajućoj garnituri, tu pre svega mislim na spomenik Demokratskoj stranci i njenoj politici.

RSE: Oglasio se ponovo i Dobrica Ćosić sa knjigom Bosanski rat, sa skandaloznim ocenama o tome kako je rat počeo i kako se odvijao. Tu je također i jedna vrlo problematično koncipirana izložba u Arhivu Jugoslavije, povodom dvadesete godišnjice Republike Srpske, gde se ne pominju zločini, gde se ne pominju Mladić, Karadžić i ostali koji su u Hagu. Da li je to deo te atmosfere koja je i dovela do ovakvih rezultata istraživanja i stavova ljudi u Srbiji?

Lukić: Jeste svakako. Taj Dobrica Ćosić, čak i za taj polupismeni svet, a njega ima jako mnogo u Srbiji, koji ništa nije pročitao od njega, ima simbol vrednosti i oni glasaju za njega da dobije Nobelovu nagradu za književnost. A mogao bi i za mir, što da ne?!

Šta je zanimljivo kod promocije knjige Dobrice Ćosića. Ovo je politika kada stalno izjednačavate Srebrenicu i Republiku Srpsku, odnosno podržavate i jedno i drugo, izvinjavate se i primate ordenje. Međutim, zanimljivo mi je da su se Ivica Dačić, pre svega Nikolić i Vučić, odrekli Šešelja. Tog dela prošlosti, tih simbola što su oni nekada bili, se polako odriču. Šešelj u zatvoru u Hagu ostaje sam. On je ostavljen od svih. Zašto? Zato što su Vučić i Nikolić odlučili da prežive i da budu proevropski političari.

Na promociji knjige Dobrice Ćosića, i njegovoj istini o Bosni, trebao je da govori Bokan. Niko više nego Bokan.
Na sličan način je ostavljen i Dobrica Ćosić. Na toj promociji nije bilo nikoga od srpskih velikana. I mislim da se desila jedna stvar tačno kako je trebala da se desi. Na njegovoj promociji je govorio Dragoslav Bokan. On je politička nakaza, koja je 1990. godine, sa Mirkom Jovićem, osnovala Bele orlove, koji su žarili i palili po Višegradu i Zvorniku. Onda vrlo brzo skinu uniformu 1992. ili 1993, godine. Osuđen je na godinu dana robije zbog toga što je sa nekim banditima od nekog čoveka oteo 240.000 evra. I zato je bio u zatvoru. Na promociji knjige Dobrice Ćosića, i njegovoj istini o Bosni, trebao je da govori Bokan. Niko više nego Bokan.

RSE: To je, u suštini, jedan dobar događaj?

Lukić: To je odličan događaj. Meni se jako svidelo. To je sve bilo u redu. To je sve bila jedna zaokružena celina - da na kraju počast ocu nacije oda upravo Bokan. Ne znam da li je potrošio svih 240.000 maraka koje je oteo od tog čoveka.

Šta je u stvari zajedničko Dobrici Ćosiću i Bokanu? Ako Bokan ima jedine veze sa BiH tako što je, zajedno sa Belim orlovima, ubijao te ljude tamo, nema više Dobrica Ćosić meni šta da kaže o toj knjizi, niti mi pada na pamet da te stvari uzimam u ruke.

Meni tu više nije problem Dobrica Ćosić, sve znamo i sve smo videli, meni je problem Službeni glasnik, državna kuća koja ima monopol, koja je štampala tu knjigu, koju deli po svim kioscima u Srbiji. Samo mogu da zaključim da Demokratska stranka, koja je postavila direktora Službenog glasnika, štampa knjigu Dobrice Ćosića u 50.000 primeraka. To znači da oni hoće da mi to svi pročitamo. Ona smatra da je to istina o Bosni.

Prema tome, to je za mene mnogo veći problem. A Dobrica Ćosić? Neka mu je Bog na pomoći, ako u njega veruje.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG