Piše: Andrej Šari (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Pre nekoliko dana Nadjija Savčenko, pilot u ukrajinskoj vojsci, koju ruske vlasti optužuju za saučesništvo u ubistvu dvoje ruskih novinara tokom leta 2014. u Luganskoj oblasti, obratila se u pismu predatom iz zatvora dopisniku ruskog programa RSE, Radija Svoboda rečima zahvalnosti ovogodišnjoj dobitnici Nobelove nagrade za književnost Svetlani Aleksijevič. Prošle zime Aleksijevičeva je učestvovala u kampanji za oslobađanje Savčenkove i naročito visoko je ocenila njene moralne vrednosti. Evo fragmenta iz pomenutog pisma Nadjije Savčenko:
"Ja ne poznajem lično Svetlanu Aleksijevič i za sada na žalost nisam čitala njene knjige. Ali već sam naručila da mi ih donesu u zatvor. Jednom sam, još pre, čula za knjigu “Rat nema žensko lice” i sarkastično sam se nasmešila, jer sam ja od onih žena koje su imale priliku da vide lice rata… Ali shvatila sam da se autorkino i moje mišljenje u mnogo čemu podudaraju, da ova knjiga nije šovinistički traktat o tome da je ženi mesto u kuhinji, već da je to pre oda ženi. Obavezno ću pročitati ovu knjigu. Obavezno prenesite moje reči Svetlani Aleksijevič ako budete imali priliku. Kao i moju zahvalnost za odnos prema meni i Ukrajini."
U intervjuu za Radio Svoboda ovogodišnja laureatkinja Nobelove nagrade za književnost Svetlana Aleksijevič priča o Nadjiji Savčenko, o svojoj indirektnoj polemici s predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom i o ograničenim mogućnostima savremene književnosti:
RSE: Gospodjo Aleksijevič, odgovarajući na molbu Radija Svoboda za intervju, Nadjiji Savčenko ste poželeli “hrabrost idealiste”. Da li biste mogli da razjasnite na šta ste tačno mislili?
Aleksijevič: Mislim da je čoveku, da bi mogao da živi, potrebna izvesna doza idealizma, toliko je tragično naše postojanje zbog specifičnosti vremena koje je zadesilo naš vek. Za življenje nam je svima potrebna hrabsrost, ali ni bez idealizma nije moguće preživeti, naročito Nadjiji, koja se našla u veoma teškoj životnoj situaciji. Hrabrost joj ne nedostaje; idealizam je bio njen štrajk glađu. Hiljade ljudi bi htelo da joj pomogne – hiljade Rusa, Belorusa i ljudi drugih nacionalnosti širom sveta, ali svi oni su bespomoćni. Takvi su autoritarni sistemi – oni čine da ljudi budu bespomoćni... Odatle moja želja Nadjiji da ima hrabrost idealiste.
RSE: Odgovarajući na vaš intervju za Radio Svoboda, Nadjija nije želela da se prikaže u boljem svetlu nego što jeste – ona je iskreno priznala da nije čitala vaše knjige. Ipak je naziv vaše možda i najpoznatije knjige “Rat nema žensko lice” Savčenkovu navelo na razmišljanja o tome kako ona doživljava rat, kako ona gleda u lice rata. Kako vam se čini, da li vaše i njeno shvatanje rata, kao i žene u ratu, imaju nešto zajedničko?
Aleksijevič: Naravno, Nadja o ratu zna više nego ja, iako sam ja čula stotine priča о ratu, i sama sam bila u ratu u Avganistanu. Rat koji sam videla ipak nije te dubine, on ne može da se poredi s Nadjinim prodiranjem u njegovu suštinu, jer je ona učestvovala u mnogim ratovima. Takav je njen karakter, to je njena priroda, njoj je, kao nekada Nadeždi Durovoj (prva žena oficir u ruskoj armiji), bio potreban upravo ovakav oblik realizacije same sebe. Nadja je veoma jaka, veoma zanimljiva osoba, veoma neobična žena, neobična za naše vreme, i zbog toga joj se svete, naročito joj se svete muškarci. Obični muškarci, koji nisu nimalo u stanju da vide ženu koja bi bila ravna njima ili više od toga. Ne postoje nikakvi dokazi za njenu krivicu, njena krivica je samo u tome što je branila svoju domovinu. Ona je sama odlučila šta želi da radi, niko je nije poslao u rat, to nije bio nikakav službeni zadatak – to je bio njen lični izbor. Osećala je da je pozvana.
Često sam sama sebi govorila da verovatno ne bih bila u stanju da uradim ono što su uradili moji likovi. Na primer, da vučem ranjenog muškarca teškog sto kila, da ga vučem na sebi s mojom težinom poput balerinine, kako su moje junakinje govorile. Ne znam kako bih mogla da pucam, da gledam krv... Nadja je za sve to imala hrabrosti. Ja nisam nikada pucala, ubijenu osobu sam videla samo jednom i to je za mene bio veliki šok. А Nadja je dodirnula ovo ljudsko beščašće. Rat je odavno trebalo porediti s kanibalizmom: XXI vek je, а ljudi još uvek svoje sporove rešavaju na onom nivou na kojem su to činili dok su bili odeveni u životinjske kože.
Razlika je jedino u tome što se ranije ubijalo palicama, а sada postoji mnoštvo raznovrsnog oružja, ali bez obzira na to mi živimo u varvarsko vreme. Uverena sam da je sada potrebno ratovati idejama, a ne s ljudima. Nadja o ratu zna dosta više od mene, zna više i о muškoj prirodi, kao i o tome koliko čovek može biti stravičan i predivan.
RSE: Vi verovatno pratite tok sudskog procesa protiv Savčenkove. Da li gajite – koristim vaše reči – barem trunku idealizma o ishodu ovog suđenja? Ili smatrate da je njegov tok unapred određen?
Aleksijevič: Ne, ja mislim da je ovo pitanje otvoreno. Nesumjivo je da je ovo politički proces: ne sudi se Nadji, već Ukrajini, sudi se želji Ukrajine da bude nezavisna, da krene svojim putem. Stoga je neizvesno kakvi sve politički zaokreti mogu da se dese, ko za kako će se sve to završiti. I u Beloruiji, i u Rusiji život je uređen na feudalan način, on zavisi od prohteva vladara.
RSE: Već ste mesec dana svetski poznata spisateljica. Vaš talenat i Nobelova nagrada koja vam je dodeljena svrstali su vas među nesvakidašnje ljude koji poseduju ogroman moralni kapital. Meni bi bilo zanimljivo da saznam kako se osećate u toj novoj ulozi?
Aleksijevič: Svakako, pisaću kao što sam i do sad pisala. Potrudiću se da poruka koja se iz onoga šta ja pišem može izvući bude ljubav, а ne mržnja. Ali šta možemo da uradimo u Nadjinom slučaju? Ja sam potpisivala pisma u njenu zaštitu, dobila sam poziv od predsednika Ukrajine Porošenka da posetim Kijev. U Kijev ću sigurno otići čim budem imala mogućnost. Mi ćemo sigurno razgovarati o Nadji, ali bez obzira na sve to ja sam spremna da pričam o njoj na svakom koraku. Uostalom, vi shvatate u kakvom životnom krugu se mi nalazimo: možeš i tri put da budeš dobitnik Nobelove nagrade, ali nećeš uspeti da nadmašiš najprimitivnije muško mišljenje, najprimitivnije političko mišljenje... Poslednjih nedelja potpisala sam poprilično mnogo pisama te vrste, i uvek ih potpisujem s očajem i osećajem bespomoćnosti. Jedino čemu se nadam, možda je upravu Okudžava s njegovim “uhvatimo se za ruke, prijatelji!” Na taj način čuvamo sami sebe, čuvamo osećaj dostojanstva onih za koje se borimo. Oni osećaju da nisu sami. A mi možemo samo da povećamo, da raširimo ovaj naš krug, možemo samo da pokažemo da nas nema tako malo.
RSE: Vaš novi status obavezuje vas da stupate u direktnu polemiku s veoma uticajnim ljudima. Već ste imali takvo iskustvo: Aleksandar Lukašenko vam je za nagradu najpre čestitao, а zatim vas je kritikovao zbog odsustva patriotizma, u onom smislu u kojem ga predsednik Belorusije shvata, i vi ste mu na to odgovorili. Svaka vaša reč nije više samo reč pisca, vaše reči sada imaju veliku težinu. Da li vi to osećate, da li ste na to spremni?
Aleksijevič: Ne znam... Ovo je za mene nova situacija. Shvatila sam da s rečima moram da budem obazrivija, bez revolucionarnog zanosa. Pisci često sebi dopuštaju da pričaju nemarno; nadam se da ja neću koristiti tu privilegiju. Treba ozbiljnije i preciznije da formulišem ono što želim da kažem, treba više da mislim o tome šta želim da kažem. Što se tiče Lukašenka – veoma mi je žao što u vreme koje je veoma teško za Belorusiju mi ne razgovaramo о pravim stvarima. Dve osobe koje poseduju neki simboličan kapital (sticajem okolnosti, i ja ga posedujem) treba svome narodu da daju nadu, a ne da započinju javnu svađu. Veoma mi je žao što je tako ispalo.
Svet oko nas suočava se sa veoma ozbiljnim izazovima. Dovoljno je da izađem na ulicu i ljudi odmah počinju da me grle, govore mi tople reči, na sićušnim papirićima koji im se vuku po džepovima mole me da im nešto napišem. Danas je ljudima potrebna podrška, potrebne su im lepe reči. I vlast, i pisci koji imaju neki autoritet treba da ljudima daju podršku. Takve reči i takve ideje su danas potrebne! Ne treba slediti masovnu svest, već treba nastojati biti ispred, onako kako je to radio Saharov, kako je to radio Vaclav Havel. Ni vlast ni pisci nisu dužni da nas usmeravaju – danas je budućnost toliko neizvesna da je teško reći da neko od nas zna tačan put – ali treba da čuvaju čoveka u sebi. I da govore da je svakom danas potrebno upravo to: koračaj i čuvaj čoveka u sebi.
RSE: Uveren sam da ćete uspeti da nađete te potrebne reči. Pretpostavljam da i vaša nobelovska beseda delimično može da bude posvećena i ovome o čemu vi i ja sada govorimo. Ali zar vi mislite da ćete s Aleksandrom Lukašenkom (ili s Vladimirom Putinom) moći da se dogovorite? Da vaša poruka može da bude opšta?
Aleksijevič: Ne znam da li je moguće dogovoriti se... Štaviše, nisam sigurna da književnost danas može da utiče na politiku. Na žalost, ta vremena su prošla. Ali istovremeno mislim da svi političari zavise od svih nas. Oni rade u prostoru s kojeg se mi povlačimo, oni ne žive u bezvazdušnom prostoru. Ako su oni pravi političari, onda umeju da čuju gde su i s kim su...
Mislim da treba da pružamo otpor. Ne mislim da treba da izlazimo na barikade, da pucamo. Ja u stvari nisam pristalica revolucija, jer revolucije nikad u istoriji ništa dobro nisu donele, samo krv. Ja sam pristalica toga da se revolucije dešavaju u ljudskim umovima. Za to treba da se borimo.
RSE: Da li sada uspevate nešto da napišete? Razumljivo je da je Nobelova nagrada unela neke korektive u vaše stvaralačke planove. Da li možemo od vas u skorije vreme da očekujemo nove knjige?
Aleksijevič: Kao prvo, ja veoma dugo pišem knjige, ponekad i 10 godina, nekad 11, ne događa se sve tako brzo. Ovaj mesec je naravno bio toliko ispunjen raznoraznim dešavanjima, da o radu na knjigama nemam šta da kažem. Ono o čemu ja sada razmišljam jeste govor na dodeli nagrade.
RSE: Da li možda nameravate da napustite Belorusiju?
Aleksijevič: To me često pitaju. Ne, ne nameravam. Neću otići iz Belorusije. To je moja zemlja, moji ljudi, ja želim s njima da živim, želim ovde da živim.
