Dostupni linkovi

logo-print

Svedok u noći smrtonosnog nasilja u Odesi


Muškarac stavlja cveće u prozor zgrade Doma sindikata u Odesi

Muškarac stavlja cveće u prozor zgrade Doma sindikata u Odesi

Elena Rikovceva, dopisnica Ruskog servisa Radija Slobodna Evropa bila je u Odesi kada su izbili sukobi između proruskih separatista i grupa koje podržavaju Vladu u Kijevu. Više od 40 ljudi poginulo je tog dana u gradu, a najveći broj njih u požaru u Domu sindikata za koji se veruje da su izazvli Molotovljevi kokteli koje su bacale pristalice jedinstvene Ukrajine (Priredio: Slobodan Kostić)

Negde oko četiri sata popodne 2. maja čula sam da je došlo do sukoba navijača Čornomireca iz Odese i harkovskog Metalista s jedne, i protivnika majdanskih protesta s druge strane. O tome su izveštavali svi lokalni mediji. Nije bio prvi put da se tuku, tako da sam mislila da će se i ovog puta na tome završiti.

Ubrzo nakon toga, sela sam u minibus i krenula ka centru grada, jer sam u pola pet imala sastanak sa glavnim producentom Filmskog studija Odese Viktorom Hozdrjuhinom Zabolotnim u kafeu Gorsada, u blizini Deribasivske ulice. Želela sam da porazgovaramo o tome kako sukobi i nasilje utiču na filmske stvaraoce iz Ukrajine i Rusije.

Nekoliko minuta pre dogovorenog vremena, sišla sam na uglu Bunjinove i Oleksandrovskijevskog prospekta i videla kako ulicom prolazi kolona demonstranata. Na čelu kolone, ni sama ne znam zašto, nalazio se vatrogasni kamion. Povorka se zaustavila u Bunjinovoj ulici. Prišla sam polako i napravila nekoliko fotografija. Mnogi u koloni nosili su šlemove i maske. Pitala sam ih šta se događa.
Shvatila sam da su to mahom navijači Čornomireca i Metalista koji su došli da izraze podršku jedinstvenoj Ukrajini. To nije bilo prvo takvo okupljanje, ali su ovaj put preko društvenih mreža čuli da protivnici Majdana pozivaju svoje pristalice da dođu i rasture njihov skup.

Upitala sam ih gde misle da bi moglo doći do napada. Rekli su da se antimajdanski aktivisti nalaze u obližnjoj ulici, i da su upravo krenuli prema njima.

Dok sam stajala, primali su poruke o tome dokle su stigli protivnici Majdana.
U jednom trenutku stiglo je i upozorenje: „Evo ih“.

Kolona se istog trenutka pregrupisala, na njenom čelu formiran je bedem od štitova.

Odjednom je sve utihnulo.

Iznenada, iz pravca Oleksandrovskijevskog prospekta jurnuli su na njih.

Nosili su narandžaste šlemove.

Navijači nisu oklevali kada su narandžaste kacige probile njihove prve redove, već su skočili na njih. Izbila je opšta tučnjava. Videla sam policijski auto kako ide prema njima. Do tada, policije nije bilo nigde na vidiku. Šta reći, dok su oni znali sve jedni o drugima, policija nije imala pojma šta se sprema.

U tom trenutku začuli su se pucnji iz smera Deribasivske, počeo je da kulja i dim. Krenula sam u tom smeru.

Kada sam stigla, shatila sam da sukobi počinju i na drugim mestima. Jedan od njih upravo se valjao iz pravca kafea gde me čekao Viktor Zabolotni. Nisam mogla da stignem do tog mesta niz ulicu. Krenula sam zaobilaznim putem, kroz gradsku baštu, prema kafeu uz zaglušujuće pucnjavu i detonacije. Konobari su sklonili stolove i stolice sa ulice, plašeći se najgoreg.

Konačno sam se našla sa Viktorom, ali smo nakon pozdrava odlučili da odemo na neko sigurnije mesto.

Ono što se dogodilo nakon toga uglavnom je poznato.

U centru grada rasplamsali su se sukobi. Ljudi su ginuli. Čim su stigle vesti o prvim žrtvama među pristalicama jedinstvene Ukrajine, pao je dogovor da se krene prema Kulikovom polju i rasturi kamp koji su postavili protivnici protesta na Majdanu.

Kamp se nalazio na trgu ispred zgrade regionalnog Doma sindikata. Kada sam u rano predveče krenula kući, prošla sam u neposrednoj blizini tog mesta. Bilo je skoro sasvim pusto, videla sam svega nekoliko ljudi u šatorima. Znam da su se mnogi građani Odese zgražavali zbog svega toga: Zašto nadležni ne sruše taj kamp? Štaviše, čak ni u samom gradu nije postojala neka ogromna podrška za tu čitavu akciju. Očigledno, ta dilema je bila na istom tragu kao i pitanje – Šta je policija učinila u svemu tome? Ništa, naravno.

Kada su „Majdanovci“ došli na Kulikovo polje sa jasnom namerom da sruše kamp, oni koji su se zatekli pobegli su u Dom sindikata i tamo se zabarikadirali. Pristalice majdanskih protesta zapalile su šatore, ali je istovremeno buknula vatra i u samoj zgradi. Uzroci požara predmet su posebne istrage zato što su Molotovljevi kokteli bacani na zgradu, ali su leteli i iz nje.
Odesa u noći nasilja

Odesa u noći nasilja

Vratila sam se na Kulikovo polje kasnije uveče kada je požar već bio ugašen. Umesto šatora, videla sam zgarište i pepeo.

U blizini su stajala vatrogasna vozila i ambulantna kola. Porazgovarala sam sa jednim doktorom. Rekao mi je da ima na desetine ranjenih i da su mnogi povređeni od vatrenog oružja. Bilo je povreda od noževa i slomljenih kostiju. Pitala sam ga koliko je ljudi poginulo. Odgovorio mi je – „sada se bavimo preživelima“.

Dok sam prolazila pored zgrade, na zemlji je već bilo pet tela. Videla sam dve devojke, jedna od njih je ridala na ramenu drugarice. Ispostavilo se da žali za dečkom koga su tog dana ubili u Deribasivskoj. Zvao se Igor Ivanov. Bio sudski pripravnik u Primorskom, jednom od delova Odese.

Bila sam u potpunom šoku zbog onoga što se dogodilo.

Sada kažu: „Očekivalo se da bi 1. ili 2. maja u Odesi moglo doći do provokacija“. Na kraju, to se i dogodilo. Ubistva su bila najavljena. Svi su to znali, čekali, ali niko nije mogao, ili nije hteo, da to spreči.

Uzgred, stanovnici Odese pričali su mi da su ih agenti za nekretnine pitali – „Kome iznajmljujete stanove? Špijunima“? Ja sam sigurna da su svi stanovi, kao i odmarališta, prepuni ljudi iz Rusije koji žive mirno, sami ili sa dragim osobama.

Čekajući svoj trenutak.

Niko ne zna da li je njihov čas već otkucao, ili tek dolazi.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG