Dostupni linkovi

logo-print

Svedočanstvo novinarke o kazamatima Luganska


Marija Varfolomejeva

Marija Varfolomejeva

Autor: Dmitrij Volček (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Organe državne bezbednosti samoproglašenih republika u Donjecku i Lugansku mnogi upoređuju sa staljinističkim represivnim sistemom. Čovek se može naći u zatvoru za svaku sitnicu, a optužbe su slične onima kakve su iznošene protiv "neprijatelja naroda" u Sovjetskom Savezu: špijunaža, diverzija, izdaja otadžbine.

U luganskim zatvorima provela je 14 meseci mlada novinarka Marija Varfolomejeva, koju su optužili zbog navođenje vatre i nazvali je diverzantkinjom zbog toga što je napravila nekoliko snimaka zgrada u kojima su bili smešteni takozvani dobrovoljci.

Pretilo joj je 15 godina zatvora, ali u martu je razmenjena za snajperistu iz Rusije. Za Radio Svoboda ona je ispričala šta je sve preživela.

RSE: Marija, vi ste rođeni u Lugansku i mnogo godina ste tamo živeli. Hoće li, po vašem mišljenju, još dugo trajati ova priča sa Luganskom Narodnom Republikom?

Varfolomejeva: Na žalost, trenutno ne vidim nikakvo razrešenje sukoba. Tamošnji ljudi su kivni na Ukrajinu, smatraju je agresorom, ne razumeju razloge koji su doveli do sukoba. Dakle, biće to nekakva siva zona, zadugo zamrznut sukob. Glavni razlog je u tome što Rusija, sva je prilika, neće odustati od svojih ciljeva.

RSE: A kako ste, iako ste mladi, odmah sve shvatili? Zbog čega niste bili na strani separatista?

Varfolomejeva: Uvek sam bila ukrajinska patriotkinja, bila sam za to da država ostane jedinstvena. S tačke gledišta zdravog razuma jasno je da ne može da opstane ekonomski izolovana republika. Normalni ljudi su to vrlo dobro razumeli. Ali, postoje ljudi koji će se suprotstavljati, koji će do kraja ignorisati realnost. Recimo, neki major tako zvane LNR me je uveravao: "Marija, ti ništa ne shvataš, kod nas je sve dobro, život se sređuje". Odgovodila sam mu: "Druže majore, vaš život se sređuje, ne i život ostalih ljudi". Kasnije je taj major govorio jednom poznaniku, koji je takođe bio u zatvoru: "Bolje ti je da pređeš na našu stranu, kod nas u LNR dobro žive samo vojnici i oficiri". Dakle, oni tvrde da je sve lepo, a podrazumeva se da lepo žive samo oni koji ratuju.

RSE: Da li ste se osećali usamljeno ili ste imali prijatelje koji su se takođe zalagali za Ukrajinu?

Varfolomejeva: Bilo je kod nas proukrajinskih aktivista. Bili su mitinzi, bilo je dosta istomišljenika. Okupljali smo se pored spomenika Tarasa Ševčenka u Lugansku. Pokušavali smo da pokrenemo ljude kako bismo pokazali da u Lugansku postoje dva suprotstavljena opredeljenja, da nisu svi za otcepljenje Donbasa. Pored nas su prolazili mnogi ljudi, dovikivali su da nas podržavaju, automobilisti su trubili. Bilo je primetno da nas pozdravljaju oni iz skupih automobila. Oni iz jeftinih bili su na drugoj strani. Najvažnije je to da je naš pokret imao podršku u Lugansku. Na žalost, ljudi su mahom bili pasivni, očekivali su da se sve nekako rešiti samo od sebe. Mnogi moji istomišljenici su otišli, srećom po njih. Kad su počela borbena dejstva, ja sam ostala praktično jedina od onih koji su se javno zalagali za ideju državnog jedinstva.

RSE: A zbog čega niste otišli?

Varfolomejeva: Imala sam bolesnu baku. Nisam mogla da je napustim, a nisam mogla da odem zajedno s njom.

RSE: Moji sagovornici iz Luganska često kažu da su tamo na vlast došli oni s društvenog dna, svetina, ološ. Slažete li se s tim ili je to preterivanje?

Varfolomejeva: U LNR vlada pravilo: ko je bio niko i ništa, biće sve i svja. Tamo karijerni uspon ne vodi stepenicama, već liftom. Neka frizerka, devojka koja ni o čemu nije imala pojma, postala je pomoćnik ministra ekonomije. To nije tajna ni za koga, oni sami savršeno razumeju da su došli lumpen proleteri koji ništa ne znaju. Kad sam se našla u zatvoru, pitala sam ih: Znaju li vaši ministri bar da čitaju? Ovde u Ukrajini se razgovara o tome da li neko krade ili ne, da li je pošten ili ne. Tamo se radi o elementarnom znanju takozvanih ministara.

RSE: Kad su oni došli na vlast, vaši prijatelji su otišli, a vi ste ostali. Jeste li se skrivali, da li su vas pratili?

Varfolomejeva: Živela sam normalno, nigde se nisam isticala. Niko nije ni znao da sam na suprotnoj strani. Tek kasnije su pričali da su zahvaljujući napornom radu tajnih službi uhvatili opasnog zločinca. Međutim, u trenutku kad su me uhapsili nisu ništa znali o meni. Drugim rečima, smatrali su velikim uspehom što su uhvatili jednog aktivistu, ali o meni nisu znali apsolutno ništa.

RSE: Jeste li se i dalje bavili novinarskim poslom?
Lugansk

Lugansk

Varfolomejeva: Snimala sam reportaže za ukrajinske televizijske kanale, a pre toga sam radila u luganskom listu. U krivičnoj prijavi kao dodatna oteževajuća okolnost navedena je činjenica da sam u svojim reportažama nepravilno prikazivala događaje u Lugansku.

RSE: Problemi su, dakle, počeli kad vam je prijatelj predložio da snimite kasarne? Zašto je to uradio?

Varfolomejeva: Ne mislim da je imao lošu nameru. On je novinar iz Luganska, otišao je na samom početku. Hteo je da mu pošaljem snimke, a nije rekao šta je tamo. Kasnije je zažalio zbog toga. Dakle, zamolio me je da snimim kasarne dobrovoljaca, a ja sam tek nakon hapšenja saznala da su to kasarne. Pitala sam ga: "Jura, šta će ti slike?", a on je odgovorio da su mu potrebne zbog posla kojim se bavi.

RSE: A radi čega su mu bile potrebne?

Varfolomejeva: Možda je sarađivao s nekim tajnim službama, zaista ne znam.

RSE: Jeste li te fotografije predali nekom ili su ostale u aparatu?

Varfolomejeva: Ostale su u telefonu. U mom tako zvanom predmetu moj tako zvani islednik optuživao me je za krivično delo u pokušaju, to jest za nešto što nije dovedeno do kraja. Dakle, nisam poslala slike. Uhapšena sam na mestu tako zvanog zločina.

RSE: Uhapsili su vas odmah pored kasarni?

Varfolomejeva: Na licu mesta. Stojim pored zgrade, snimam potpuno mirno, bez uzbuđenja i uznemirenja. Zatim idem dalje, jer nisam sigurna da li je to ta zgrada. Odem malo dalje, izlaze neki ljude, a ja ih pitam da li je to ta adresa. Oni su bili zapanjeni mojom drskošću. Gledaju i ne mogu da veruju da sam toliko drska: snimam kasarne dobrovoljaca i još im prilazim i razgovaram s njima. Zatim su me uhapsili.

RSE: Znači, kasarne su u običnim stambenim zgradama a ne u nekakvim tajnim vojnim objektima iza bodljikave žice?

Varfolomejeva: Tri obične dvospratnice u jednom dvorištu, ranije je tamo neko stanovao. Verovanto su oteli te zgrade. Nemoguće je prepoznati da su to vojni objekti. Nema zastava, nikakvih tabli, bodljikave žice, stražara...

RSE: Jesi li pretresali vaš stan?

Varfolomejeva: Naravno, pretresli su ga. Pokupili su sve vredno i skupo, sve tehničke uređaje. Novac, čak i šator.

RSE: Jednostavno su oteli?

Varfolomejeva: Da, uzeli i odneli.

RSE: I gde su vas odveli. "U podrum", kako se kaže u Lugansku?

Varfolomejeva: Jeste, u podrum Uprave Ministarstva unutrašnjih poslova. Držali su me tamo mesec dana, a roditelji nisu znali gde sam. Tek tada su videli tako zvanog ministra, nepostojećeg mninistra nepostojeće države, kako na televiziji izjavljuje da je zahvaljujući uspešnom radu tajnih službi uhapšen opasni zločinac. Pokazao je moju sliku. Dakle, tako su roditelji saznali gde se nalazim.

RSE: Mora da su oni već gubili razum od straha?
Lugansk

Lugansk

Varfolomejeva: Naravno, roditelji su to teško preživljavali. Nisu znali gde sam, pomišljali su na najgore. Molila sam one koji su me držali u zatvoru da dozvole da samo telefoniram roditeljima, tek toliko da im kažem da sam živa. Da i ne govorim o tome da nisam imala advokata, da i ne pominjem da Krivični zakon Ukrajine ne dozvoljava da čoveka mesec dana drže u zatvoru bez razloga, da ne govorim o kršenju ljdskih prava, o životu u podrumu bez toaleta, nekoliko dana čak i bez struje, da i ne pominjem da sam dobijala samo jedan obrok dnevno. Ništa od toga, čak nisu dali ni da se javim roditeljima. Postala sam tako opasan zločinac da ni moji najbliži nisu smeli da znaju gde se nalazim.

RSE: A jesu li vam nakon ministrove izjave na televizji dozvolili da kontaktirate s roditeljima?

Varfolomejeva: Samo s majkom. S ocem nisam ni jednom razgovarala. Jednom sam videla tatu iz daljine, na trenutak. Otac je dolazio svake nedelje, on živi stotinak kilometara dalje. Kaže da je dolazeći u Lugansk prešao rastojanje kao do Vladivostoka. Kasnije su me prebacili u istražni zatvor. Tamo svi imaju telefone. Mene su smestili u ćeliju s devojkama koje su bile zadužene da paze da ni s kim ne komuniciram. Nastojali su da me maksimalno izoluju od spoljnog sveta.

RSE: Jeste li u ćeliji samo vi bili zbog političke optužbe?

Varfolomejeva: Bila sam sa dve kriminalke. Jedna je narkomanka već 15 godina. Čovek je pod strašnim pritiskom kad se nalazi pored ljudi sasvim drugačijih životnih načela. One su bile nasilne, stalno su me provocirale. Sve vreme sam živela u strahu i na oprezu.

RSE: A kako su se čuvari odnosili prema vama?

Varfolomejeva: Zavisi na kom mestu. Negde je odnos bio sasvim normalan, negde negativan. Ti ljudi su me gledali na osnovu toga što su čuli da sam ja navodila vatru, da sam kriva za sve smrti u Lugansku. Dakle, odnos je bio veoma loš, smatrali su da sam bila kriva za masovna ubistva.

RSE: Koliko puta su vas premeštali?

Varfolomejeva: Iz podruma su me prebacili u pritvor, tamo sam bila mesec i po. Tamo je već postojao toalet, bilo je čisto, manje-više normalni uslovi. Posle sam premeštena u istražni zatvor gde sam provela oko pet meseci. I tamo je bio toalet i manje-više podnošljivi uslovi. Kasnije, kad je propala razmena, prebačena sam u podrum Ministarstva državne bezbednosti (MDB), gde su me držali oko pola godine. Tamo nije bilo ni prozora, ni toaleta, ničega. Jedan obrok dnevno. Posle sam bila u zgradi komandanture gde drže ljude uoči razmene.To je trajalo oko mesec i po dana. Tamo je užasno, neverovanto prljavo, hladno, smrljivo od toaleta.

RSE: A zbog čega je propala prva razmena?

Varfolomejeva: Ne znam, rekli su da je obustavljena zbog neke pucnjave. Uvek se nešto prekidalo. Znala sam da sam prva na spisku za razmenu, trebalo je da to bude 26. februara. Tada je došao vojnik, odveo troje ljudi, a ja sam ostala. Ispostavilo se da je čovek za kojeg su hteli da me razmene osuđen, a pošto je izrečena presuda – morao je da čeka predsedničko pomilovanje da bi bio pušten. Tek kad je nakon nedelju dana predsednik Petro Porošenko potpisao ukaz o pomilovanju, mogli su da ga razmene. Bio je to snajperista, građanin Rusije, osuđen zbog toga što je obučavao snajperiste tako zvane Donjecke Narodne Republike.

RSE: Jeste li sretali druge političke zatvorenike ili su vas držali samo s kriminalcima?

Varfolomejeva: U MDB bilo je veoma mnogo optuženih. Neke su puštali, druge premeštali. Kad se čovek nađe u MDB, tamo se sprovodi tako zvana istraga. Potom sledi ili zatvor ili oslobađanje, ako ne nađu krivicu. Tamo ima mnogo ljudi, kao na pokretnoj traci.

RSE: Sve po političkoj osnovi?

Varfolomejeva: MDB se bavi pretežno političkim slučajevima, to jest vojnim pitanjima, a tu spada ili špijunaža ili izdaja otadžbine ili, kao u mom slučaju, diverzija. Tamo su i oni koji trguju narkoticima, ukoliko su deo organizovanih kriminalnih udruženja.

RSE: Da li to liči na normalno pravosuđe – istraga i suđenje?

Varfolomejeva: Površna imitacija. Oni na mare za ono što piše u Ustavu i Krivičnom zakoniku, gde stoji da čoveka ne mogu da drže duže od dva dana bez sudske odluke. Tamo čovek ne može ni da se sretne s advokatom. Muče ljude čak i strujom, neke su gušili kako bi izvukli priznanje. Jedan čovek bio je zatvoren tri i po meseca bez optužbe, nije imao pravo na advokata, ni da se javi porodici. Mnogi ljudi borave u zatvorima bez odluke suda.

RSE: Jesu li vam ranije rekli da će vas razmeniti za snajperistu?

Varfolomejeva: To sam saznala tek nekoliko sati pre razmene. Bila sam izgubila nadu nakon što je propala prva razmena. Mislila sam da ću čekati nekoliko meseci, a možda me ni neće razmeniti. Međutim, dan uoči razmene otvorila sam Bibliju i pročitala sam stih koji kaže da će zatvorenik uskoro biti oslobođen, da neće umreti u rupi u da će imati obilje hleba. Možete li da zamislite? Sledećeg dana dolaze i kažu: "Spremi se!" Pitam za šta da se spremim. "Kako za šta? Na streljanje!" Ja pitam "Zbog čega?" Odgovor glasi: "Spremi se za ono što očekuješ".

RSE: Marija, rekli ste da tamo ljude tuku, muče ih čak i strujom?

Varfolomejeva: Prema meni su bili blaži. Govorili su da im je žao da tuku devojku. Ispočetka se dešavalo da udare, ali ne tako jako kao muškarce. Izlazi čovek iz ćelije zdrav i čitav, bez ijedne ogrebotine, a vraća se sav u modricama, polomljenih rebara, krvavog lica. Sve to sam videla.

RSE: Šta mislite, šta bi se danas dešavalo u Lugansku i uopšte na Donbasu da nije bilo mešanja Rusije?

Varfolomejeva: Ne bi bilo sukoba. Ljudi ne bi ni znali da im je to potrebno, Rusija im je objasnila da oni žive pod pritiskom. Razgovarala sam s profesorom iz Luganska koji sada predaje u Kijevu. Kaže da je pitao svoje kolege: "Jeste li trpeli pritisak zbog ruskog jezika? Jeste li održali bar jedno predavanje na ukrajinskom? Niste? Pa o kakvom pritisku govorite?" Dakle, ljudima su utuvili u glavu nepostojeći problem. Bez Rusije ne bi bilo sukoba. Dolazili su građani Rusije i destabilizovali situaciju.

RSE: Jeste li pre hapšenja i u zatvoru sretali redovne vojnike?

Varfolomejeva: Viđala sam samo dobrovoljce. Nekad sam uspela da porazgovaram s čuvarima. Oni su bili nezadovoljni što iz Rusije dolaze nekakvi oficiri, pripadnici specijalnih jedinica. Ti oficiri provedu nekoliko meseci na službi u LNR, a po povratku u Rusiju dobijaju poseban status kao učesnici borbenih dejstava. To su mi govorili dobrovoljci. Njima nije po volji što ljudi koji dođu na nekoliko meseci ne brinu o republici, već misle samo na sebe.

RSE: Sada učestvujete u kampanji oslobađanja talaca. Nedavno ste putovali u Brisel s članovima organizacije "Čovek u nevolji".

Varfolomejeva: Išli smo radi toga da objasnimo Evropljanima: da nije Ukrajine, ruska vojska bi možda već bila na granici Poljske ili baltičkih država. Evropa mora da shvati da to nije samo naš problem. Imperijalizam Rusije je problem svih nas. Govorila sam o kršenju ljudskih prava. Prikazivali smo filmove o tome koliko ljudi tamo umire, o tome koliko ruskih vojnika gine na teritoriji Donbasa. Evropa mora da zna i pamti da se to tiče svih.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG