Dostupni linkovi

logo-print

Suočavanje s prošlošću u Srbiji: Šta dalje


Sa jednog od protesta antifašista u Srbiji, novembar 2009., foto. Vesna Anđić

Sa jednog od protesta antifašista u Srbiji, novembar 2009., foto. Vesna Anđić

Može li srpsko društvo u kome još uvek traje rasprava o ulozi partizana i četnika tokom Drugog svetskog rata da se suoči sa onim što se dešavalo tokom 90-ih godina i može li se očekivati da neko preuzme moralnu odgovornost za celu zajednicu? Neka pitanja iz kompleksa suočavanja s prošlošću su otvorena – suđenja za ratne zločine i zvanična priznanja da su neki od tih zločina počinjeni. Međutim, izostankom širih napora da se utvrde činjenice i imenuju odgovorni, Srbija ostaje udaljena od istinskog procesa suočavanja s prošlošću.

Kako podstaći društvo u kojem ni posle skoro sedam decenija od završetka Drugog svetkog rata nisu okončane rasprave o ulozi partizana i četnika, i o tome ko je uopšte vodio antifašističku boprbu, da se prihvati suočavanja sa odgovornošću za zločine počinjene 90 –ih?
'Srpska kultura je kultura interpretativnog poricanja zločina", naglašava Nenad Dimitrijević-

Kao prvi putokaz u „Suočavanju sa prošlošću u Srbiji: šta dalje“, što je i naziv konferencije koja je u Beogradu okupila eminentne stručnjake koji se bave teškoćama u prevladavanju ratnog nasleđa na Balkanu, Nenad Dimitrijević sa Centralno evropskog univerziteta iz Budimpešte navodi da je jako važno da insitucije preuzmu inicijativu i nazovu stvari pravim imenom.

„Meni je muka od tih političkih poteza iza kojih stoji strah od toga da li će se izgubiti nekakva fiktivna biračka podrška. Problem Srbije je bogatstvo i pluralizam oblika interpretativnog poricanja. Ti oblici poricanja obrazuju dominantnu političku kulturu u Srbiji danas. Za to postoje mnogi empirijski dokazi. Srpska kultura je kultura interpretativnog poricanja zločina, govorim o dominantnoj kulturi, iz koje se izvode dominantne vrednosti na koje se onda pozivaju ovi naši političari“, navodi Dimitrijević.

Ostavljeni u praznom prostoru

Prepreka ozbiljnom suočavanju sa prošlošću je i što ne postoji link između onoga što radi civilni sektor, koji je i tokom 90-ih dizao glas protiv rata, i onoga što vlast treba da uradi.

Srbiji nedostaje realna snaga koja bi menjala glavni politički kurs zemlje, ocenjuje istoričar i profesor na beogradskom univerzitetu Nikola Samardžić „zato što, za razliku od devedesetih, više nema opoziciju i jak civilni sektor“.

“U našim medijima nema prostora za političku edukaciju. Naše medije vode predsednik i njegovi lični prijatelji, plaćeni su novcem oligarha i pod uticajem Hram sv. Save

Hram sv. Save

su vojske, policije i crkve. Tako da naša mladost zaista nema šanse da nauči ništa o modernoj politici. Mislim da još uvek govorimo o izgubljenoj generaciji kao što je bila i moja. Naši građani ostavljeni su u potpuno praznom prostoru i to je možda razlog zbog čega smo danas ovde gde jesmo. Siguran sam da smo izgubili vreme potrebano da promenimo moralni kurs, ali nadam se da ćemo jednog dana biti pristojno društvo. To će biti proces u kojem ćemo morati da izgradimo državne i finansijske institucije onakve kakve bi one trebalo da budu. I moramo biti optimistični“, navodi Samardžić.

Upravo je deo razgovora o ćutanju ključnih državnih insitucija pa i Crkve bio obojen zvukom zvona sa Hrama Svetog Save pored koga se nalazi Narodna biblioteka pod čijim krovom se odvijala konferencija o suočavanju sa prošlošću. Potaknuta oglašavanjem zvona Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminciju podsetila je da su sva pitanja iz korpusa morala prepuštena crkvi.

Drugačije čitanje rata

Iako je predsednik Srbije Boris Tadić bio u Potočarima kod Srebrenice na petnaestogodišnjicu masakra oko 8.000 Bošnjaka a Skupština Srbije donela Deklaraciju o osudi tog zločina ipak je izostalo prihvatanje moralnog aspekta kolektivne odgovornosti. Ovde postoji problem kako motivisati ljude da uđu u dijalog o tim bolnim pitanjima, kaže Nenad Dimitrijević.

„Ja ne mislim da se ono što se dogodilo u Srebrenici može braniti. Ako neko misli da se Sarajevo može opravdati taj misli da se ubistvo snajperima 1600 Boris Tadić u Srebrenici, juli 2010.

Boris Tadić u Srebrenici, juli 2010.

dece može opravdati. Ubijajući tu decu neko je tam pritisnuo okidač da bi branio srpski nacionalni interes. Priznati to i suočiti se sa tim mislim da je minimalni osnov za normalan civilizovan dijalog između ljudi u Srbiji koji se ne slažu o raznim stvarima“, kaže Dimitrijević.

Međutim, dominantan deo državne elite je, po oceni Sonje Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava, fokusiran na jednom sasvim drugom projektu a to je, kaže ona, relativizacija i ostvarivanje ciljeva drugim putem u BiH i na Kosovu.

„I u ovom momentu je uopšte teško govoriti o suočavanju u pravom smislu reči o kojem govori Nenad Dimitrijević zato što se recimo rat u Bosni čita kao oslobođenje Srba i to je nešto na čemu svi rade, nedavna proslava 20- godišnjice Republike Srpske zapravo je najbolja ilustracija toga“, navodi Biserko.

Kao prva pretpostavka svake vrednosne orijentacije u traganju za odgovorom na pitanje šta i kako dalje za pisca Sretena Ugričića je obnova autentičnog antifašizma.
"Naš prvi i osnovni stav pak, mora da glasi – o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo govoriti“, poručuje Sreten Ugričić.

„A hoće li se Srbija time baviti ove godine tokom izborne kampanje ili posle nje, pa neće. Moja poruka za Srbiju 2012. je parafraza Vitgenštajnovih završnih reči iz Tractatusa „o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo ćutati“. Naš prvi i osnovni stav pak, mora da glasi – o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo govoriti“, poručio je Ugričić.

Da se mora stalno govoriti svedoči i Eric Gordy, ekspert za jugoistočnu Evropu sa londonskog Univerzitetskog koledža.

„Ako uzmemo za primer moju zemlju Ameriku, mislim da će se skoro svi u SAD složiti da je osnovna činjenica naše istorije rasizam i to da je nemoguće razumeti bilo koju važniju socijalnu promenu bez razumevanja toga kako je rasizam nastajao i kako se razvijao. Možemo govoriti o veoma dramatičnim promenama, naročito u poslednjih 50 godina, ali niko ko je informisan neće reći da je to pitanje koje je rešeno. To je pitanje koje konstantno mora biti interpretirano i na koje se moramo vraćati jer ono predstavlja suštinu svačijeg iskustva“, kaže Gordy.

A kako u Srbiji sama reč suočavanje iritira većinu javnosti jer mnogi, tvrdi Sreten Ugričić, ni ne zanju šta ona znači on predlaže da se govori o ispitivanju uzroka i odgovornosti za ono što se dešavalo.
  • 16x9 Image

    Ljudmila Cvetković

    Novinar sa diplomom Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Radno iskustvo sticala u Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija i Radiju B92. Na RSE radi kao novinar, uređuje i vodi dnevne informativne emisije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG