Dostupni linkovi

logo-print

Sultanizam na Bosforu: Demokratija bez slobode


Redžep Tajip Erdogan u predsedničkoj palati

Redžep Tajip Erdogan u predsedničkoj palati

Najgore od svega što se dešava u Turskoj je sveprisutan strah, kazao je Orhan Pamuk, poznati pisac i nobelovac, povodom serije terorističkih napada, ali pre svega nastojanja predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da učvrsti svoju vlast gazeći elementarne demokratske norme. Time se poništavaju sekularne vrednosti koje je utemeljio osnivač moderne Turske Kemal Ataturk nakon Prvog svetskog rata.

Podkast: Novi sultan na Bosforu

Na tom putu Erdogan ne preza ni od čega. Tako je, koristeći napetu situaciju zbog učestalih terorističkih napada, potpisao zakon o oduzimanju imuniteta poslanicima u slučaju krivičnog gonjenja, što će mu omogućiti uklanjanje nepodobnih članova parlamenta, pre svega iz prokurdske opozicije, kako bi osigurao dvotrećinsku većinu za promene Ustava u cilju uvođenja predsedničkog sistema u zemlji.

Istovremeno, stigao je da okvalifikuje turske žene koje odbacuju materinstvo kao"manjkave" i "nekompletne".

Potom je usledila Erdoganova optužba na račun 11 poslanika nemačkog parlamenta turskog porekla da imaju "nečistu krv" jer su podržali rezoluciju kojom se osuđuje turski genocid nad Jermenima 1915.

Mesijansko osećanje svemoći

Na tom sveopštem frontu borbe – pod krinkom nacionalnih interesa i stabilnosti zemlje – policija hapsi kritičare: od novinara, profesora preko oficira, kako bi se neutralisala vojska kao garant sekularističke tradicije, do pristalica nekadašnjeg Erdoganovog prijatelja, islamističkog teologa Fetulaha Gulena koji mu je u velikoj meri pomogao da dođe na vlast. Takođe, odlaskom premijera Ahmeta Davutoglua skoro je u potpunosti očišćen krug osnivača vladajuće partije Pravde i razvoja (AKP). Tako su uklonjeni svi "posrednici" između Erdogana i naroda, što je moto svih autoritarnih režima.

Fethulah Gulen

Fethulah Gulen

Istovremeno, sve učestalije terorističke napade Erdogan upotrebljava za obračun sa kurdskim pobunjenicima. Na taj način mobiliše naciju i pokušava da otupi oštricu nezadovoljstva dela građana zbog političke represije, a i skrene pažnju sa ekonomskih problema.

Na međunarodnom planu, iako se Turska našla u delikatnoj situaciji zbog rata u susednoj Siriji, nastoji da iskoristi talas izbeglica kako bi od EU dobila ne samo novac za njihovo zbrinjavanje već i ustupke u pregovorima o članstvu koje je na "dugom štapu", uključujući i gledanje "kroz prste" na kršenje demokratskih normi.

Dakle, turski lider je otvorio mnogo frontova. Međutim, problem svih autoritarnih vođa je što ih mesijansko osećanje svemoći i misije lišava sposobnosti da realno sagledaju stanje.

Tako su Erdogan i njegov sabrat po autoritarizmu Vladimir Putin povukli krajnje nelogičan potez, zahladnivši odnose nakon obaranja ruskog aviona na tursko-sirijskoj granici, iako su njihove zemlje prirodno upućene jedna na drugu zbog sve većih sporova sa Zapadom.

Sekularni islamizam

Erdogan je od samog dolaska na vlast 2002. godine pokazivao autoritarne sklonosti, iako je pridobio podršku građana upravo na platformi demokratizacije zemlje nakon vojnog puča 1997. i autoritarne politike sekularnih vlada.

AKP, kao ogranak zabranjenih islamističkih stranaka, definiše svoju platform kao sekularnu – iako je Erdogan kao gradonačelnik Istanbula 2000. godine proveo nekoliko meseci u zatvoru zbog podsticanja mržnje - a politiku kao "demokratski konzervativizam" sa konceptom modernosti "koji ne isključuje tradiciju.''

Manjinama u Turskoj su koristile ove promene. Naime, za vreme sekularnih vlada bilo je onemogućeno delovanje kurdskih političkih stranaka, upotreba kurdskog jezika a na teritorijama na kojima su bili koncentrisani pripadnici ove manjine od 1987. važili su vanredni zakoni.

Istovremeno, turska ekonomija snažno raste zahvaljujući liberalnoj politici AKP koja je reformisala poluplansku privredu iz sekularnog doba.

Na talasu političkih i ekonomskih reformi, Erdoganova partija pobeđuje još dva puta – 2007. i 2011. Analitičari to opisuju kao "konzervativni demokratski trenutak" AKP.

Ta, 2011. godina, po mnogima je bila prekretnica. Opijen moći nakon tri uzastopne pobede, Erdogan se usmerava na jačanje svoje pozicije umesto na nastavak reformi. Tada najavljuje da želi postati predsednik i to sa mnogo većim ovlašćenjima.

Erdogan na predizbornom skupu 2011.

Erdogan na predizbornom skupu 2011.

Te godine izbijaju i revolucije u regionu, poznate kao "Arapsko proleće", što pothranjuje ambiciju AKP da njemu ideološki bliska "Muslimanska braća" dođu na vlast, pre svega u Egiptu, čime bi ojačala regionalna uloga Turske.

Međutim, "Muslimanska braća" ubrzo bivaju zbačena sa vlasti u Egiptu, a zbog povećane nestabilnosti u regionu, Erdogan zauzima sve neprijateljskiji stav prema protivnicima svoje politike, plašeći se sličnih revolucija i u Turskoj. Kao posledica sve represivnije vladavine, policija napada 2013. mirne demonstrante koji su zahtevali obustavljanje gradnje trgovinskog centra u Geza parku u Istanbulu. Dodatnu napetost izaziva istraga tužilaštva za korupciju protiv četvorice ministara. Umesto da poštuje nezavisnost pravosuđa, AKP to doživljava kao novu potvrdu zavere i postojanja "paralelne, odnosno duboke države", uzvraćajući čistkama u državnim institucijama uperenim protiv pristalica svog bivšeg saveznika Gulena.

EU i Turska: Uzajamni strah umesto privlačnosti

Uprkos kritikama iz EU zbog poslednjih hapšenja novinara i drugih kritičara, zapadni zvaničnici na neki način idu na ruku Erdoganu. Primer za to je odobrenje Angele Merkel da se sudski goni nemački komičar koji je "uvredio" turskog lidera čitanjem satirične pesme. EU je na velikim mukama zbog izbegličke krize i nastoji da realizuje sporazum sa Turskom tako što bi zadržala na svojoj teritoriji oko dva miliona migranata iz Sirije a za uzvrat od Brisela dobila tri milijarde evra. Međutim, Erdogan ispostavlja nove zahteve očito se vodeći logikom da je Turska potrebna svetu kao nikad do sada. Nesuglasice oko vizne liberalizacije samo su vrh ledenog brega višedecenijskog tapkanja u mestu u pregovorima oko članstva Turske u EU.

Kako mi je rekao pre četiri godine u Beogradu poznati turski analitičar i bivši diplomata Sinan Ulgen, u Turskoj "preovladava uverenje da šta god učinila, čak i da dostigne švedski nivo demokratije – ništa se neće promeniti, jer Evropa u ovom trenutku nije spremna da potpuno i nedvosmisleno prihvati državu kao što je Turska."

Samit EU - Turska, Brisel, mart 2016

Samit EU - Turska, Brisel, mart 2016

Stiče se utisak da je, kako ocenjuje "Open Democracy", odnos između Turske i EU više motivisan uzajamnim strahom a manje uzajamnom željom. U Ankari se pribojavaju da će njihova zemlja izgubiti strateški značaj ako ostane izvan evropskog bloka, dok u Briselu strahuju da bi Turska mogla da se nađe u protivničkom taboru u eventualnom "sukobu civilizacija". U tom kalkulisanju, Erdogan od samog dolaska na vlast nastoji da proširi manevarski prostor za svoju zemlju kao autonomnog igrača na međunarodnom planu uprkos tome što je članica NATO saveza.

Tako je Turska tokom prvog Zalivskog rata 1991. godine dopustila SAD-u da koristi njenu teritoriju za vazdušne napade na Irak, dok je u drugom ratu 2003. to odbila. Program te nove spoljne politike izložen je u knjizi Ahmeta Davutoglua "Strateška dubina" iz 2001. godine u kojoj se zalaže za bliske odnose sa zemljama koje su nekada bile deo otomanske imperije, kao neka vrsta Komonvelta po ugledu na Veliku Britaniju i njene bivše kolonije.

To je na raznim stranama, uključujući i na Balkanu protumačeno kao obnova imperijalnih ambicija Turske, odnosno neosmanizam u cilju stvaranja "Pax Otomanie".

Ipak, odnosi Evrope i Turske su isprepletani, ne samo istorijski kada su Beč i ostali gradovi strahovali od otomanske najezde, a kasnije ova moćna imperija postala "evropski bolesnik na Bosforu".

Međutim, oni mogu samo zajednički da rešavaju pitanja kao što je izbeglička kriza. U međuvremenu, njihova ekonomska razmena raste. Njihovi putevi se ukrštaju i tačka kompromisa može biti ako se Turska napokon suoči sa svojom prošlošću a Evropa, sa sve većom muslimanskom populacijom, oslobodi svojih strahova i uvidi da mora postati nešto više od hrišćanskog kluba.

Erdoganova palata četiri puta veća od Versaja

Nažalost, to će biti dugi put koji svakako otežavaju Erdoganove ambicije. Njegova politička megalomanija je vidljiva i na simboličkom planu. Pre tri godine završena je predsednička palata četiri puta veća od Versaja, sa 1.000 soba i pet stalno zaposlenih tehnologa koji proveravaju da hrana za vođu nije otrovana. Sve je to koštalo 600 miliona dolara.

Predsednička palata u Ankari

Predsednička palata u Ankari

Istovremeno, uskoro će biti završena Kamlika džamija sa šest minareta i koja će moći da primi 35.000 vernika. Turska gradi i džamije u inostranstvu kao deo kulturne diplomatije u cilju podsticaja svoje varijante islama koji je umereniji od saudijskog. Iako zvanična Ankara ističe da je turska verzija islama "sekularna i modernizovana", to svakako izaziva podozrenje na Zapadu.

Međutim, Erdogan je očito pragmatista, a islamistička ideologija dolazi na drugo mesto, kao sredstvo da se ostvari politički cilj.

Bez obzira na žestoke otpore sekularnih i liberalnih slojeva stanovništva, zatim manjina – koji se pribojavaju da će sekularni zakoni biti zamenjeni šerijatskim pravom – Erdogan i dalje uživa veliko poverenje građana. Njegova partija je na prošlim izborima dobila podršku polovine biračkog tela uprkos rastućem autoritarizmu. Građanima su očito važniji sigurnost i politička stabilnost od građanskih sloboda pa i od ne tako zavidne ekonomske situacije jer je skoro 40 procenata stanovništva siromašno i zarađuje manje od minimalne mesečne plate od 310 evra.

Posle Erdogana potop

Erdoganov uspon je olakšan činjenicom da ni sekularna država Ataturkovih sledbenika nije bila ništa manje autoritarna od Erdoganovog islamističkog režima. Problem je i što su od osnivanja moderne Turske 1923. promene uglavnom nametane od vrha na dole tako da ih je društvo uglavnom prihvatalo a mnogo manje iniciralo.

Time se objašnjava paradoks da je Erdogan nakon prve faze "konzervativne demokratije" prešao u drugu - "populistički autoritarizam" - koristeći izbore i druge demokratske mehanizme sa ciljem da, zapravo, ukine samu demokratiju kako bi cementirao svoju aspolutnu vlast. Na ovom primeru se potvrđuje teza da demokratija može biti neliberalna, odnosno da ne garantuje suštinske slobode.

Orhan Pamuk

Orhan Pamuk

Orhan Pamuk, i sam svojevremeno sudski gonjen, upozorio je, povodom negiranja genocida nad Jermenima, da "čast" zemlje ne kalja diskusija o crnim mrljama u njenoj istoriji već nemogućnost bilo kakve diskusije. Taj izostanak dijaloga sada je vidljiv i oko drugih političkih pitanja.

Erdoganova težnja za neograničenom moći skopčana je sa mnogim rizicima po Tursku. Personalizacija vlasti, i time lišavanje suštine i značaja institucija, učiniće zemlju veoma krhkom. Jednoga dana kada Erdogan ode sa scene – ostaće malo toga što bi omogućilo efikasno funkcionisanje sistema. To potvrđuju dugotrajne krize sa kojima se suočavaju zemlje nakon zbacivanja autoritarnih vođa, kao što je slučaj postmiloševićevske Srbije.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG