Dostupni linkovi

logo-print

Stuart Alexander Zimble: Probajte da "obujete cipele migranata"


Tražioci azila, izbeglice i migranti koji su rizikovali živote kako bi pobegli iz svojih ratom zahvaćenih zemalja i stigli do Evrope, neretko su prepušteni samima sebi. Često spavaju pod vedrim nebom, u šumama i ruševinama, na niskim temperaturama, bez hrane i vode.

Veću pažnju javnosti u Srbiji je na probleme ovih ljudi skrenula nedavna saobraćajna nesreća kod Leskovca, kada je kombi sa 54 migranta iz Nigerije, Bangladeša i Sirije sleteo sa puta. Povređeno je preko 40 ljudi, mnogi od njih teže. Jedan mladić je podlegao povredama.

Još veći šok izazvao je podatak da je kombi u kome su se nalazili, bio registrovan za svega osam osoba...

Timovi međunarodne organizacije „Lekari bez granica“ (Medecins Sans Frontieres – MSF), već nekoliko meseci obilaze migrante u Srbiji i pružaju im urgentnu pomoć. Istovremeno, oni su apelovali na državne organe, ali i zvaničnike EU da pomognu i zaštite tražioce azila.

O iskustvima „Lekara bez granica“ u Srbiji za RSE govori Stuart Alexander Zimble, regionalni koordinator ove medicinske organizacije za Balkan i Mađarsku.

RSE: Nakon užasne saobraćajne nesreće na jugu Srbije, kada se kombi pretrpan migrantima survao sa puta, doktori koji su bili na licu mesta, rekli su da nisu mogli da utvrde ko je od tih nesretnih ljudi u nesvesti zbog nesreće, a ko je slab usled gladi, žeđi, nedostatka sna... Vi ste bili u kontaktu sa mnogo migranta. U kakvom su oni zdravstvenom stanju?

Zimble: Varira i teško je dati neku opštu ocenu, videli smo mnogo različitih vrsta fizičkih povreda i bolesti. Pre nekoliko nedelja, naš tim je bio u Bogovađi i tamo je upravo pristigla žena iz Somalije. Bila je u većoj grupi Somalijaca, zajedno su putovali i pokušavali da dobiju papire za azil u prihvatnom centru koji se tu nalazi.

Stuart Alexander Zimble i Ognjen Zorić

Stuart Alexander Zimble i Ognjen Zorić

Sedeo sam u kafeteriji i video nju i grupu sa kojom je bila kako ulaze.Teško je šepala, jedva je savladala stepenice. Minut nakon što je ušla, primetio sam da je spustila glavu, kao da je mnogo umorna i potom je izgubila svest. Ljudi sa kojima je bila su je pridržali da ne padne. Gazda kafeterije je pozvao hitnu pomoć, a moj tim joj je pomagao do njihovog dolaska.

Saznali smo da je hodala tri dana, bez i malo sna, bez hrane i sa veoma malo vode i da je bila strašno iscrpljena. Danima koje je pešačila bez hrane, prethodilo je još deset dana hodanja – iz Grčke, preko Makedonije do Srbije.

To je jedan primer. Većina migranata i izbeglica su ipak mladi muškarci. To znači da su nešto zdraviji i snažniji od drugih ranjivih grupa koje takođe dolaze, ali u manjim brojevima. Viđamo i trudnice, decu, čak i maloletnike bez pratnje. Oni su ranjivi, nekada bolesni. Imaju probleme sa respiratornim organima, često imaju povrede mišića od dugog hodanja. Odeća im je u veoma lošem stanju od pešačenja kroz divljinu, cipele im se raspadaju. Zimi smo videli nekoliko slučajeva promrzlina na stopalima tih ljudi, jer su im cipele potpuno uništene, a nemaju gde da se zagreju. Imaju i infekcije koje su posledica izlaganja lošem vremenu. I još mnogo drugih problema poput hroničnih bolesti, koje zahtevaju redovno praćenje i lečenje, poput dijabetesa ili povišenog pritiska.

Poneki, ne svi, plaše se da zatraže pomoć jer imaju loša prethodna iskustva sa zvaničnicima, sa policijom. Na neki način, morate da imate empatije prema tom njihovom osećaju, jer su u strahu zbog onoga što im se dešavalo i što bi moglo da im se dogodi sada u Srbiji. Zbog toga, ti ljudi, naši pacijenti, imaju poteškoća da pristupe medicinskoj pomoći. To zabrinjava i mislim da na to moramo da obratimo pažnju.

RSE: Vratiću se na saobraćajnu nesreću... U kombiju koji je predviđen za osmoro ljudi, bilo je 54-oro. Za taj užasni podatak smo čuli samo zbog nesreće. Pretpostavljam da to nije ni jedini ni najgori slučaj...
U Tutinu sam upoznao ljude iz Avganistana koji nisu znali čak ni u kojoj su državi. Rekli su da su dva dana proveli u malenom prtljažniku malog kombija.

Zimble: Čuo sam za najrazličitije slučajeve. U Tutinu sam upoznao ljude iz Avganistana koji nisu znali čak ni u kojoj su državi. Rekli su da su dva dana proveli u malenom prtljažniku malog kombija. Takvi slučajevi postoje. Ranjivi ljudi postaju još ranjiviji kada nisu zbrinuti na human način u zemljama u koje su došli i kao i svi ljudi koji pokušavaju da poboljšaju uslove koji nisu dobri, preuzeće rizik kako bi došli negde da poboljšaju svoju situaciju, spasu ili u nekim slučajevima nađu svoju porodicu.

RSE: Mnogi migranti dolaze iz zemalja zahvaćenih ratom ili nasiljem, a mnogo su propatili i tokom svog putovanja. Kakva im je pomoć najpotrebnija?

Zimble: Njima je potreban čitav spektar pomoći. Različiti ljudi imaju različita stanja. Neki su dobro obučeni, imaju novca. Sreo sam jednu grupu koja je rekla da bi, kada bi mogla, otišla iz Grčke avionom u Norvešku, na primer. Očigledno su imali novca za kartu, ali nisu mogli da dobiju vize za to putovanje. Sistem, na neki način, izneveri te ljude i ohrabri ih da preduzmu veoma rizične opcije.

RSE: Koliko je u državama regiona razvijen sistem za pomoć tražiocima azila?

Zimble: Vidite, sve zemlje imaju nekakve sisteme i odlike sistema su vidljive i na svom su mestu. Ali, rezultati koji tražimo – pristup humanitarnoj pomoći, pristup zdravstvenoj zaštiti, sigurno okruženje za izbeglice, nekako su izlomljeni. To je kao da su sve figure i dalje na šahovskoj tabli, ali kralj je u šahu. I dalje gubite.

Očigledno postoji dobra volja od strane nekih državnih institucija, koje pokušavaju da implementiraju ono što bi trebalo - da prihvate tražioce azila, da procesuiraju njihove aplikacije i sve to, ali u realnosti postoje veliki propusti, što ih ponovo stavlja u ranjivu ili rizičnu situaciju.

RSE: Mnogi migranti borave u divljim kampovima, kao što je na primer onaj kod stare ciglane u Subotici. Vi ste bili u tom kampu.

Zimble: To je mesto na kome se ljudi zaustave na nekoliko sati ili dana da malo odmore i povrate snagu. Ne znam tačno kako su tamo došli, niti kako nameravaju da nastave dalje. Mi smo brinuli o njihovom zdravlju, pružili smo im mogućnost da posete doktora i da se barem malo zaleče.

Migranti u divljem kampu kod Subotice, 5 Februar 2015.

Migranti u divljem kampu kod Subotice, 5 Februar 2015.

Ljudi nemaju mogućnosti da odsednu na toplom mestu preko zime – ili nemaju novca ili nemaju papire, a hoteli traže nekakvu identifikaciju, tako da su primorani da kampuju. A to je veoma ozbiljno kampovanje, naročito tokom ledenih zima. Ljudi čak ni leti ne smeli da budu primorani da spavaju na otvorenom.

RSE: Kako su migranti prihvaćeni u lokalnim zajednicama i koliko je lokalno stanovništvo spremno da pomogne?

Zimble: To je dobro pitanje. Nije svuda isto. Moje iskustvo u Bugarskoj, u Makedoniji i Srbiji jeste da uvek ima dobrih ljudi koji pokušavaju da pomognu. To mora da se ohrabri. Države bi trebalo da omoguće ljudima da pomažu bez rizika da se iz nekog razloga nađu u nevolji zbog toga.

RSE: Mnogi se plaše da bi mogli da budu sankcionisani jer su pomagali nekome ko je „prekršio zakon“.

Zimble: Ne bi trebalo tako da bude, ali je humantirani rad nekada i rizičan posao. To bi trebalo da bude nešto što se ohrabruje i pozdravlja. Nekada, humanitarna akcija podrazumeva da proračunate i rizik.

Mislim da ima mnogo dobrih ljudi, ne samo među građanima već i među zvaničnicima. Mislim da to nije stvar oko koje bi trebalo mnogo brinuti. Ljudi koji žele da pomognu, u mogućnosti su da pomognu i niko se tome neće žestoko usprotiviti. Barem je takvo moje iskustvo. Video sam ljude koji pomažu, a da se ne nađu u nevolji. Izraze nelagodu ili strah da bi mogli biti optuženi da rade nešto što je protivno nekom zakonu ili pravilu, ali ja ipak ohrabrujem sve da slušaju svoj humani impuls, preduzmu akciju i pomognu ljudima.

RSE: Koliko su u ovom regionu zastupljene predrasude prema migrantima?
Morate da „obujete njihove cipele“ i da zamislite sebe u njhovoj situaciji i upitate se – da sam ja ta osoba, šta bih uradio, kako bih se osećao?

Zimble: Strah i predrasude nisu jedinstveni samo za ovaj region. To je nešto što postoji svuda. Naravno, pričam u svoje ime, ali verujem da je to problem u svakoj državi. Neki ljudi nemaju razumevanja ili empatije.

Morate da „obujete njihove cipele“ i da zamislite sebe u njhovoj situaciji i upitate se – da sam ja ta osoba, šta bih uradio, kako bih se osećao?

RSE: Obujmo na kratko njihove cipele, cipele migranta. Kakve su njihove priče? Kakva su njihova iskustva?

Zimble: Postoje različite priče, a svaka je priča važna. Mogu vam navesti neke primere. Na primer, jedan čovek je jedne zime pešačio od Grčke, preko Makedonije. Morate samo da razumete jednu stvar – ovde nije slučaj da oni jednostavno prelaze granicu i nastavljaju dalje. Često, na granicama, njih uhvati policija, koja ih vrati u zemlje iz kojih su došli – postoje bilateralni sporazumi o tome – koje možemo nazvati i „guranjem nazad“ ljudi koji pokušavaju da zatraže azil. Obe strane u tome mogu biti predmet rasprave – i migranti i država, ali ta njihova namera (traženje azila) morala bi, koliko shvatam kao neko ko dolazi iz medicinske ne pravne organizacije, da bude otkrivena tokom procesa intervjua u kome se utvrđuje da li neko može da traži azil, što je dug i komplikovan proces. Ali, kada su ljudi jednostavno privedeni i vraćeni nazad, onda vidite da postoji problem. Ljudi idu napred – nazad tri, četiri, pet puta dok konačno ne uspeju da pređu granicu.

Stopala su mu bila toliko otečena da, su morali da mu odseku cipele sa nogu. Narednog dana, nakon što je platio kaznu, pustili su ga iz pritvora i poslali dalje – bez cipela na nogama!

Vratimo se čoveku sa početka priče. On je imao takvo iskustvo, više puta je tako išao napred – nazad. U jednom trenutku ga je uhvatila policija. Imao je teške povrede i promrzline po stopalima. Stopala su mu bila toliko otečena da, su morali da mu odseku cipele sa nogu. Narednog dana, nakon što je platio kaznu, pustili su ga iz pritvora i poslali dalje – bez cipela na nogama! U čarapama je išao kroz sneg. Niko nije razmislio i rekao - ovo je hitan medicinski slučaj, moramo da ga odvedemo u bolnicu ili da nađemo nekoga ko će ga posavetovati šta da radi da zaleči noge, bilo šta. To se nije dogodilo, tako da je nekako nastavio dalje i u čarapama, po hladnom vremenu je stigao do Beograda. To pešačenje je pogoršalo stanje u kome su mu bila stopala.

Čak i kada je dobio papire za azil, niko u policijskoj stanici nije imao mehanizam ili mogućnost da mu pomogne da nabavi cipele. Morao je da nastavi peške do centra za prihvat azilanata, jer nije imao novca za autobus. Kada je konačno stigao, stopala su mu bila u ekstremno lošem stanju.

Naravno, kada se ljudi nađu unutar sistema, omogućena im je odgovarajuća medicinska pomoć. Ovaj čovek je, nakon što je stigao u prihvatni centar, dobio potrebnu negu.

RSE: Vratimo se pozivu koji su Lekari bez granica uputili vlastima u Srbiji i članicama Evropske unije da pomognu u rešavanju pitanja migranata. Uputili ste im apel da pomognu i da zaštite tražioce azila.

Zimble: Lekari bez granica su medicinska organizacija, mi smo doktori i mi pružamo medicinsku negu ranjivim ljudima koji se nalaze u nestabilnim situacijama. To je veoma načelan opis onoga što mi radimo, a to radimo što nepristrasanije moguće, ostajući, koliko god možemo, politički neutralni.

Kada naiđemo na situaciju u kojoj se ranjivi ljudi čine još ranjivijima, osećamo se obaveznima da nešto kažemo

Istovremeno, mi smo humanitarna organizacija i imamo humanitaran imperativ da reagujemo tamo gde smatramo da je neophodno. Kada naiđemo na situaciju u kojoj se ranjivi ljudi čine još ranjivijima, osećamo se obaveznima da nešto kažemo, naročito kada se to, direktno ili indirektno, može odraziti na njihov pristup zdravstvenoj zaštiti, njihovo stanje, pa čak i njihovo dostojanstvo što se takođe može ozbiljno odraziti na njihovo stanje.

Tako da, brine nas kada ne može da se obezbedi fundamentalno zagarantovana zaštita ljudi koji traže azil ili izbeglica koje odlaze zbog nasilja u svojim zemljama. To nam zaista smeta i osetimo se obaveznima da nešto o tome i kažemo.

RSE: Koji su osnovni problemi?

Zimble: Teško je jednoj medicinskoj organizaciji da nudi rešenja političkih problema i ne bi bilo fer i korektno da to činimo, ali mi možemo da identifikujemo i da posvedočimo o različitim propustima u sistemu i posledicama tih propusta – na primer prisiljavanja ljudi da koriste rizične rute za prelazak granice jer sistem u zemlji u kojoj su bili prethodno, nije obezbedio gostoljubive ili bezbedne uslove ili očekivani proces za dobijanje azila.

RSE: Šta bi države regiona trebalo da učine da situaciju sa migrantima učine lakšom i sebi i pre svega tim ljudima koji su napustili svoje domove u nadi da će pronaći bolji i sigurniji život... Znam da nema magičnog štapića, ali šta bi ste savetovali?

Zimble: Magični štapić ne postoji. Mnogi ljudi sa kojima sam razgovarao, migranti, izbeglice, voleli bi da imaju bezbedno mesto, legalne papire, da im se vrate njihovi životi. Prvo da prežive, a potom da zarađuju za život.

Stuart Alexander Zimble u studiju RSE

Stuart Alexander Zimble u studiju RSE

Mogućnost da pristupe socijalnim servisima bi im omogućio barem osnovni nivo bezbednosti i zdravlja, stabilne ishrane... Sve ono što mi uzimamo zdravo za gotovo. Mnogi od njih nisu u mogućnosti da se vrate u svoje zemlje. Mnogi su zasita tužni što su morali da napuste svoje domove, oni to nisu želeli nego su bili primorani.

Za naša društva je važno da za to imamo empatije i da sebe stavimo u njihove cipele i insistiramo na tome države, novac koji im dajemo kroz poreze, troše na efektivan način i da daju rezultate. Ne samo kroz kontrolu granica. Kontrola granica je važna, ali je važniji humanitarni imperativ za ljude koji su u nevolji, a ovo su ljudi u nevolji. Mislim da to svi moramo da uzmemo u obzir i da nađemo način da pomognemo, čak i ako to znači da od naših vlada tražimo da pokušaju da postignu više. Mora da postoji način da se radi bolje, moraju da se priznaju posledice sadašnjih propusta u sistemu.

Postoji potreba za strpljenjem, empatijom i voljom da budemo humani najviše što možemo.

To je ključno. To bi i EU morala da uzme u obzir. Oni to i rade, ali bi morali da poboljšaju za tri ili četiri stepena i da shvate posledice politika, implementacije tih politika. Dakle, ima dobre namere, ali stvari ne funkcionišu onako kako bi trebalo.

Briga Lekara bez granica jeste da ljudi imaju bezbednu okolinu, da budu u mogućnosti da dobiju medicinsku pomoć, da se ne plaše da odu u bolnicu... To je komplikovano pitanje koje obuhvata razumevanje jezika, rauzmevanje kulturoloških razlika... Mnogo je kulturoloških nerazumevanja. Dakle, postoji potreba za strpljenjem, empatijom i voljom da budemo humani najviše što možemo.

  • 16x9 Image

    Ognjen Zorić

    Diplomirao novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu. U beogradski biro RSE dolazi u oktobru 2010. godine gde radi kao novinar, reporter, te uređuje i vodi dnevne emisije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG