Dostupni linkovi

logo-print

Strategija poricanja i prikrivanja ratnih zločina


Ilustracija

Ilustracija

Nijedan međunarodni sud ne može pred lice pravde privesti sve počinioce zločina. Nije to mogao ni Haški tribunal, pa je procesuiranje nižerangiranih pripadnika vojnih, paravojnih i policijskih jedinica za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije ostavio nacionalnim pravosuđima. U Srbiji ta suđenja teku, ali suočavanje sa odgovornošću za zločine ide veoma mučno i tegobno.

Presek srpske stvarnosti – i političke i psihičke - sugeriše utisak da je izručenje traženih haških optuženika, koje se dogodilo pod ogromnim međunarodnim pritiscima, dočekano kao olakšanje i opravdanje da se pogled u ratnu, zločinima obojenu, prošlost sopstvene nacije, zamagli, zamuti ili preusmeri na susede i njihove krivice. I zastrašivanja svedoka ratnih zločina koja se u Srbiji gotovo neskriveno odvijaju svedoče o tome.

Zoran Rašković

Zoran Rašković

Zoran Rašković, svedok Tužilaštva za ratne zločine, koji je odbio program zaštitesvedočeći pod punim imenom o zločinima formacije “Šakali” na Kosovu, kojoj je i sam pripadao, piše sudu da mu stižu pretnje i zastrašivanja, ali ne od optuženih, nego iz drugih, „mnogo moćnijih centara“.

Naveo je da mu je od visokog funkcionera policije, koji je zadužen za njegovu zaštitu, preneta poruka da su i Albanci vršili zločine, ali da oni svoje svedoke likvidiraju, tako da ni on ne treba da očekuje da ga iko tapše po ramenu.

A, o tome da se stvari u ovoj zemlji na planu suočavanja sa ratnim zločinima nisu bitno pokrenule za naš program svedoči i zaštićeni svedok Slobodan Stojanović, bivši komandir policijske stanice, koji je u program zaštite svedoka ušao 2009. godine, da bi naprasno, posle samo četiri meseca, bio izbačen iz njega i vraćen u svoj grad. „Štitili“ su ga, kaže, kolege iz Jedinice za zaštitu svedoka koji su bili ubice i pljačkaši:

„To su bivši pripadnici Jedinica za specijalne operacije, ‘Crvenih beretki’. Sve su to okorele ubice koje su harale i pljačkale po raznim ratištima – od
Slobodan Stojanović kaže kako su ga kao svedoka štitili upravo 'okorele ubice koje su harale i pljačkale po raznim ratištima, od Hrvatske, preko Bosne do Kosova'.
Hrvatske, preko Bosne do Kosova. Vodili su nas u neke stanove gde ni stoka ne bi živela. Otišao sam sa maloletnim detetom od 4 godine, koje su šikanirali i traumirali urlanjem na mene: ‘Jovo, kako te nije sramota, ti si starešina!’. Ja sam samo govorio o onome što sam video. Nisam kriv što sam bio prisutan na tim ratištima. Pojedine kolege na Kosovu su ubijali decu starosti tri-četiri meseca, na Bajgori čak i dečaka ometenog u razvoju i njegovu majku“, svedoči Stojanović.

On kaže da nije imao priliku da se žali na ponašanje pripadnika Jedinice za zaštitu svedoka jer niko u Tužilaštvu nije hteo da ga primi. Nakon samo četiri meseca iz stana u Beogradu su ga bez objašnjenja vratili u Leskovac, gde je živeo, samo da bi ga šikanirali i zaplašili. Kad je prvi put dao izjavu, bačena mu je, kaže, bomba na lokal i kuću, a do današnjeg dana počinilac nije priveden. Dodaje da mu je Jedinica za zaštitu svedoka ukrala i laptop koji do danas nije pronađen, verujući da će tamo naći dragocene podatke iako nije bilo ničega. Zbog ovakvog šikaniranja Stojanović ne veruje da ta jedinica, ali i Tužilaštvo, imaju ikakvog smisla.

Ozbiljni prigovori

Tužilaštvo za ratne zločine i samo priznaje da sa policijskom zaštitom takozvanih zaštićenih svedoka stvari ne stoje dobro, ali dodaje da je ono samo korisnik tih policijskih usluga.

I zaštitnik građana Saša Janković za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da postoje ozbiljni prigovori na program zaštite svedoka:

„Sasvim je sigurno da postoje problemi u funkcionisanju tog mehanizma. S jedne strane, niti je do kraja pravno uređena njihova pravna zaštita u smislu da se primene sve mere koje moraju da se primene, kao što su zamena identiteta, prestanak radnog odnosa i preseljenje na drugo mesto i, s druge strane, i faktički ima mnogo prigovora na rad Jedinice za zaštitu svedoka“, kaže Janković.

Saša Janković

Saša Janković

Ombudsman za ljudska prava podseća da je vodio jedan postupak u kojem se ispostavilo da je bilo problema u ostvarivanju izvesnih prava svedoka, kao što su pravo na naknadu, pravo na lečenje dece jer nisu imala odgovarajuće dokumente, kao i nekih drugih statusnih prava. Dodaje da zbog izvesnih problema ne može sasvim otvoreno da govori u javnosti, ali da u pogledu zaštite svedoka postoje prepreke koje nadležni organi moraju otkloniti:

„Ovo su stvari koje se zaista tiču delimično i nacionalne bezbednosti, a delom i zaštite života i bezbednosti tih ljudi. Ja otuda nisam spreman u javnosti da govorim o tome potpuno otvoreno, ali problemi postoje. Zaštitnik građana jeste u mogućnosti da pomogne tim ljudima, ali ne na način da otkloni sve probleme. U konkretnom slučaju, intervencijom zaštitnika građana isplaćene su neke zaostale zarade, ostvarena su neka prava, ali čitava situacija, generalno govoreći, zahteva otklanjanje problema. Oni moraju biti odstranjeni promenom ponašanja onih organa koji pružaju pravnu zaštitu i koji prave pravni okvir za tu zaštitu. To je kompleksan posao za koji su pre svih odgovorni Tužilaštvo za ratne zločine, Specijalni sud, Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu“, objašnjava Janković.

Zaštitnik građana podseća i na slučaj otkrivanja imena zaštićenog svedoka tokom samog procesa, kada je njegov identitet, navodno nečijom greškom, dat advokatima odbrane, pa su tokom svedočenja optuženi policajci ustali i rekli kako se zove svedok koji je upravo svedočio, a koji je trebalo da bude zaštićen:

„Dakle niz organa bi morao ostvariti mnogo kvalitetniju saradnju kako se ljudi ne bi opravdano bojali da budu zaštićeni svedoci koji i služe tome da se najteži zločini razotrkriju. Ta svedočenja nisu privatni nego javni interes. Zaštitnik građana može samo pojedine posledice kršenja prava sanirati, ali bez koordinisanog angažmana pomenutih organa situacija će i dalje ostati nezadovoljavajuća“, upozorava Janković.

Moć poricanja zločina

Simetrija moći u Srbiji još uvek je na strani onih koji imaju moć da poriču zločine, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa sociološkinja Janja Beč Neuman:

„Iako ne svi jer ima časnih ljudi i profesionalaca, o čemu treba uvek voditi računa, delovi državnih struktura učestvuju u tome što se zove strategija poricanja. Pitanje je sada koji je odnos snaga. Mislim da je simetrija
"Deo tih državnih službenika - u policiji ili gde god - u stvari in vivo, što bi se reklo, radi na pokušaju zataškavanja i zastrašivanja", naglašava Janja Beč Neuman.
moći na strani onih koji još uvek mogu da prikrivaju ono što se, na sreću, više ne može prikriti. A to je jedan od dokaza više da poricanje ratnih zločina i genocida, po definiciji, jeste strategija države. Deo tih državnih službenika - u policiji ili gde god - u stvari in vivo, što bi se reklo, radi na pokušaju zataškavanja i zastrašivanja, a sve to proističe iz jedne na antropološkom nivou duboke kulture laži, prevare i straha“, ocenjuje Beč Neuman.

Upitana da li aktuelna srpska vlast neće ili ne može, nije u stanju, da postigne više u odbacivanju strategije poricanja zločina, sagovornica našeg radija srpsku priču stavlja u komparativni kontekst, ocenjujući da svako društvo, kao i svako ljudsko biće, uostalom, ima svoje brzine za promenu:

Prvi osnovni sud u Beogradu

Prvi osnovni sud u Beogradu

„Jedan od razloga zašto to toliko dugo i toliko bolno traje jeste što je to bio magnum crimen – mnogo je bio veliki zločin. Poricanje u Turskoj i Otomanskom carstvu, što vidimo sa ovim francuskim zakonom o poricanju genocida nad Armenima, traje i danas, dakle, gotovo sto godina. U Gvatemali traje još uvek, dozvolili su, doduše, da se napravi izveštaj, ali bez ijednog imena; u Urugvaju je na pritisak javnosti takođe sačinjen izveštaj, ali i tamo bez imena odgovornih. U Čileu se, međutim, išlo dalje – tamo je bilo imena, a u Argentini najdalje“, podseća Janja Beč Neuman.

Naša sagovornica ukazuje na to da se 10. decembar 1983. godine uzima kao početak moderne, globalne borbe za utvtrđivanje odgovornosti za zločine koje je počinila država. To je, naime, dan kada je, posle perioda vojne hunte – a u tom trenutku stvarnost Argentine opisuju brojka od trideset do šezdeset hiljada nestalih i vrlo moćna armija – demokratski izabrani predsednik Raul Alfonsin dao nalog da počne istraga o zločinima države nad sopstvenim građanima:

„Albanci na Kosovu prema važećem ustavu Srbije građani su ove zemlje. Prema tome, ubijati, maltretirati, proganjati i pljačkati ih – bio je zločin države Srbije protiv sopstvenih građana. To stvara strah koji je sledeći: ovo je multinacionalna zemlja koja još uvek ima 40% stanovnika koji nisu srpske nacionalnosti. Ja to gledam u tom kontekstu. Ali, s druge strane, oseća se i panika u tim krugovima zato što postoje vrlo ozbiljne optužbe i previše dokaza“, ocenjuje Janja Beč Neuman.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG