Dostupni linkovi

logo-print

Stojiljković: Saša Janković bi mogao biti dobar predsednički kandidat


Politički analitičar Zoran Stojiljković u Intervjuu nedelje RSE kaže, između ostalog, da opozicija u Srbiji mora da nađe kandidata koji je "relativno poznat i čije prihvatanje mora da bude dosta veliko, makar na nivou preko 20 odsto glasova, a objedinjavanje u opozicionim blokovima da bude toliko značajno da prevaziđe međusobne razlike".

Ove reči Stojiljković, inače profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, ističe povodom ideje nekoliko opozicionih partija, mahom nastalih iz nekadašnje Demokratske stranke (DS) da na predstojećim, predsedničkim izborima u Srbiji, podrže zajedničkog kadnidata.

Za tu ulogu, dodaje naš sagovornik, dobar izbor bio bi sadašnji Zaštitnik građana, Saša Janković.

Što se aktuelnog predsednika Tomislava Nikolića tiča, ili će od premijera Aleksandra Vučića dobiti podršku za kandidaturu na tim izborima ili će "otići da se bavi svojim hobijima", navodi Zoran Stojiljković.

RSE: Da li opozicija, koja je prilično oslabljena poslednjih godina, na ovim predsedničkim izborima ima šansu da povrati nekakvu političku moć ukoliko zajedno podrži jednog kandidata?

Stojiljković: Hajde da izađemo sa pretpostavkom. Tu ima, uslovno rečeno, dva ili tri "ako". Ako, recimo, vladajuća stranka nema dovoljno jakog kandidata, koji može da bude blizu izborne pobede u prvom krugu, i ako je to otvoreno pitanje, a za sada jeste, jer Nikolićev rejting pada. Ako objedinjavanje u opozicionim blokovima bude toliko značajno da gotovo prevaziđe sve međusobne opozicione razlike, sem one koja je nenadoknadiva.

Ugodna pozicija vlasti, trenutno, nije samo u njenoj snazi i izbornom uticaju, pa onda još u nadproporcionalnom mestu poslanika, nego i u tome što ona ima bipolarnu opoziciju.

Znači, evrofobičari, Dveri i Radikali, su često dalje od drugog dela opozicije, nego što su u odnosu na samu vlast ili njene delove, tako da je vrlo teško očekivati da se neko objedini oko kandidata koji ima otvoreno pitanje – da ili ne evropske integracije.

Uvek možete da računate na nekih deset ili 15 posto glasova koje će povući kandidati ove vrste opozicije, ove suverenističke ili evrofobične, koji neće, ni u drugom krugu, glasati za kandidata vlasti, sem možda taktičkog dogovora da se kandidat Srpske napredne stranke (SNS) obori po svaku cenu. To su neke pretpostavke.

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić


Ono što je temeljno jeste – da li je moguće da kvantum potencijalnih glasova, uz visoku motivaciju, može da dovede bilo kog objedinjenog predstavnika opozicije, ove demokratske, proevropske, do recimo drugog kruga i eventualne pobede.

RSE: Prvo treba da nađu kandidata koji će da ih ujedini... Da li je rešenje u nestranačkoj ličnosti? Da li je to jedino gde bi svi mogli da daju podršku jednom kandidatu?

Stojiljković: Nikad ne može čovek dovoljno da ceni uticaj medija i istraživanja javnog mnjenja na ovu vrstu personalizovane politike. Tu se prosto traži kandidat, ne kandidatkinja, jer smo takvo društvo, koji može da ima neko pozitivno brojanje koje nadilazi užu partijsku familiju ili pojedinačnu stranku, na koga dobro referira, ili nema naročito ništa protiv, i ovo biračko mnjenje, od otprilike polovine građana Srbije, koji jedva da znaju nešto o politici ili ih politika užasno nervira.

RSE: Govori se o Saši Jankoviću. U medijima, barem onima bliskim vlasti, često je napadan, što je dovelo i do ocena da on deluje kao veća opozicija vlasti od one prave političke, odnosno da vlast ima veći strah od njega. Ima li osnova za takva tumačenja?

Stojiljković: Prva stvar je da morate da izvučete nekoga ko je relativno poznat i čije prihvatanje mora da bude dosta veliko, makar na nivou preko 20 odsto glasova, koje taj kandidat minimalno mora da dobije, da bi imao šansu.

Zašto ne nekakav stranački lider? Hajde da vidimo koji. To mora da bude neko ko je već u lideršipu. To mora da bude lider koji ima veći rejting nego njegova stranka. Sve su to stranke sa rejtingom od 5-6 odsto, a to bi jako puno delilo i ne bi motivisalo, naročito birače ne. Znači, koga? Boris Tadić treći put? Malo je "pase" bez obzira šta čovek može da misli ili ne misli u čitavoj toj priči.

Mislim da će to biti hladna vrste procene, da se vidi šta se može dobiti tom vrstom podrške i koliko može da dobije.

Ako se, recimo, radi o vama, da ste vi ta vrsta kandidata, ništa vi ne možete da uradite, bez obzira koliko vas cene, kao što je bio slučaj sa Bernijem Sandersom u ovim američkim izborima. Možete da motiviše veliki broj volontera, malo nadoknadite taj nedostatak infrastrukture, ali vidite da bez stranačke infrastrukture teško da možete da se upustite u ozbiljnu igru, koja je igra velikog novca. Nemate kampanje koja se ne broji milionima evrića. Čak i u jednoj Srbiji. To traži veliku infrastrukturu, traži rad na mrežama, traži organizovanje medijskih nastupa i traži pristojnu terensku kampanju.

Naravno, počela je priča čim se prvi put razgovaralo o predsedničkim izborima, da to može biti gospodin Saša Janković, za čiji rad ja imam jako veliko uvažavanje i koji je poziciju zaštitnika građana gotovo sinonimno vezao za sebe. Pokazao je ličnu kuraž i upornost da istera neke stvari koje, ako ćete koketno da vršite svoju funkciju i da brojite još neki mandat, teško da ćete raditi.

Koliko se ta vrsta ugleda može nadgraditi, kada idete da dobijete glas, prema onima kojima ste vi dragi, ali imaju još nekog dražeg? Koliko će zaista stati ta infrastruktura iza njega? Koliko će on biti osetljiv na različite vrste kritika? Mislim da je on svakako ozbiljan kandidat – i svojim dostignućima i svojim integritetom i izvesnom dozom umerenosti, koju je pokazao.

Saša Janković

Saša Janković


RSE: Pređimo i na potencijalnog kandidata vladajuće partije. Tomislav Nikolić se ne izjašnjava da li će se kandidovati, barem, kako se izrazio, 'not yet', mada ne krije da bi voleo još jedan mandat. Vučić se ne izjašnjava o podršci. Zašto se okleva sa tom podrškom?

Stojiljković: Prosto je to sada stvar proračuna. Očito je da niko više ne ulazi prevremeno u trku. Očito da niko ne definiše tu poziciju i niko ne zauzima startnu poziciju pre nego što igra bude otvorena ili raspisana. Sada je to stvar nekih kalkulacija, o kojima možemo samo da nagađamo. Pitanje je šta će biti.

Ovaj proces za SNS je otvoren. Imam osećaj da bi vrh SNS-a, pogotovo premijer Vučić, najviše voleo da je promenjen Ustav i da smo mi prešli na predsednika biranog u parlamentu, a ne neposredno od građana, što bi onda relaksiralo poziciju vladajuće većine i malo više dalo pozicije i snage Vladi i premijeru. Ali, očito je da ćemo mi ovu trku igrati po starim pravilima.

Nikolić je neko ko je svojevremeno bio mentor Vučiću. Mislim da smo svi pomalo zaboravili na jedan, ne tako kratak vremenski period, u kome je Nikolić formirao SNS i u kojem je dosta dugo čekao Vučića da se opredeli. Šta god mi mislili o njegovom predsednikovanju, činjenica je da će on biti upamćen po jednoj jako pozitivnoj stvari. To je prvi predsednik koji je, kada je postao predsednik, ostavio šefovanje nad svojom strankom i ušao u dosta visok rizik. Uspostavio je neko pravilo kojeg će se, nadam se, držati i sledeći predsednici. Sada naravno treba videti šta su projekcije njegovog rejtinga.

Očito da on ne uživa jednodušnu podršku unutar stranke, da unutar stranke postoje visoko pozicionirani koji imaju dosta rezerve prema poziciji Tomislava Nikolića i još jednog njegovog petogodišnjeg mandata. S druge strane, naravno – uz to što se to pegla, što se to razvija, kao recimo kada smo se kao klinci igrali dobrog i lošeg policajca – da se njegovo viđenje regionalne i spoljne politike, pa delom i unutrašnje, u izvesnoj meri razlikuje od politike gospodina Vučića.

RSE: Da li je to priroda njihovog razdora, o kome se govori?

Stojiljković: Mislim da postoje neke vrste razlika. Postoje promene odnosa moći i pozicija, ali mislim da svako misli o nekoj vrsti efekata kojim to postiže. Vi ovde imate termin oceubica za onoga ko recimo, uz nečije mentorisanje i podršku, dođe u neku poziciju, a posle ga obori. To je nešto što niko ne želi da ima kao opterećenje.

Osim toga, ta vrsta kontinuiteta, razgovora i dogovaranja, to je nešto što temeljno žele da ostave i Vučić i Nikolić. Mislim da ćemo mi pre videti aranžman u kome će Nikolić biti podržan ili će Nikolić, posle razgovora, odustati i otići će da se bavi sopstvenim poslom, porodicom i hobijima, nego što ćemo gledati neku vrstu otvorenog razdora.

Za ovu moju generaciju iz pedeset i neke godine, koja je prešla šezdesetu, sa pozicija koje su više savetničke, nego operativne, imamo jednu veću dilemu. Šta je to, u stvari, SNS?

RSE: U kom smislu?

Stojiljković: SNS je, po profilu njegovog biračkog tela, to nam osnovna istraživanja govore, to su ljudi koji su pre za plansku, nego za tržišnu ekonomiju. Koji su evroskeptični, koji EU doživljavaju kao trgovinu. Kad se već mora, valjda će od toga biti neke koristi. Struktura biračkog tela, njihovog raspoloženja i motiva da budu tu, je vrlo raznorodna.

Uvek volim da pitam ljude – koja je to najbrojnija organizacija u Srbiji? Nije ni sindikat, a nisu ni svi sindikati zajedno. Nije ni Udruženje poljoprivrednika, nisu ni udruženja malih i srednjih privrednika. To je SNS.

SNS tvrdi, po njihovim izvorima, da ima 700.000 članova. Da li su oni svi došli zbog koncepta? Da li su oni svi učitali svoje poverenje u lik i delo Aleksandra Vučića, pa ga prate zato što veruju da on zna gde nas vodi? Ili tu ima i mnogo uzajamne računice.

Zoran Stojiljković u razgovoru sa novinarom RSE Ognjenom Zorićem, Beograd

Zoran Stojiljković u razgovoru sa novinarom RSE Ognjenom Zorićem, Beograd


Ovde u Srbiji se, kroz mehanizme klijentelizma i povezivanja, ne raspoređuju samo ključne pozicije. Ovde se svako radno mesto, do portira bukvalno, partijski pokriva.

Ne znam šta je SNS. Uveren sam, pošto vrlo cenim njegovo umeće i na nekoliko detalja sam shvatio koliko Aleksandar Vučić razume izbornu metodologiju, istraživanja i sve ostalo... da je on ovog problema isto tako duboko svestan.

On ima stranku koja je nedovoljno profilisana, koja je praktično njegovim autoritetom – njegova, ali koliko se njegovo najbliže okruženje, i cela stranka, odriče sopstvenog mišljenja u njegovu korist?

Zamamne su mi situacije u kojima oni kažu "Mi ne volimo da se nađemo sa SPS-om, mi ne bismo voleli ovo", ali o tome će odluku doneti Aleksandar Vučić. Ta vrsta držanja stoji dok vi dobijate izbore i vlast i delite tantijeme. To smo videli i kod Demokrata. Šta misli Aleksandar Vučić, šta će se desiti na prvoj krivini, ako do nje dođe? Kako će reagovati ti koji mu najviše aplaudiraju? Mislim da je on duboko svestan toga i da on praktično ovim i profilira svoju stranku.

RSE: Nije novost, da Vučić, prema istraživanjima, kao ličnost, uživa daleko veću popularnost od svih ostalih političara i eventualnih kanidata za predstojeće predsedničke izbore. U političkom sistemu, kakav je kod nas u Srbiji, teško je međutim očekivati da bi neko prepustio premijersku poziciju i sam se kandidovao na predsedničkim izborima. Koliko je moguće, i koliko je teško, preneti sopstvenu popularnost na kandidata koga podržavate? Miloradu Dodiku to nije uspelo, na kraju se sam kandidovao...

Stojiljković: Vi ulazite u svesni rizik. Naravno da se ta vrsta podrške u velikoj meri prenosi. Onda kada budu male razlike u procentima igrale ulogu i tamo gde se proceni da je moguć drugi krug, to može da bude dosta veliki rizik jer recimo, oni koji cene vas, neće apsolutno pokorno i poslušno slediti vaš izbor.

Sada je sve ovde neka vrsta izborne aritmetike i neka vrsta prognoza. Praktično je prognoza ko otprilike može, koliko vlasti i podrške da dobije u prvom krugu i koliko će iskrena biti podrška. Šta će raditi oni koji izađu sa kandidaturom u prvom krugu – hoće li vam ostati verni, pa podržati vašeg kandidata i u drugom krugu ako ostanu u koaliciji sa vama, ili će prosto blokirati i opstruisati vašeg kandidata?

Opozicija, demokratska i proevropska, mora da traži kandidata koji može da ide na preko 20 odsto. Ne može da računa, sigurno u prvom krugu, a teško i u drugom na ono biračko telo koje je protiv evropskih integracija. Tu neko može da se zaleti pre na nestranačku ličnost, nego na stranačkog lidera. A SNS treba da napravi izbor prema kome neće biti rezervisani glasači Rasima Ljajića i Ivice Dačića, koji će, izgleda, biti kandidati.

Zgrada Skupštine Srbije

Zgrada Skupštine Srbije


RSE: Čini se da je vlast u Srbiji u stalnoj trci sa izbornim terminima, te izbegavanju da se efekti nužnih mera koje sprovodi odraze na njen rejting. Sada se približavam predsedničkim izborima, ponovo suočeni sa nužnošću smanjenja u javnom sektoru – shodno sugestijama MMF-a. Kolika će uloga tih faktora biti u kampanji koja nam predstoji?

Stojiljković: Voleo bih da bude značajna. Po prirodi stvari, ona neće biti preterano značajna na predsedničkim izborima jer to nisu ovlašćenja predsednika. Oni će svi govoriti o svemu i svačemu, ali najmanje će govoriti o tome šta je realna ingerencija predsednika i šta bi predsednik mogao da uradi.

Koje bi on to inicijative pokrenuo? Koje donošenje zakona bi on tražio i uputio na ponovno razmatranje? Šta bi on, u smislu inicijativa i prostora, tamo gde on ima ovlašćenja, uradio? To bi bila dosta siromašna kampanja. Oni će se svi sigurno upustiti u ova velika pitanja, ali ta pitanja se gledaju kroz dres i naočare formiranih opredeljenja.

Svaka vrsta primedbe na ograničene rezultate reformske politike, ili kako god je vi zvali, se može pokriti jednim vremenom – a šta su oni prethodni uradili? Ta vrsta argumentacije onda relativizuje stvari.

Mi nemamo snage, ni u javnosti, uključujući medije, da otvorimo priču o činjenicama i faktima, kojima nešto priznate, ali otvorite kao problem. Činjenica je da se, hvatanjem za vazduh, posle dugo vremena došlo do nekakvog, kakvog – takvog rasta, ali on nije stabilizovan. Činjenica je da je došlo do povećanja dugova. Činjenica je da smo mi uravnotežili bilans zemlje i njene finansije, ali na taj način što smo stavili ruku u džep običnim građanima, siromašnima i srednjem sloju.

RSE: Već se čuju strahovanja da bi ta eventualna otpuštanja u javnom sektoru mogla biti po partijskom ključu. Kakav bi ste vi mehanizam sugerisali kako bi se u tom prostoru uvela kontrola i sprečilo otpuštanje partijski nepodobnih?

Stojiljković: Ta vrsta priče se nekoliko godina valja i uvek se najavljuju racionalizacije. O svemu se govori, a nikada se ne kaže šta bi bio kriterijum. Ne mogu da se ne složim da je javni sektor, u nekim svojim segmentima, nešto malo u zdravstvu i represivnom aparatu, brojniji u odnosu na neke evropske standarde.

Zaposlenost u javnom sektoru se meri prema broju stanovnika. U tom smislu, čak i ako imamo 700.000 ljudi zaposlenih u javnom sektoru, to je deset odsto na broj stanovnika. To je manje nego u Francuskoj ili Nemačkoj.

Naš problem je što njih ima toliko na uništenu realnu ekonomiju i mali broj u realnom sektoru. Zašto smo deindustrijalizovali zemlju? Zašto mi nemamo industriju i ekonomiju? To je prvo prethodno pitanje na koje vam niko ne daje pravi odgovor.

Devastirana unutrašnjost lozničke Viskoze, 2014.

Devastirana unutrašnjost lozničke Viskoze, 2014.


Sledeće pitanje je da vidimo šta je tu neka vrsta neracionalnosti. Da li nude kvalitetne usluge građanima? To je ključno pitanje. A onda je i pitanje da li je to dovoljno dobro racionalno organizovano? Kada pogledate na pojedinačnim mestima, svi sa pravom kukaju kako njih nema dovoljno, mada ćete videti da se na pet-šest različitih mesta radi manje ili više isto.

Treća stvar, na produktivnim mestima, za koja vam trebaju visoko obučeni i profesionalizovani kadrovi, u administraciji ili u javnom sektoru i privredi, nemate dovoljno ljudi. Uvek imate beskrajno veliki broj, neka se niko ne ljuti na mene, administrativnog činovničkog aparata sa srednjom spremom, koji nema gde da ode. Kada počnu otpuštanja, prvi dobrovoljno odlaze, i uzmu otpremninu, oni koji negde mogu da nađu drugi posao i da se bave privatnim biznisom. Imate neracionalno mnogo takvih.

Sledeće pitanje je šta će biti sa politikom partijskog zapošljavanja? Bojim se da se bez principa da se brane realni poslovi a ne fabrikovana radna mesta, može desiti da posao izgube oni koji su davno došli u te firme, koji su došli kada se nije tražila intenzivno partijska knjižica. Javnost, mediji, profesionalna udruženja, pogotovo sindikati, sada treba da pokažu da li postoje ili ne postoje.

RSE: Koliko se jak otpor može očekivati od sindikata?

Stojiljković: Onoliko otpora od strane sindikata koliko oni ozbiljno shvataju situaciju i koliko mogu da računaju na angažman i zaposlenih i nezaposlenih, i podršku ovoga što se zove civilno društvo.

Neću da opravdavam sindikalne funkcionere i aktiviste, u koje i sam spadam. I mi smo krivi za neadekvatno reagovanje na situaciju, za nedovoljnu kritičnost prema novim demokratskim vlastima, koja nama suflira.

Ima tu jedan osnovni problem. Teško je da sindikat postigne puno sa ovolikom nezaposlenošću i strahom od gubitka posla. Sa druge strane, hajde da razmišljamo hipotetički, recimo da je toliki broj ljudi ušao i dobio posao partijskom patronažom.

Duboko verujem da jedan broj tih ljudi zna da radi svoj posao, ne bih stavio znak jednakosti između svih. Ako ta partijska patronaža može da vam obezbedi da vi napredujete u hijerarhiji, šta će vama sindikat? Ako ste vi član sindikata i istovremeno i član partije, koga ćete vi da slušate – partijsku direktivu ili sindikalnu solidarnost?

Zoran Stojiljković u beogradskom studiju RSE

Zoran Stojiljković u beogradskom studiju RSE


RSE: Deo ste tima za pregovore sa EU. Zaduženi ste za poglavlja koja se odnose na slobodu kretanja, socijalnu politiku, zapošljavanje... Koliko će upravo mogućnost kretanja značiti za radnike Srbije?

Stojiljković: Ono što mi treba da radimo na ovom području je fino nijansiranje između onoga što je logika razvoja i što je razvoj koji je socijalno i ekološki održiv, koji ne ruinira životnu sredinu i koji ne ostavlja bez tih benefita sledeće generacije. Ne smemo halapljivo to da potrošimo, ne razmišljajući o drugima. Pokušavamo da utičemo na to da to bude rast blagostanja za sve i bez drastičnog rasta nejednakosti i siromaštva. Tu mislim da će se sada gradirati i imati mnogo posla.

Mi imamo užasan pritisak da otklonimo svaku vrstu kritika stranih korporacija i poslodavaca pod argumentacijom – šta hoćete, važno je da dobiju i 200 evra i nema veze ako nemaju perfektne radne odnose i budu malo kinjeni i maltretirani, ako budemo galamili, rasteraćemo investitore. Ta logika će nas dovesti do toga da ćemo mi u podeli rada biti na onom nivou na kome nam ozbiljne studije, fakulteti i istraživanja ne trebaju. Mi ćemo biti za male poslove, mi ćemo se kretati u ovom nivou u kom jesmo i stalno će na nas držati u kompeticiji sa Bugarskom, Rumunijom i sličnim zemljama.

Mi treba da prihvatimo ta pravila, ali i da imamo neku stratešku viziju šta hoćemo za Srbiju. Hoćemo da bude normalna, pristojna zemlja, sa pristojnom, relativno autonomnom, ali i ograničenom vlašću.

  • 16x9 Image

    Ognjen Zorić

    Diplomirao novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu. U beogradski biro RSE dolazi u oktobru 2010. godine gde radi kao novinar, reporter, te uređuje i vodi dnevne emisije.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG