Dostupni linkovi

Stidi li se Srbija svog antifašizma


Jedan od antifašističkih skupova u Beogradu, foto: Vesna Anđić

Jedan od antifašističkih skupova u Beogradu, foto: Vesna Anđić

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je odnos Srbije prema Drugom svetskom ratu. Sagovornici su bili beogradski istoričari Dubravka Stojanović, vanredni profesor na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i Srđan Milošević, saradnik Instituta za noviju istoriju iz Beograda.

Razgovaralo se o motivima revizije istorije Drugog svetskog rata koja u Srbiji traje već više od decenije, zašto se zatiru tragovi partizanske borbe, da li se Srbija odriče vlastitog antifašizma, u kojoj meri je revizija istorije posledica antikomunizma, zašto je savetnik predsednika Tomislava Nikolića rekao da bi za Kraljevinu Jugoslaviju bilo bolje da nije raskinula Trojni pakt sa fašističkom Nemačkom, kakav je odnos premijera Ivice Dačića prema partizanskoj borbi, o rehabilitaciji Draže Mihailovića i četničkog pokreta, o tome kako se u školskim udžbenicima tretiraju četnici a kako partizani, da li se može očekivati rehabilitacija Milana Nedića, zašto se rehabilitacije vrše u sudskim procesima i kakav je njihov značaj za istorijsku nauku, kao i o tome kakve će posledice revizija istorije Drugog svetskog rata imati po evropsku budućnost Srbije.

Omer Karabeg: U Srbiji već više od jedne decenije traje revizija istorije Drugog svetskog rata čiji je cilj da se uloga partizanskog pokreta marginalizuje, pa čak i kriminalizuje, a onima koji su ranije bili smatrani kvislinzima dodeli uloga branilaca srpstva. Da li je ta revizija završena?

Dubravka Stojanović: Revizija ne može da bude završena jer vlast, koja zloupotrebljava istoriju kad god joj to zatreba, neprekidno menja svoj odnos prema prošlosti. I to nema kraja. Recimo, Boris Tadić je nedavno u jednoj televizijskoj emisiji izjavio da je Draža Mihailović bio kvisling, a dok je bio predsednik, sve je učinjeno da se Mihailović rehabilituje. I nova vlast će imati svoje razloge za zloupotrebu istorije, tako da tu kraj ne vidim.

Srđan Milošević: Mislim da je revizija istorije Drugog svetskog rata u izvesnom smislu završena, budući da je zainteresovani deo javnosti, odnosno onaj deo javnosti koji se o tim pitanjima javno izjašnjava, uglavnom i u najvećoj meri prihvatio osnovne postavke te revizije. Teško je, međutim, proceniti da li je revizija završena u smislu da je većina društva zaista prihvatila tezu da su takozvane nacionalne snage, u koje spadaju svi - od Draže Mihailovića do Nedića i Ljotića, predstavljale ispravnu opciji u ratu.

Omer Karabeg: Šta je bio glavni pokretač te revizije?

Njima se činilo da tog istorijskog oca treba da traže na suprotnoj strani od one gde je bio Tito, a na suprotnoj strani od Tita bio je Draža Mihailović.

Dubravka Stojanović: Mislim da je to bio pokušaj novih vlasti da posle 2002. nađu svoj identitet i svog, da tako kažemo, istorijskog oca. Dakle, da nađu figuru za koju bi se vezali. Njima se činilo da tog istorijskog oca treba da traže na suprotnoj strani od one gde je bio Tito, a na suprotnoj strani od Tita bio je Draža Mihailović. Motiv je, dakle, bio izgradnja sopstvenog identiteta.

Omer Karabeg: Gospođa Stojanović je pomenula 2002. godinu kao početak revizije. Zanimljivo je da je do zvanične revizije došlo tek posle pada Miloševića. Miloševiću nisu smetale kokarde, niti paravojne formacije koje su u nedavnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije koristile četnička znamenja, ali u njegovo vreme nije došlo do zvanične revizije. Kako to tumačite?

Srđan Milošević: Milošević i njegov režim su nastojali da na neki način zadrže antifašizam partizana kao deo ideološkog paketa kojim je on svoju vlast legitimisao, ali ne kao neki naročito značajan deo. S druge strane, antifašizam je u to vreme već bio nacionalizovan isticanjem jedino srpskog činioca u partizanskom pokretu. Devedesetih godina je partizanski antifašizam u toj novoj obradi izgubio svoju ključnu ideologemu, a to je bratstvo i jedinstvo, čime je zapravo bio obesmišljen. U postoktobarskoj Srbiji dominantna percepcija bila je da je padom Miloševića srušen komunizam, što je bilo besmisleno, ali sasvim u skladu sa stavovima glavnine Miloševićevih protivnika.

Dubravka Stojanović: Ja to više vidim kao dve faze srpskog nacionalizma, pri čemu je Milošević držao jednu nogu u prethodnom socijalističkom diskursu, retorici i simbolima zbog čega je imao podršku onih koji su ostali verni starom tumačenju prošlosti, a ne treba nikako zaboraviti da mu je veoma važna bila i JNA, koja je još uvek gledala na partizane kao na svoje duhovne očeve. On je tu komplikovanu igru igrao i na tlu istorije, pa je u udžbenicima istorije pokret Draže Mihailovića bio predstavljen kao antifašistički, što je bilo nezamislivo u prethodnom periodu i što istorijski nije tačno, ali su partizani zadržali prvenstvo. Prema tome, Miloševićev stav prema Drugom svetskom ratu karakteriše dualizam koji je bio vidljiv u njegovoj politici. Ona se oslanjala na nacionalističku ideologiju, ali je zadržala ostatke stare socijalističke retorike.

Omer Karabeg: Ima li u Srbiji još uvek obeležja koja podsećaju na partizansku borbu ili su svi njeni tragovi uklonjeni. Koliko znam, u Beogradu je nakon 1991. godine 1.500 ulica promenilo ime, partizanski spomenici su ili uklonjeni ili zapušteni, ukinuti su praznici koji podsećaju na antifašističku borbu, a porodice koje su se ponosile svojom partizanskom prošlošću danas je kriju.

Neka od obeležja antifašističke borbe još uvek postoje ali, na žalost, to više nisu mesta sećanja, već su to svedoci zaborava.

Srđan Milošević: Neka od obeležja antifašističke borbe još uvek postoje ali, na žalost, to više nisu mesta sećanja, već su to svedoci zaborava. Oni danas podsećaju na poraz svega onoga što su simbolizovali, pa njihova devastacija ne bi značila ništa i ne bi imala nikakvu simboličku poruku. Naravno, povremeno ih skrnave ekstremisti, ali to malo ko registruje. Ti spomenici su danas samo zapušteni ostaci prošlosti i oni svedoče o potpunom trijumfu nove ideologije.

Dubravka Stojanović: Ponegde je nešto od spomenika ostalo, neki su čak i vraćeni posle prvog talasa rušenja, ali oni zapravo nemaju nikakvu svrhu zato što sam spomenik nema nikakvog smisla ukoliko nije u javnoj vizuri. Oni su potpuno potisnuti iz svesti i postoje samo kao kamen.

Omer Karabeg: Da li je glavna posledica revizije istorije Drugog svetskog rata to da se Srbija danas odriče vlastitog anifašizma, da ga se stidi, kako je neko rekao?

Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović: Tu imate vrlo neobične interpretacije. Kada se rehabilituju četnici insistira se na tome da su oni bili antifašistički pokret. To istorijski nije tačno. Oni su od jeseni 1941. godine bili u kolaboraciji sa okupacionim snagama i tako su rat i završili. Tvrdi se, dakle, da su četnici bili antifašiti, pa bi se po tome moglo zaključiti da se Srbija svog antifašizma ne odriče. Međutim, čitav niz drugih stvari - kao što su odnos prema partizanima, rehabilitacija kneza Pavla, pozitivan odnos prema Trojnom paktu, čijenica da Srbija nije poslala svoje predstavnike na proslave kojima je obeležena 60. godišnjica završetka Drugog svetskog rata - govore o tome da se tu antifašizam pojavljuje samo kao neki ukras, da bi se zamaskirala suština koja nije samo u tehničkoj kolaboraciji na terenu tokom rata, već je to dubinski ideološka kolaboracija sa fašizmom.

Srđan Milošević: Reč je, zapravo, o više varijacija nečega što je u biti osporavanje i falsifikovanje antifašizma proglašavanjem da je antifašizam nešto što nije bilo, niti se danas može nazvati antifašizmom. Za antifašizam nije bilo dovoljno samo mrzeti Hitlera i Nemce, čekati u nekoj maloj kolibci, spavati i čuvati kraljeve epolete, kako kaže pesma, uz intenzivne borbe protiv partizana, i to okupatorovim oružjem. Čudno kako su neke elementarne činjenice danas postale gotovo jeretičke teze.

Omer Karabeg: Savetnik predsednika Nikolića, Oliver Antić, nedavno je rekao da bi za Kraljevinu Jugoslaviju bilo bolje da je ostala u Trojnom paktu. On doslovno kaže: “Da nije došlo do puča generala Simovića i izlaska Jugoslavije iz Trojnog pakta, sačuvali bismo nekoliko miliona Srba“.

Dubravka Stojanović: To nije ništa novo. To je je nešto što se moglo čuti poslednjih dvadeset, pa i trideset godina. To je bila jedna od omiljenih tema u „slavskim krugovima“ Beograda. U njihovoj interpretaciji demonstracije i vojni puč 27. marta 1941. godine imali su za posledicu velike srpske žrtve. To je za njih bila velika istorijska greška. Vremenom je takvo tumačenje 27. marta postalo državna politika, što vidimo iz rehabilitacije kneza Pavla i svečane sahrane njegovih posmrtnih ostataka. Rehabilitacija je, zapravo, pobedila.

Ja bih rekao da je rehabilitacija kneza Pavla jedan od najboljih primera pobede antikomunističkog narativa u srpskoj istoriografiji i javnosti.

Srđan Milošević: Ja bih rekao da je rehabilitacija kneza Pavla jedan od najboljih primera pobede antikomunističkog narativa u srpskoj istoriografiji i javnosti. Tu nema nikakvog obzira ni prema činjenicama, ni prema hronologiji, ni prema pravu. Medijski izveštaji o tome bili su groteskni. Mogli smo pročitati da je Trojni pakt potpisan 27. marta, da je knez Pavle uhapšen 28. marta, da je pakt potpisao Vlatko Maček za koga se tvrdilo da je vođa hrvatske opozicije, iako je on u to vreme bio potpredsednik vlade, ali ni u tom svojstvu on nije potpisao protokol o pristupanju Trojnom paktu. Sve se svodilo na antikomunističku mantru, koja polazi od toga da treba poništiti sve što je vezano za socijalističku Jugoslaviju, pa makar i po cenu najvećeg ogrešenja o činjenice.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da se u sadašnjoj vladajućoj koaliciji mogu čuti i drugačiji tonovi. Kako tumačite nedavnu izjavu premijera Dačića da je Srbija svojom borbom protiv fašizma i žrtvama zaslužila da bude članica Evropske unije jer je, kako on kaže, borbom za ljudske i evropske vrednosti dala mnogo više nego neke evropske države, koje su veoma lako postale članice Evropske unije?

Dubravka Stojanović: Ne treba tome mnogo verovati, jer je taj isti premijer bio na sahrani posmrtnih ostataka kneza Pavla, tako da tu nema konzistentne politike. Ali ovo što je Dačić rekao veoma je važno za njegov odnos prema istoriji. Za njega je vreme zaleđeno. Neprijatelji su uvek isti - Nemci su uvek Nemci iz Drugog svetskog rata. On ne vidi nikakve promene u poslednjih šezdeset godina. Ne vidi da je nova, moderna Nemačka nastala upravo na suprotnosti sa onom Hitlerovom. Današnja Evropa ne sudi po tome ko je bio na kojoj strani u Drugom svetskom ratu, već po tome kakav ko ima odnos prema tom ratu. Ako je to tako, o Srbiji se danas sudi po procesima rehabilitacije saradnika fašizma, a ne po tome da je zaista bila na strani antifašizma tokom Drugog svetskog rata. I to je ono što je porazno.

Omer Karabeg: Može li se reći da su Draža Mihailović i njegov četnički pokret praktično rehabilitovani, mada još nije završen sudski proces njegove rehabilitacije. Na javnoj sceni se taj pokret favorizuje u odnosu na partizanski. Televizija Srbije snima seriju u kojoj se jako afirmativno govori o četnicima, a koliko znam, i u školskim udžbenicima taj pokret se favorizuje.

Srđan Milošević: Javno favorizovanje svakako postoji. U udžbenicima koji su pisani posle 2000. godine o četničkim zločinima govori se kao o nekakvim incidentima, dok se za zločine partizana koriste najteže kvalifikacije. Partizani uvek prolaze mnogo gore.

Tačno je da se u udžbenicima o partizanskim zločinima govori kao o najgorim, dok se za četnike kaže da su samo šamarali protivnike.

Dubravka Stojanović: Tačno je da se u udžbenicima o partizanskim zločinima govori kao o najgorim, dok se za četnike kaže da su samo šamarali protivnike. Ista je stvar i sa kolaboracijom, pa tako četničke kolaboracije više gotovo da i nema u udžbenicima za prvi razred, a u onima za drugi govori se samo o saradnji sa Italijanima, pa se onda dodatno objašnjava da je to bilo najbolje moguće ratno rešenje. Na takvom tumačenju Drugog svetskog rata obrazovano je poslednjih deset generacija đaka u Srbiji. To je porazno i za istoriju i za društvenu svest u ovoj zemlji, ali se bojim da će presudnu ulogu odigrati televizijska serija koju ste pomenuli, zato što je iz nemačkog slučaja poznato da je tek serija o holokaustu, koja je u osam sati uveče ušla u svaki dom, izvršila takav potres u svesti ljudi da su posle nje deca pitala očeve: “Tata, šta si radio tokom rata?“. Bojim da će ova naša serija biti završni udarac i zacemenirati reviziju istorije Drugog svetskog rata.

Omer Karabeg: Kako gledate na nedavnu odluku Ustavnog suda Srbije, koji je ocenio da se pripadnici Ravnogorskog pokreta ne mogu smatrati učesnicima Narodnooslobodilačkog rata, a oni su zakonom iz 2005. godine izjednačeni. To se ne uklapa u trend revizije. Šta to znači?

Srđan Milošević

Srđan Milošević

Srđan Milošević: Ta odluka Ustavnog suda će po mom dubokom uverenju biti bez nekog većeg efekta. Ovo je država u kojoj ne postoji ni vladavina prava, ni svest o važnosti prava za funkcionisanje društva. Zato će njen efekat biti kao kada kamen bacite u vodu - ništa.

Dubravka Stojanović: Ni ja ne verujem u efekat te odluke, ali je dobro što je doneta. Ona pomaže svima nama koji mislimo da je važno da se zna istina o Drugom svetskom ratu, ali u poslednjih deset godina u javnosti je isuviše urađeno da se ta istina iskrivi, da takve odluke neće imati nikakvog značaja.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da se istorijske rehabilitacije vrše u sudskim procesima. Sud je rehabilitovao kneza Pavla, pre toga predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, Dragišu Cvetkovića, koji je potpisao Tojni pakt, sada se očekuje sudska odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Kakva je vrednost sudskih odluka o rehabilitaciji za istorijsku nauku?

Niko od istoričara, koji smatraju da je Mihailović odgovoran za zločine, ne misli to zato što je 1946. godine sud tako presudio, već zato što tako kažu relevantni istorijski izvori.

Srđan Milošević: Sudske rehabilitacije ličnosti koje su delovale pre više decenija za istoričare su zanimljive pre svega kao pokazatelj savremenog odnosa prema prošlosti i dominantnih ideologija u sadašnjem vremenu. Za istorijsku nauku te “sudske istine“ su savršeno bezvredne, kao uostalom i odluka suda od pre nekoliko decenija, kojom je Draža Mihailović osuđen na smrt. Niko od istoričara, koji smatraju da je Mihailović odgovoran za zločine, ne misli to zato što je 1946. godine sud tako presudio, već zato što tako kažu relevantni istorijski izvori. Ja se ne protivim rehabilitaciji Draže Mihailovića zato što mislim da je sudski proces koji je protiv njega vođen pre više od šest decenija bio besprekoran, već zato što bi njegova rehabilitacija, zapravo, bila veće ogrešenje o pravdu nego što su to propusti koji su učinjeni tokom suđenja 1946. godine. Činjenica je da to suđenje, imajući u vidu pravne standarde tog vremena, nije bilo sasvim regularno, ali prostora za rehabilitaciju nema. Naročito se ne bi smelo desiti da sud, bez ulaženja u meritum same stvari, donosi rešenja o rehabilitaciji onih koji su osuđeni za najteža krivična dela.

Dubravka Stojanović: Nijedan istoričar se neće obzirati ni na sudske, niti na skupštinske odluke, ali one su za istoričara važne, jer govore o tome koliko je vlast spremna da menja čak i istorijske činjenice da bi zadovoljila svoje dnevnopolitičke potrebe. Sećam se da su 2005. godine, nakon što je skupština Srbije donela odluku da se četnički pokret izjednači sa partizanskim, novinari pitali jednog poslanika tadašnje vladajuće većine da li je ta odluka u suprotnosti sa istorijskim činjenicama. On je odgovorio: “Pa kako, molim vas, pa to piše i u školskim udžbenicima“. Naravno da piše, jer su udžbenici fabrikovani upravo iz krugova bliskih četničkoj ideologiji. Kad je to tako, onda uvek možemo da se pozovemo na ono što piše u udžbenicima, na skupštinsku odluku, na sudsko rešenje, i tako u krug. To se onda pretvara u biblijsku istinu. To, međutim, nema nikakvog uticaja na nauku. Nauku će se baviti svojim poslom. Ako Srbija misli da postane ozbiljno društvo, bolje bi joj bilo da se u stvarima istorije poziva na nauku, a ne na odluke političkih i sudskih organa.

Omer Karabeg: Očekujete li da bi mogao biti rehabilitovan i Milan Nedić? Uostalom, zahtev za njegovu rehabilitaciju podnet je pre nekoliko godina.

Srđan Milošević: Možda sam previše skeptičan, ali mislim da je ovde moguće očekivati sve. Iskreno se nadam da neće biti rehabilitovan, ali me uopšte neće iznenaditi i ako bude.

Dubravka Stojanović: U izvesnom smislu Nedić je prvi rehabilitovan. To je bilo krajem 80-tih godina kada je, da bi se napravio srpsko-hrvatski konflikt, počelo da se govori o genocidu nad Srbima u NDH. To je bila glavna tema i TV dnevnika i svih emisija. Istoričari su se tada samo time bavili. Tada je Milan Nedić suštinski rehabilitovan. Proglašen je srpskom majkom zato što je spasavao srpske izbeglice koje su dolazile iz NDH - što je tačno. U tom trenutku njegova rehabilitacija je bila u funkciji zaoštravanja srpsko-hrvatskih odnosa i pripreme za rat. Kasnije je on malo zaboravljen, pa se naglasak pomerio najpre na Mihailovića, pa na kneza Pavla i tako dalje, ali verujem da će i Milan Nedić doći na red.

Omer Karabeg: Kakve su posledice revizije istorije Drugog svetskog rata po evropsku budućnost Srbije?

Srđan Milošević: To zavisi od toga šta se podrazumeva pod evropskom budućnošću. Ukoliko to znači vladavinu prava, poštovanje humanističkih vrednosti, nemirenje sa zločinom i nasiljem, onda će posledice tih rehabilitacija po tu evropsku budućnost Srbije biti poražavajuće. A ako je reč samo o evropskim integracijama, onda to neće imati neke ozbiljnije posledice. Prateći blage reakcije Evropske unije na rehabilitacije u istočnoj Evropi, ne bi me iznenadilo da Milan Nedić bude rehabilitovan možda i nakon ulaska Srbije u Evropsku uniju. Jako me obeshrabruju rehabilitacije Hortija u Mađarskoj i Antoaneskua u Rumuniji, kao i dodeljivanje najviših litvanskih odlikovanja prononsiranim saradnicima fašista.

Dubravka Stojanović: Moderna Evropa počiva na antifašizmu i ona ga uvek slavi kao svoju osnovu. Francusko-nemačkog ujedinjenja ne bi bilo bez velikog reza koji je napravila Nemačka. Ona je našla svoju drugu stranu koja je bila tu, ali je jedno vreme bila u manjini. To je suština moderne Evrope. Ako tako gledamo stvari, onda Srbija tumara na pogrešnoj strani i prošlosti i sadašnjosti. S druge strane, tačno je i ovo što kaže kolega Milošević i to ne samo za istočnu Evropu. I zapadna Evropa je napravila ozbiljne propuste zato što je u svom antikomunizmu bila spremna da progleda kroz prste zemljama koje su u ime antikomunizma rehabilitovale suprotnu stranu.

Omer Karabeg: Mislite da Srbija ne može biti moderna evropska država sa ovakvim stavom prema antifašizmu?

Dubravka Stojanović: Mislim da ne može. To se potpuno isključuje. Ona može da nastavi svoje evropske integracije, ali odnos prema fašizmu je unutrašnje pitanje Srbije i ona ne može da izađe iz svoje sopstvene prošlosti na način kako se to sada radi.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Programa na južnoslovenskim i albanskom jeziku 1994. godine. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG