Većina Evropljana oseća olakšanje nakon što je na predsedničkim izborima u Austrijikandidat Zelene partije Aleksander Van der Belen pobedio favorizovanog ultradesničara Norberta Hofera. Time je izbegnuta opasnost da po prvi put od Drugog svetskog rata na čelo jedne zapadnoevropske države dođe ekstremista.
Međutim, svetski mediji upozoravaju da nema razloga za uljuljkivanje, imajući u vidu da je Belen tesno pobedio, zahvaljujući između ostalog podršci do ovih izbora dve ključne partije. Naime, ovi izbori samo su još jedna potvrda uspona ultradesničarskih partija na starom kontinentu koji traje već nekoliko godina i koji će se očito nastaviti.
Najveću pažnju na izborima je privlačio Hofer, koji je ubedljivo vodio nakon prvog kruga. On i njegova Slobodarska partija su poslednjih godina pokušali da ublaže ultradesničarsku retoriku, zalažući se i dalje za ekonomski protekcionizam i podržavajući Putina. Takva politika privlači sve veći broj građana i zbog izbegličke krize. Naime, Austrija je jedna od ključnih tranzitnih zemalja u nastojanju migranata sa Bliskog istoka da stignu do Evrope.
Iako su dve ključne partije – umerena levica i desnica – podržali Van der Belena, prema pisanju “Vol strit Džornala” (The Wall Street Journal), njegova Zelena partija je takođe ekstremna u nekim stavovima, iako pristojnija. Kao i Hofer, i Belen je protiv Transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini (TTIP) između SAD i EU. Takođe, mek stav zelenih prema ruskoj spoljnoj politici skoro da je identičan poziciji Slobodarske partije.
Izbor manjeg zla
Stoga, “Vol strit džornal” ocenjuje pobedu Belena kao izbor manjeg zla. Austrijski scenario se lako može ponoviti i u mnogim drugim evropskim zemljama ukoliko ključne partije umerene levice i desnice ne budu promovisale opipljiviji ekonomski rast i ne nađu rešenja za migracije i integracije.
Predsednički izbori u Austriji su bili od presudnog značaja, ali daleko od toga da su i poslednji test, kako za ovu zemlju tako i za istrošeni politički sistem u Evropi, piše “Gardijan” (Guardian).
Ključne partije se svuda suočavaju sa rastućim nezadovoljstvom birača koji očekuju rešenja za probleme kao što su migrantska kriza, zatim nezaposlenost najveću od Velike depresije. Razočarani aktuelnim političarima, neretko očajni ljudi su skloni da podrže alternativne opcije koje nude jednostavne ali opasne solucije.
Ovo je kompleksno pitanje i ne može se prevazići na jednim izborima u jednoj zemlji. Dobra je vest da je Aleksander Van der Belen pobedio, ali duboko zabrinjava i činjenica da je Norbert Hofer osvojio mnogo glasova, piše britanski list.
Austrija je podeljena na građane koji se zalažu za liberalne vrednosti i one koji podržavaju partiju čiji koreni sežu do nacista, čime se dovodi u pitanje dugotrajna tradicija gostoljubivosti ove zemlje prema migrantima.
“Veoma je važno ko je pobedio, ali činjenica da su izbori lako mogli da se okončaju i drugačije je još važnija”, ocenjuje “Gardijan”.
Nacionalistički duh pušten iz boce
Hoferov poraz neće obuzdati ekstremizam u Austriji jer je nacionalistički duh pušten iz boce. “Kao što je Bertold Breht rekao za Hitlera, kučka koja ga je rodila ponovo je u teranju”, piše “Indipendent” (Independent).
“Rekao bih da smo u svakom slučaju pobedili”, izjavio je Hofer pre nego što su objavljeni rezultati izbora. To je na neki način tačno, jer Austrija sada mora da živi i suoči sa dubokim podelama, nadajući se da će jednoga dana uspeti da ih prevaziđe.
Svetski mediji podsećaju da je Austrija izašla iz Drugog svetskog rata sa samoindukovanom amnezijom. Bila je Hitlerov saveznik i dobrovoljno deo Trećeg Rajha, ali je nakon rata nastojala da definiše svoj identitet kao žrtva nacista i sukoba Istoka i Zapada tokom Hladnog rata.
Dve ključne stranke – Socijaldemokratska i Narodna – postigle su konsenzus koji je često vodio stvaranju koalicionih vlada, što im je obezbedilo lagodnu podelu benefita. To je omogućilo stabilnost, ali koja je počivala na iskrivljenoj prošlosti, otupljenom istinskom demokratskom nadmetanju i isključivanju delova nezadovoljnog stanovništva koje nije bilo u prilici da koristi državne privilegije kao pristalice partija na vlasti.
Povremeno je bilo poštenih pokušaja preispitivanja istorije Austrije. Kada je kancelar Franc Vranicki izjavio 1991. izjavio da se zemlja mora izviniti “preživelima i potomcima mrtvih zbog zlih ljudi među nama” – epoha poricanja je okončana.
Međutim, nije okončan model zajedničke dominacije Socijaldemokratske i Narodne partije političkom scenom u Austriji.
Gubitak jasnog političkog pravca
Sa gubitkom energije i ideja, a izuzetni političari poput Bruna Krajskog otišli sa scene, Austrija je gubila jasni politički pravac. Kao posledica, mnogo pre sadašnje izbegličke krize koja je pogodila stari kontinent, sve veći broj Austrijanaca počeo je da svoje nezadovoljstvo i razočarenje iskazuje podrškom partijama čija je privrženost demokratiji upitna, zaključuje “Gardijan”.
Uprkos prosperitetu Austrije, “ljudi se boje da takvo stanje neće još dugo trajati”, ocenjuje Rajner Novak, urednik bečkog “Di Prese”.
Mediji podsećaju i na 1986. godinu kada je za predsednika izabran Kurt Valdhajm, nekadašnji generalni sekretar UN, uprkos zabrinutosti međunarodne zajednice zbog otkrića da je za vreme Drugog svetskog rata kao pripadnik Vermahta bio blizu mesta nacističkih zločina na Balkanu.
U narednih šest godina, koliko je Valdhajm bio šef države, Austrija je bila u skoro totalnoj diplomatskoj izolaciji.
“Malo toga se promenilo u stvarnom životu nakon izbora u nedelju”, kazao je Čarls (Charles) Grant iz londonskog Centra za evropske reforme. On, međutim, dodaje da je očigledno da je reč o protestnom glasanju jer su “trgovina, migranti i globalizacija sve nepopularniji” a “nejednakost raste” širom Evrope i SAD.
No, kako ocenjuje “Fajnenšel tajms” (Financial Times), zbog izbegličke krize koncept otvorenog društva ugrožavaju ne samo ekstremističke partije već i mejnstrim partije levo i desno od centra, koje pojačavaju ksenofobnu logiku.
Zbivanja u Austriji pokazuju kako se politika širenja straha lako izmakne kontroli. Na kraju krajeva, upravo su dve ključne partije koje vladaju zemljom nekoliko decenija potpisale sa susednim balkanskim zemljama sporazum o blokadi migranata.
Sada jača logika širom Evrope da se moraju podići visoke ograde kako bi se uklonile spoljašnje pretnje. Zbog izbegličke krize i terorističkih napada u Parizu i Briselu, evropska politika se pomera udesno. Praveći od migracione politike bezbednosno pitanje, ključne partije su osnažile ideju da je stanovništvo ranjivo na napade uljeza spolja.
Ultradesničarski populizam koji označava svaku formu međuzavisnosti kao pretnju, ugrožava i ekonomsku integraciju. To se odražava i na društvo kao celinu. Kada se mejnstrim političari pridruže talasu ksenofobije, time podstiču predrasude. Međutim, to im teško može osigurati izbornu pobedu, jer je teško nadmašiti ultradesničare u ekstremizmu.
“Birači više vole žestoke političare koji potpiruju strasti nego one koji okoliše, kao što je otkrio prošle sedmice Verner Fejman (lider Socijaldemokratske partije) kada je bio prinuđen da podnese ostavku na mesto kancelara. Jedini način da se suprostavi privlačnosti ideje o ‘tvrđavi Evropi’ je zalaganje za otvorenost kao najbolja forma bezbednosti”, zaključuje “Fajnenšel tajms”.
