Dostupni linkovi

logo-print
Povijesno-istorijski razgovor Ive Josipovića i Borisa Tadića povodom sudskog postupka za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića:

- Halo, Borise, kako si?

- Super, lepo, prolećno, kandidatski... A ti, Ivo, stari druže moj? Kako si mi ti?

- Pa ja sam... Ne znam što bih ti rekao.

- Ne moraš ništa, ako nećeš. Možemo mi i da ćutimo. Pravi prijatelji znaju da su reči ponekad suvišne.

- Ma i ja bih najradije šutio, ali eto... nekako mi došlo da ti kažem.

- Pa reci, Ivo, reci slobodno.

- Da ti kažem da sam im rekao...

- Šta si im reko?

- Rekao sam im da sam i tebi rekao.

- Šta si meni reko?

- Pa sjećaš se... Rekao sam im da sam i tebi rekao da se ja ne slažem s pokušajima rehabilitacije Draže Mihailovića. Je li tako da sam ti rekao?

- Jesi, reko si, al ne razumem što me zoveš da bi mi reko šta si mi već reko...

- Pa da ti opet kažem da se ja ne slažem... Mislim, bliži se taj petak, ta rehabilitacija, pa eto, čisto onako...

- Nek si ti meni reko, al i sam znaš da tu nema ni ovako ni onako.

- Ma znam, ali sam svejedno htio čuti što ti o tome misliš.

- Tebi je kao profesoru prava i cenjenom stručnjaku jasno da sudovi treba da budu nezavisni od politike i da to što ja mislim ni na koji način ne sme da utiče na tok sudskog procesa, pa sam ja odlučio da uopšte ne razmišljam o tome. Znaš, da ne bi danas-sutra bilo: e to je sve zbog Borisa, to je Boris poguro, to je Boris sprečio...

- Ali mene ovi moji pitaju što si ti meni rekao kad sam ja tebi rekao...

- Molim te, Ivo, nemoj da komplikuješ. A tim tvojima reci da ćute i da se ne mešaju.

- Ali znaš, Borise, ta rehabilitacija... To nije samo unutarnja stvar Srbije.

- Pa razume se da nije. Jer da jeste, što bi onda Amerikanci slali svoje ratne veterane da svedoče u Dražinu korist?!

- Ali ti sam znaš da ta priča s pilotima i s američkim odličjem Mihailoviću, da to ne ide u prilog stvarnoj istini o antifašističkom pokretu.
Boris Tadić

Boris Tadić


- Ne mogu ja, čoveče, sad da krstim Amerikance šta je bilo i kako je bilo.

- Znam da ne možeš. Ali ta priča s pilotima... Ne može ona biti presudna. Ne znam koliko ti je poznato da je i Pavelić spašavao oborene američke pilote. Postoji fotografija gdje on posjećuje američkog pilota u bolnici, objavljena kod nas u novinama.

- I šta ti sad hoćeš: da Ameri odlikuju i Pavelića?

- Ma ne, ni slučajno. Ali htio bih da shvatiš koliko je to nevažno u odnosu na zločine...

- Stani malo, čoveče. Amerima je važan svaki njihov čovek i ne možemo mi sad njima da solimo pamet ko da je spasavanje pilota isto što i hvatanje leptirova.

- Nisam ja govorio o leptirima, nego o tome da se u povijesnom kontekstu na četnike ne može gledati isključivo kao na spasitelje američkih pilota nego prvenstveno kao na zločince.

- Jao, nemoj da me smaraš s tim istorijskim kontekstom! Čoveče, umoran sam od toga.

- I ja sam umoran, ali mislim da sud mora uzeti u obzir i počinjene zločine i program po kojem su ti zločini realizirani.

- Pa ne mogu ja da diktiram sudu, ko što ne možeš ni ti.

- Znam da ne možeš, ali ona Mihailovićeva instrukcija iz prosinca 1941. gdje se otvoreno kaže da je cilj četničkog pokreta „stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke“, pa onda „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“...

- I šta ti sad hoćeš od mene?

- Ne znam, Borise, ali ne može to proći tek tako... Svaka čast Amerikancima i svima, ali čitav svijet bi morao biti upoznat s ovim što piše u izvornim povijesnim dokumentima.

- Šta bi sad trebalo da uradim? Da fotokopiram ta dokumenta i da ih šaljem na sve adrese?

- To bi bio korak u širenju istine...

- E nećeš me na to navući!

- Na što?
Ivo Josipović

Ivo Josipović


- Na tu foru za morone. Ja da to šaljem okolo, a da me onda neki ludak optuži da širim četničku propagandu!

- To mi nije bilo ni nakraj pameti.

- Zato što ne misliš. Da malkice razmisliš, onda bi ti došlo do mozga u šta si mogo da me uvališ.

- Ali, Borise, ne možeš ti samo tako, kao da se tebe ništa ne tiče. Vidiš, recimo, taj Nikolić...

- Koji Nikolić?

- Pa onaj Tomislav što kaže da se nizašto na svijetu ne bi odrekao titule četničkog vojvode...

- Kakve ja veze imam s njim?! On je, čoveče, moj politički konkurent.

- E, baš zato ti i govorim. Da li ti znaš tko je njegov savjetnik?

- Ko?

- William Montgomery, Borise, bivši američki veleposlanik u Zagrebu i Beogradu.

- Ma znam, to je stara stvar.

- I tebi nije neprilično da jedan američki diplomat bude savjetnik jednog četničkog vojvode?

- Šta ja imam s tim? Čovek radi za pare.

- Opet ti svoje... Kako iz toga ne razumiješ da Amerikance ne možeš koristiti kao izgovor za rehabilitaciju četnika?

- Šta bi ti sad hteo? Da ja napišem protestnu notu Americi?

- Pa možda čak i to.

- Izvini, a što je ti ne napišeš? Tebe to, vidim, žešće pogađa. Samo o tome govoriš. A sem toga: ti si, brate, kompozitor. Lepo napiši notu, a ja ću da se pobrinem da se ona čuje tamo gde treba.

- Kako to misliš, Borise?

- Najozbiljnije. Samo ti napiši notu, onako ko što umeš, a ja ću da je prosledim Dragačevcima, da je u Guči odsviraju Montgomeryju na uvce.
  • 16x9 Image

    Predrag Lucić

    Rođen je 1964. u Splitu, gdje i danas živi. Jedan je od osnivača i kreatora "Feral Tribunea" - glasila hrvatskih anarhista, protestanata i heretika.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG