Dostupni linkovi

logo-print
Muzikalni razgovor Jasenka Houre i Bore Đorđevića

- Halo, Boro, Jasenko Houra ovdje, iz „Prljavog kazališta“, sjećaš se...

- Šta to beše „Prljavo kazalište“?

- Pa rock-band, zaboga! Jedan od najpopularnijih u bivšoj državi.

- Kojoj bivšoj državi? Kraljevini Srbiji?

- Ma ne, nego u onoj, kako da kažem, Jugoslaviji.

- Pa što odmah ne kažeš Jugoslavija već bivša država?

- To se kod nas u Hrvatskoj sad tako kaže.

- U Hrvatskoj, kažeš? A ja mislio da se vaša bivša država zove NDH.

- Pusti sad to. Jasno ti je da mislim na našu zajedničku bivšu državu.

- Kako ono reče da se zvala?

- Jugoslavija.

- Ne čujem dobro!

- Jugoslavija.

- Molim?

- Ju-go-sla-vi-ja. Je li sad čuješ?

- Čujem, čujem. I kažeš: taj tvoj bend beše mnogo popularan?

- Pa da. Nije vrag da se ne sjećaš? Počeli smo negdje u isto vrijeme kad i „Riblja čorba“...

- Sećaš li se možda neke vaše pesme?

- Naravno da se sjećam. Kakvo je to pitanje?

- Logično, kakvo bi bilo?! Ako se ja ne sećam nijedne, što bi ti moro da se sećaš?
Možeš da mi otpevaš?

- Ali ima ih toliko... Ma ove ćeš se sigurno sjetiti: „Crno-bijeli svijet, crno-bijeli svijet, crno-bijeli svijet, crno-bijeli svijet...“

- Au, bre, mnogo komplikovan tekst. Kako si uspeo da ga zapamtiš?
Bora Đorđević

Bora Đorđević


- Boro, je li ti to mene zezaš?

- Ma ne. Samo razmišljam šta je pesnik hteo da kaže.

- Kako ne kužiš? Imaš svijet i on je crno-bijel.

- Onako ko zebra?

- Pa da.

- A što onda nisi napiso: „Svet je kao zebra, vide mu se rebra.“ Tako je mnogo bolje, metaforičnije, razumeš? Publika shvata da si hteo da kažeš da je svet ceo crno-beo, a shvata i da si reko i više od toga. I da to što si reko može da se odnosi na glad u svetu...

- A može i na prometnu nesreću.

- Kakvu crnu nesreću?

- Pa kad nekog na zebri, na pješačkom prijelazu, udari auto, pa se pješaku dok leži na asfaltu vide rebra...

- Nemoj, bre, da posmatraš stvari tako bukvalno. Metafora, razumeš, uvek ima preneseno značenje...

- Pa mogu se rebra vidjeti i dok tog stradalog pješaka prenose na nosilima...

- Ne vredi tebi objašnjavati. Ništa, lepo ti pevaj kako umeš, to, kako beše, „Crno-beli svet, crno-beli svet...“

- Eto vidiš, Boro, da se sjećaš bar jedne moje pjesme... Mogao bi da mi budeš gost iznenađenja na koncertu u Beogradu, da je otpjevamo u duetu...

- Pa ne znam dal ću da zapamtim tekst. Imaš li neku lakšu?

- Naći ćemo nešto, ako bi ti stvarno htio nastupit s „Prljavim kazalištem“ u Beogradu. Znaš, nama je to jako važan nastup. Nismo u Beogradu svirali punih 26 godina...

- A što niste?

- Ma duga priča. Znaš, ja sam imao jednu pjesmu, zvala se „Mojoj majci“, a onda je nastala ona, kako da kažem, situacija, pa nije bilo baš zgodno da to pjevamo u Beogradu...

- Ništa ja tebe ne razumem. Kakva situacija i šta tu ima da bude nezgodno? Pa svakog od nas je keva rodila.

- Znam, ali moja majka je bila, kako da kažem, Hrvatica, pa sam ja u toj pjesmi napisao stih „zaspala je zadnja ruža hrvatska“. Ali, znaš, bila su takva vremena, pa se to shvaćalo kojekako. Neki su mislili da je ta pjesma, kako da kažem, hrvatska budnica...

- Kakva, bre, budnica, ako je ruža, ko što kažeš, zaspala?

- A eto, vidiš... Onda su neki tumačili da se ta pjesma odnosi na onu našu političarku Savku Dabčević, a ona je bila smijenjena zbog, kako da kažem, hrvatskog nacionalizma. Uglavnom, zbog svih tih konotacija, nama se činilo da ne bi bilo baš zgodno da pjevamo u Beogradu, da se ne shvati kao provokacija...

- Jesi ti roker, šta si ti?! Pa nema rok-muzike bez provokacije! A to što ti pevaš, taj neki nacionalizam, to meni nije nikakva provokacija. Ja nemam ništa protiv nacionalizma. Nacija je, ko što je reko jedan naš srpski akademik, prirodna pojava. Ko kiša, vetar, sunce, duga, ruža, bela rada, paradajz...

- Ti, znači, misliš da mi možemo u Beogradu bez problema otpjevati to „zadnja ruža hrvatska“, da se to neće pogrešno shvatiti?

- Otkud ja znam kako će ko da shvati?! Može neko da shvati da pevaš o nestašici cveća u Hrvatskoj, pa da mu bude toplo oko srca. Ima svakakvog sveta...

- Ne misliš da bi bilo dobro da izmijenimo tekst?
Jasenko Houra

Jasenko Houra


- Kako da ga izmeniš? U „zaspala je zadnja cvećka hrvatska“?

- Ma ne to... Mislim na ono „hrvatska“.

- Pa ne možeš da staviš „srpska“, faliće ti jedan slog. Ako baš insistiraš, možeš da pevaš „zaspala je zadnja cvećka saksijska“, al to ti je malo bez veze.

- Misliš? Ne znam, meni ne zvuči loše. Možda bih na isti način mogao riješiti i jedan sličan problem. Znaš, imam ja i pjesmu s refrenom „Lupi petama, reci evo sve za Hrvatsku“...

- Pa šta ćeš da pevaš: „reci evo sve za saksiju“?

- Ma ne... Mislio sam naprimjer: „Lupi petama, reci evo sve za regiju“. To bi moglo proći, a?

- Ja sam mislio, kako si krenuo, da ćeš da kažeš „evo sve za Srbiju“.

- Nemam ja, Boro, ništa protiv Srbije, ali, znaš, pročulo bi se, pa me strah da ne bih imao problema kad se vratim u Zagreb.

- Kakvih problema? Pa ja bih to ladno otpevo usred Zagreba. Evo, može ta tvoja grupa da mi bude gost iznenađenja na koncertu u Zagrebu i da zajedno otpevamo tu tvoju pesmu. Ček da probam: „Lupi petama i reci evo sve za Srbiju...“

- Pa sad baš, ne znam koliko bi bilo zgodno... Mislim, da me krivo ne shvatiš, nemam ja ništa protiv tvog koncerta u Zagrebu. Baš naprotiv, ja sam i u našim novinama, kad su me pitali za taj tvoj koncert, izjavio da si ti jedan od najvećih tekstopisaca s ovih prostora...

- U čemu je onda problem?

- Ne, nije problem da ti ja budem gost, nego mislim da bi možda bilo bolje da otpjevamo neku tvoju pjesmu. Znaš, meni se najviše sviđa ona „Pogledaj dom svoj, anđele“. Čuj, stvarno je obožavam.

- Pa ne znam baš... Slušam te šta pričaš celo vreme, pa se mislim da možda ne bi bilo zgodno da to pevam u Zagrebu. Da neko pogrešno ne shvati da se ta pesma odnosi na Hrvatsku. Kao: šta je ovaj došo iz Beograda da nam popuje kakav je naš dom, da je naš dom „čemer, smrt i jad“ i ti fazoni?

- Možda si u pravu. Ali mislim da se i to može riješit.

- Kako? Da pevam: „Pogledaj dom moj, anđele“?

- Imam bolju ideju: da mi lijepo zajedno otpjevamo „Za dom svoj spremni, anđele...“
  • 16x9 Image

    Predrag Lucić

    Rođen je 1964. u Splitu, gdje i danas živi. Jedan je od osnivača i kreatora "Feral Tribunea" - glasila hrvatskih anarhista, protestanata i heretika.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG