Dostupni linkovi

logo-print

Sporazum i komentari


Šefovi pregovaračkih timova Beograda i Prištine, Borislav Stefanović i Edita Edita Tahiri, na jednoj od rundi pregovora u Briselu - iz arhive

Šefovi pregovaračkih timova Beograda i Prištine, Borislav Stefanović i Edita Edita Tahiri, na jednoj od rundi pregovora u Briselu - iz arhive

Dogovor vlasti u Beogradu i Prištini „o regionalnom predstavljanju Kosova“ istovremeno je i manje i više od onoga kako ga obično predstavljaju. Manje, zato što svakako ne rešava pravi, fundamentalni problem na ovoj relaciji, a taj je samo jedan: je li Kosovo nezavisna država ili nije? Svi drugi problemi uzgredni su, izvedeni iz ovog, i rešivi tačno toliko koliko i on – i kada i on.

No, istovremeno, on je i više od puke kupovine vremena za jednu ili drugu stranu: simbolički pomak koji će pomoći da stvari krenu sa mrtve tačke, gde su već poduže zaglavljene, u najmanju ruku od letos i od sve one veštački stvorene gužve oko barikada na prelazima Jarinje i Brnjak. Uzgred, tih barikada više nema, a ne vidi se da je bilo kome zbog toga nebo palo na glavu, što biće da najbolje i govori o smislu i svrsi cele te šarade.

Naravno, iz ugla ove rubrike najvažnije je šta ovaj dogovor znači za Srbiju. A znači neku vrstu „otkočenja“ evrointegracijskog procesa; sada je već gotovo sasvim izvesno da će Srbija ovih dana dobiti zeleno svetlo za zvanični status kandidata za Evropsku uniju, jer za suprotno više nema nekih ozbiljnijih argumenata, i tome se više ne protivi ni nemačka diplomatija, bez koje, usput budi rečeno, teško da bi ovog i ovakvog sporazuma uopšte bilo. Jasno je svima šta to znači.

Ukoliko se složimo da je ovo gotovo izvestan redosled događaja u najskorijoj budućnosti, ostaje da vidimo ko je u tome „dobar“, ko pokušava da se takvim prikaže, a ko to nikako nije, i zašto. Ako EU kandidatura ovih dana postane gotova stvar, nema sumnje da će aktuelna vlast to iskoristiti kao jak predizborni adut, svakako ne onoliko jak koji bi bio pre dve-tri godine, dok još nije bilo ovog novog, opet „veštački generisanog“ talasa netrpeljivosti prema EU „koja nam uzima Kosovo“ – Grafit na Kosovu - ilustracija

Grafit na Kosovu - ilustracija

kombinovanog sa katastrofičnim, a neretko zlurado neznalačkim predstavljanjem unutarevropske krize – ali opet dovoljno jak da bude važan agens predizborne kampanje.

Naročito u okolnostima u kojima vlast i nema tako mnogo toga čime bi se mogla podičiti, osim puke činjenice da je provela pun četvorogodišnji mandat kao „manje zlo“, kao placebo zamena za katastrofalnu parapatriotsku varijantu koja joj je bila jedina izgledna alternativa. Što je za istoriju možda čak i sasvim dovoljno, ali pitanje je da li je dovoljno i za birače: oni ne gledaju „širu sliku“ nego se rukovode sopstvenim egzistencijalnim frustracijama, u čemu se „prosečan“ birač u Srbiji ne razlikuje od bilo kojeg drugog.

Kako god, Boris Tadić je iskoristio priliku da zadovoljno utvrdi kako je i ovaj sporazum potvrda ispravnosti i realističnosti politike „i Evropa i Kosovo“, što je tačno samo do trenutka kada taj sporazum, kao i samu politiku koja je do njega navodno dovela, počnete da analizirate – a od tog trenutka nadalje jeste čista floskula. Glavni srpski pregovarač Borko Stefanović sa naslovnih strana klikće kako ovim „Srbija nije priznala Kosovo“, što je formalno tačno baš koliko i irelevantno, i to odlično znaju svi, počevši od samog izjavljivača.

Tvrda desna opozicija oličena u Koštunici i Šešeljevim radikalima grmi o „izdaji“, što je takođe dosadno predvidljiv dramaturški momenat, dočim se Nikolić-Vučićevi naprednjaci, takođe po običaju, upadljivo trude da o celoj stvari ne kažu ama baš ništa sadržajno, osim da bi oni sve to, samo da su u prilici, sigurno napravili nekako bolje, časna reč.

Jedini kojima treba verovati na reč da su ovim sporazumom iskreno unesrećeni jesu predstavnici Srba sa severa Kosova. Ne zato što bi ovaj sporazum uistinu na bilo koji način pogoršao stvarne živote tamošnjih ljudi, nego zato što je on, doduše, samo jedan korak, ali relativno krupan korak dalje od iluzija koje su lokalni politikantski vračevi sejali prethodnih meseci i godina, a za koje bi, opet, bilo nepravedno da ti provincijski kibiceri skromnih mogućnosti i dometa, mali činovnici u velikoj oluji, budu „glavni optuženi“: pravi iluzionisti ipak stoluju u Beogradu, kako u vlasti, tako i u „patriotskoj“ opoziciji.

U svakom slučaju, sledi nam koji dan suzdržanog radovanja praćenog prigodnim ritualima, a onda će svako nazad na svoj radni zadatak. Jedni da hvale Sporazum hvaleći sebe same, drugi da ga kude, opet – hvaleći sebe same. Jer je to jedino što se ovde pred izbore radi, što i ne bi bilo tako strašno da malo prečesto ne ispadne da je to jedino što se radi i nakon izbora.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG