Dostupni linkovi

logo-print
Ono što odavno znamo – sada znamo i zvanično. Parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori u Srbiji održaće se šestog maja. Ono što odavno ne znamo, a zanima nas – ne znamo i dalje: hoće li i predsednički izbori biti održani istog dana, „o istom trošku“, dakle prevremeno. Predsednik Boris Tadić, koji je raspisao izbore, potonju je informaciju sakrio od nas; ne toliko iz taktičkih razloga koliko zato što je izgleda još ni sam ne zna.

U njegovom okruženju ne kriju da „Predsednik još vaga“ svoju odluku; bilo bi dobro i da nam se objasni šta se zapravo meri na toj vagi: zakonitost i politička moralnost ili puka oportunost ovakve ili onakve odluke? Naime, ono što takođe više ne znamo ili se ne sećamo jeste ko je uopšte, i kada tačno, prvi pustio u eter tu priču oko „spajanja“ izbora na svim nivoima – dakle i onih kojima je vreme i onih kojima vreme nije – i tako učinio, korak po korak, da ona postane nekako „normalna“ u javnosti, pa sada već svi o njoj raspravljaju isključivo sa „pragmatičnog“ stanovišta: kome bi to koristilo, a kome bi odmoglo. No, hajdemo redom.

Karte oko parlamentarnih izbora su podeljene, i tu teško da može biti ogromnih iznenađenja. Demokrate su okupile svoju koalicionu „vojsku“, naprednjaci svoju; ono nešto najpoželjnijih političkih udavača udomilo se kako je najbolje umelo, neke i na više razboja, poput partije Rasima Ljajića, koja ide sa demokratama na republičkom, a sa socijalistima na vojvođanskom nivou, u čemu ima nekog „šarma Kalenićeve pijace“, ako se može tako reći... Dačićevi socijalisti su odavno u zaletu za čvrsto treće mesto i status nezaobilaznog faktora svake buduće vlade, Preokret oko LDP-a manje-više uspešno kapitalizuje nezadovoljstvo onih kojima je dosta oklevanja i kunktatorstva demokrata, ne samo oko „kosovskog pitanja“, a DSS i radikali drže pozicije na tvrdoj, antievropskoj desnici.

Baš tu, na krajnjoj desnici, možda ima nekog komešanja koje vredi notirati, jer tu pozadinski, iz Haga, deluje „faktor Šešelj“: jasno je da tzv. vojvoda, u stanju visoko narušenog zdravlja, bije bitku svog života: što protiv „mrskih imperijalista“ iz Tribunala Grafiti u Beogradu

Grafiti u Beogradu

kao „oruđa Novog svetskog poretka“ ili kako se već sve to ne naziva u tom nepodnošljivo jalovom žargonu, što protiv „domaćih dušmana“, čak manje oličenih u „izdajničkom dosmanlijskom režimu“ („dosmanlije“ su za Šešelja svi – izuzev Koštunice – koji su vladali i vladaju Srbijom od pada Miloševića), a više u „izdajnicima i odmetnicima“ iz radikalskog gnezda, dakle u Srpskoj naprednoj stranci Nikolića i Vučića. Može li Šešelj bilo koga od njih da „pobedi“? Ako to znači da ih izborno nadjača – onda ne može, ni slučajno. Međutim, možda može nešto drugo, što nipošto nije zanemarivo: da im otme tačno onoliko potencijalnih glasova koliko bi im nedostajalo da formiraju vlast. I u ovom smislu Šešelj je daleko opasniji za naprednjake nego za demokrate. Je li toga svestan? Naravno, jer baš koliko je na „idejnom“ planu apsolutno trivijalan, toliko je i njegova pragmatično-politička inteligencija besprekorna. Da li mu to kvari san? Ni slučajno. Šešelj ne misli da bilo šta duguje ljudima koje je „politički stvorio“, i ako ga je u bilo čemu moguće razumeti, eto, u tome je.

Priča o (ne)razumevanju vodi nas nazad k Tadiću... Predsednički izbori ne bi trebalo da se održe pre kraja godine, i zapravo je jako teško smisliti suvisli razlog da bude drugačije. Priča o „uštedi“ je uvredljivo otrcana demagogija. Svima je jasno da bi se u predsedničke izbore „požurilo“ jedino ako bi Tadić procenio (to jest, ako bi ga ubedili oni koji se time bave) da bi time dunuo vetar u jedra Demokratskoj stranci na parlamentarnim izborima, ali opet, to se tako ne može reći, nego se mora izmišljati i vejati ovejane suštine, što ostavlja gorak ukus poigravanja sa demokratskim standardima. Jasno je, naime, da bi manevar tipa „podnosim ostavku samo zato da bih se iznova kandidovao“, mada nije nelegalan, bio neka vrsta izrugivanja boljim običajima u demokratskom društvu.

Nije sve što je (možda) korisno, a da nije direktno protivzakonito, ujedno i dobro i poželjno. Da je drugačije, zelenaši bi bili ugledni građani.

Kako god, najkasnije 7. aprila ćemo saznati i da li se Tadić „odupro iskušenju“ i učinio sebi i demokratskim standardima srpskog društva uslugu, ili... ili ćemo ipak prisustvovati još jednoj majskoj „podeli u dve kolone“. U svakom slučaju, proleće bi moglo biti zanimljivije nego što je to dobro za rovito zdravlje srpskog društva.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG