Dostupni linkovi

logo-print

Vučić, Šešelj, Hag: Politika „dramljenja“


Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

Bilo bi veoma korisno za sve kada bi vlast Srbije objasnila u čemu je tačno problem prvo s puštanjem Vojislava Šešelja na privremenu slobodu, a potom sa zahtevom Tribunala da se Šešelj hitno vrati u pritvor, jer je njegovo ponašanje na slobodi eklatantno protiv baš svih - inače, sasvim razumnih - regula kojima podležu pritvorenici u ovakvim slučajevima.

Naglasak u prethodnoj rečenici je na reči „tačno“, jer baš je to ono što nikako nije moguće dokučiti.

Nije da vlast o tome ne govori, štaviše, lično je premijer Aleksandar Vučić o tome objavio i autorski tekst u Politici, ali gle, ono što je u celom slučaju najbitnije, ili čak jedino bitno, i dalje ostaje misterija. To bitno je jedno prosto pitanje: u čemu je uopšte problem, gospodo? Sarađuje li Srbija s Tribunalom, priznaje li njegovu nadležnost, ispunjava li preuzete obaveze? Ako je odgovor na ova pitanja pozitivan - a niko nije rekao da je negativan, što bi bio potpuno novi razvoj situacije - onda je stvar do banalnosti jednostavna: ako se građanin i državljanin Republike Srbije, optuženik Vojislav Šešelj, sam ne odazove pozivu, državni organi će ga, u skladu s važećim zakonima, privesti pravdi, kao što bi to uradili i u slučaju bilo kojeg drugog građanina i bilo kojeg drugog suda Republike Srbije, ili suda čiju jurisdikciju Srbija priznaje. Tačka. Ili nije tačka? Ako nije, zašto nije i kako je moguće da nije? Šta je, ako nije tačka i kakva je to pravna država u kojoj nije tačka?

Tek ako su gornja pitanja nedvosmisleno pozitivno razrešena a država čini ono što joj je unutrašnja i međunarodna obaveza, na dnevni red mogu da dođu „mudrovanja“, pa čak i sa zvaničnih mesta, šta sve ovo „politički“ znači. Vučić i njegovi, hm, saradnici, imaju pravo da veruju da je svaka stvar na svetu u nekoj neposrednoj vezi s njima i da se sve vrti oko njih, na to smo ionako već počeli da oguglavamo. Ako bilo ko sa strane, makar i kurtoazno, uputi neki kompliment aktuelnoj vlasti, ta se stvar uzdiže do neba, premijer nam, u maniru kojeg bi se postideo i Fidel Kastro iz najmoćnijih dana, objašnjava koliko je sve to njegova lična zasluga i koliko je on zapravo dragocen i koliko smo srećni što ga imamo (ne kaže on to baš tim rečima, ali to je smisao, ne čak ni zakukuljen); s druge strane, ako se od ove vlasti očekuje ili zahteva bilo šta što joj se ne dopada, odmah kreće halabuka do neba kako se radi o mračnoj zaveri zlih sila i sprezi unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Sve je to, kažem, i zamislivo i stvarno i do neke mere možda i legitimno - na stranu sada što iole ozbiljna politička zajednica sebi ne bi dopustila da na vlast dovede i na vlasti drži ljude koji tako rezonuju, jer su u krajnjoj konsekvenci opasni i po sebe i po druge, a po javni interes pogotovo.

Ono što nije i ne može biti legitimno je ova totalna voluntarizacija (istovremeno i prateće, to je i - bojim se da nije preterano reći - histerizacija, brutalizacija i diletantizacija) čitavog političkog prostora, i svođenje javnog života i svekolikih interesa građana na trenutna (para)emotivna stanja i narcističke hirove manje-više jednog čoveka, tvrdo uverenog u to da je referentna mera svih stvari.

Evo kako se to reflektuje na ovaj slučaj. Aleksandar Vučić, baš kao i predsednik Republike Tomislav Nikolić, blago rečeno, „imaju problem“ sa hapšenjm i izručivanjem Vojislava Šešelja. Svi znamo kakav je to problem, valjda nije potrebno podsećati na to. Ali, zašto bi se to uopšte ticalo ostalih sedam miliona građana Srbije? I zašto bi se to ticalo Tribunala i cele međunarodne zajednice? Niko, uostalom, nije Vučića, Nikolića i ostale nekadašnje Šešeljeve gaulajtere „tukao po ušima“ da osvajaju vlast u Srbiji; sada, kada su je osvojili, oni bi najradije da vladaju a la carte: rado bi konzumirali prijatne strane vlasti, a o odgovornosti bi radije samo lepo blagoglagoljali - u čemu je slatkorečivi Vučić, uostalom, već odavno nenadmašan.

Zato predlažem svojevrsni „misaoni eksperiment“: zamislimo da je sve baš tako kako kažu Vučić, Vulin i ekipa, tako i nikako drugačije. Zamislimo da su Šešelja iz Haga pustili, i sada bi u Hag da ga vrate, baš ti neki zli ljudi koji ne vole ovu vlast u Beogradu i strašno bi želeli da joj napakoste. Jedino relevantno pitanje i dalje bi glasilo: Pa šta? Koga je uopšte briga? Na vlasti ste, poštujte zakone, ispunjavajte obaveze, i po mogućnosti prestanite da dramite i odrastite već jednom. Tačka.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG