Dostupni linkovi

Srbija i Hag: Plutanje na talasu emocija


Protest u beogradu nakon oslobađajuće presude hrvatskim generalima

Protest u beogradu nakon oslobađajuće presude hrvatskim generalima

Mnogo je toga nelogičnog i bazično nezdravog u političkoj i društvenoj atmosferi nastaloj nakon oslobađajuće presude za dvojicu hrvatskih generala pred Tribunalom u Hagu. Dakako, prva se nelogičnost tiče same presude: čak i ako uzmemo za radnu pretpostavku da bi ona sama po sebi bila u redu i pravno odbranjiva, to jest, ako su Gotovina i Markač nedužni za konkretne stvari koje su pisale u optužnici, postavlja se pitanje: a ko je onda kriv? I zašto taj koji je kriv nije pred sudom, ni domaćim ni međunarodnim? Nemoguće je, naime, imati zločin, a nemati zločinca – a upravo je to trenutno stanje stvari, koje proizvodi frustraciju. A da je zločina nad civilnim srpskim stanovništvom Republike Hrvatske tokom i nakon „Oluje“ bilo, i to masovnih, u to bar nema sumnje, i to ne negiraju ni sami oslobođeni generali.

Druga nelogičnost nalazi se u tome kako su manje-više svi primili zdravo za gotovo jedan isfabrikovani „aksiom“, a onda počeli da, svesno ili nesvesno, rade na njegovom dodatnom utvrđivanju: da će ova presuda, naime, „dugoročno unazaditi odnose Srbije i Hrvatske“, a onda i odnose u celom regionu, koji – toliko smo iz istorije valjda naučili - ne mogu nikako biti dobri onda kada Beograd i Zagreb ne sarađuju. Zašto je, naime, takvo rezonovanje tako olako rašireno i prihvaćeno?

​Stvari treba vratiti u okvire bazičnih istina: kakva god da je presuda Gotovini i Markaču (i ranije oslobođenom Čermaku), jedno je činjenica: Hag je taj (dakle, „međunarodna zajednica“) koji ih je optužio, i Hag je taj koji ih je oslobodio! Nisu se tu ništa pitali ni Beograd ni Zagreb. E sad, to što je konačan pravni ishod primljen sasvim različito „ovde“ i „tamo“, pa reklo bi se da nije daleko od pameti da se to moglo očekivati. U stvarnom svetu, među živim ljudima, drugačije nije ni moglo biti.

Na drugoj strani, ni te činjenice ne mogu opravdati političke (i medijske i intelektualne) elite za njihovo nepodnošljivo olako plutanje na talasu populističkih emocija, demagoško i jeftino-profitersko plivanje niz struju podjarenih negativnih stereotipa o Onima Preko, koji da su ovakvi i onakvi, i s kojima je najbolje nemati ništa... To što se ovih dana masovno „proizvodi“ i pušta u etar možda je dostojno čuvenog „kafanskog diskursa“, a sigurno ne bilo čega nalik na ozbiljnu politiku. Kada, recimo, srpski premijer Ivica Dačić kaže da aktuelna „postpresudna“ situacija ne može pokvariti odnose Srbije i Hrvatske jer tih odnosa praktično ni nema, onda imamo posla s, u najboljem slučaju, banalnim vic-maherstvom dostojnim zadimljene mehane pred jutro, a u nešto gorem (i tačnijem) slučaju, suočavamo se kao građani s poraznošću sopstvenog zatočeništva u rukama nekompetentnih i neodgovornih, to jest, u konkretnom slučaju, s političarem koji formatom i kapacitetom ne dobacuje ni do mnogo nižih i manje odgovornih funkcija od ove na kojoj se zatekao nesrećnim spletom političko-postizbornih okolnosti.

Euforija u Zagrebu

Euforija u Zagrebu

Srbiju je nakon ove presude zahvatio talas „antievropskih“ emocija, što je još jedna u nizu nelogičnosti preko kojih se prelazi s olakom ignorancijom. Sve i da je svaka primedba na ovakav ishod u potpunosti tačna, nejasno je kakve sve to veze ima s Evropskom unijom i nastojanjem Srbije da se integriše u tu zajednicu? Nema nikakve, naravno, ali ko se ovih dana uopšte potrudio da to objasni? Zato ekstremna desnica u Srbiji, programski izolacionistička i antievropska, slavi baš ovakav ishod u Hagu, i ima sve razloge za to. Baš kao što su njeni desničarski parnjaci u Hrvatskoj u šoku i defanzivi, jer presuda koja oslobađa hrvatske generale isuviše očigledno demontira njene omiljene narative o „antihrvatskoj zaveri“.

Kada prvi šok u Srbiji prođe stvari će se svakako smiriti i postepeno ući u kolotečinu, ali ova zapanjujuća unisonost „stomačnih“ reakcija, uz masovno – i ne baš tako spontano - gađanje pogrešnih meta zarad „razumljivog gneva javnosti“, pokazuje jednu trajnu, a opasnu boljku srpskog društva. To je temeljito nepromišljanje svega onoga što se dogodilo devedesetih, pa i dvehiljaditih godina, kao i mesta Srbije i Srba izvan Srbije u svemu tome. Preovlađujuća srpska slika o tome toliko se drastično razlikuje od slike koja preovladava ne samo u susedstvu nego i u velikom delu sveta, da to nikako ne može izaći na dobro, nego rezultira uvek nekim novim turbulencijama, čim se ukaže neki „zgodan“ povod. A takvih povoda ima i biće ih sasvim dovoljno: godinama se radilo na njihovoj proizvodnji, tako da su sakupljene zalihe skoro pa nepresušne.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG