Dostupni linkovi

logo-print
Niko zapravo ne bi trebalo da bude iznenađen postavljanjem Maje Gojković za predsednicu Skupštine Srbije - samim tim i za, u izvesnim okolnostima, de iure prvu ličnost države; setite se uloge Nataše Mićić u vreme vanrednog stanja nakon ubistva premijera Đinđića - a ipak su svi iznenađeni, uključujući i autora ovog teksta.

Zašto smo iznenađeni i zašto ne bi trebalo da budemo? Karijera novosadske političarke atipična je čak i u živopisnim relacijama srpske političke scene, a ovde smo se bar nagledali neverovatnih uspona i padova i političkih melodrama svake vrste.
Jedno je nesumnjivo: kroz dugi niz godina, Maja Gojković je bila onaj četvrti list u radikalskoj "detelini": Šešelj, Nikolić, Vučić, Gojković.

Onda dugo, dugo, niko, pa tek onda dolaze na red svi oni radikalski drugopozivci, terenci i ljudi iz polusenke, todorovići, mirovići itd. Gojkovićeva je bila vedeta morbidnog glamura ultranacionalističke desnice devedesetih, "ideološki" istovetna svojim muškim kolegama sa prve radikalske linije, a opet "urbanijim" (stalno se hvalisala svojim "uglednim poreklom" iz novosadske advokatske porodice, što je bilo tako netipično za radikale) i "ženskim" pristupom ponešto drugačija, mada, da se razumemo, to nije ništa supstancijalno značilo u onim mračnim vremenima. Čak bi se moglo reći da je imalo i dodatno odbojni efekat lažnog predstavljanja jedne politike kojoj je malo prihvatljivije pakovanje samo još jače naglašavalo mračnu suštinu.

A onda je, nekako baš na vrhuncu dotadašnje karijere, kao neposredno izabrana gradonačelnica glavnog grada Vojvodine i drugog grada u državi, došla u sukob sa autoritarnim control freakom Šešeljem, tada već u Hagu.

Sraz se završio njenim izbacivanjem ili odlaskom iz SRS; posle je to nekako zaboravljeno, ali nije preterano reći da je ona bila svojevrsna "prethodnica" onoga što će Nikolić i Vučić učiniti nešto kasnije, napuštanjem Šešelja i formiranjem nove stranke, na izmenjenim ideološkim (ili bar praktičnim) premisama.
Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić

E sad, u tome je negde i ironija njenog položaja: tamo gde će Nikolić i Vučić uspeti, Gojkovićeva je doživela razorni politički fijasko. Ponesena hibrisom i preteranim samopouzdanjem, neko je vreme javno "pucala" na funkcije poput predsednice države (govoreći da ona, za razliku od Nikolića, zna kako da porazi Tadića), ali na koncu nije uspela ni da sačuva gradonačelničko mesto, a stranka koju je osnovala nikada nije stekla ozbiljniju bazu ni u njenom gradu, a osobito ne izvan Novog Sada, ostajući lokalni gradski "parapolitički" fenomen (kasnije će "Treća Srbija" ponoviti takoreći isti model varoške egzotike i gromopucateljnog političkog brodoloma) koji se klijentelistički nudi najboljem interesentu.

I tu negde počinje neverovatno ubrzanje jednog strančarsko-politikantskog ringišpila, za koji je više bilo nemoguće razabrati upravlja li Maja Gojković njime, ili je on, potpuno pomahnitao, baca kud on hoće, a ona samo nastoji da se održi u sedištu, da ne sleti s njega u prazni ambis.

Velimir Ilić

Velimir Ilić

​U proteklih je nekoliko godina M. Gojković prvo nastojala da se zbliži s duetom bivših radikalskih saboraca, pa se onda potpuno udaljila od njih, valjda nezadovoljna ponudom i mestom koje joj je namenjeno u Novom Starom Poretku, onda je sklopila politički savez sa Koštunicom i Velimirom Ilićem, pa je postala izrazito koaliciono bliska Dinkićevom G17 (zbog čega su od Dinkića bezglavo pobegli neki od najkvalitetnijih ljudi koje je imao), pa je pokušala da se ukrca u voz Demokratske stranke; u nedeljama nakon izbora 2012. bila je vrlo angažovana u "navlačenju većine" za Tadića i DS, ali je i to puklo. Bio je to, činilo se, kraj jedne prenaglašene ili naprosto loše tempirane ambicije.

No, Maja Gojković je onda "legla na rudu" i priznala da su je bivši saborci apsolutno nadigrali i deklasirali, vratila se "u Kanosu", u zajedničko okrilje (ne Šešeljevo, dakako, mada je i s tim koketirala u jednom momentu!) i očigledno prošla kroz period ponovnog dokazivanja lojalnosti, koji biće da je "položila s odlikom", čim ju je Onaj Koji Bira (a jedan je takav u postdemokratskoj Srbiji) lansirao ovako visoko.

Kraj priče? Možda, ali ne bih se kladio da tu još neće biti svakovrsnih zapleta. Čak i ako zanemarimo njenu neslavnu političku prošlost (oni koji to zaboravljaju Vučiću i Nikoliću nemaju razloga ni njoj da zlopamte), ostaje činjenica da se za njenim gradonačelničkim mandatom vuku teške nedoumice i dubioze, pre svega ona oko njene uloge u mučnoj i beskrajnoj aferi oko ATP Vojvodina, kada je, u maniru "prodavanja cigle", privatni preduzetnik pokušao da "proda" Novom Sadu ono što ovaj već ima u sopstvenom vlasništvu, a struktura gradske vlasti, dakle Maje Gojković i tadašnjeg SRS, u tome mu na svaki način išla u prilog, navodno iz zahvalnosti što im je finansirao kampanju i druge potrebe.

Od "dila" se odustalo u poslednji čas, ali je svakovrsna šteta bila već uveliko nanesena svim akterima te ostapbenderovske priče, a najviše samom gradu i građanima. Maja Gojković ni do danas nije javnosti ponudila ama baš nikakav suvisli odgovor ni na jedno bitno pitanje, ni ko je i kako uopšte "zavrteo" celu tu opsenarsku priču oko tzv. nove autobuske stanice, ni ko ju je i zašto stopirao u poslednjem trenutku, uveliko prekasno da se spreči ozbiljna šteta.

Da li je moguće da Onaj Koji Bira o svemu tome ništa ne zna? Naravno da nije moguće. Pa, zašto onda naprasno nalazimo Maju Gojković na ovako važnoj funkciji, a uz sve priče o "borbi protiv korupcije" i ostale pravedničke, robinhudovske narative?

Dve se mogućnosti nadaju kao koliko-toliko realne: prva, Vučić baš sasvim pouzdano zna da je Maja Gojković i pravno i politički i moralno izvan svake sumnje, u pogledu i činjenja i nečinjenja; druga, Vučiću su baš potrebni ljudi koji imaju izvesne, hm, nejasnoće u biografiji, jer se s njima lakše radi, ako razumete šta hoću da kažem. A tu onda već prestaje priča o novoj predsednici Skupštine, i počinje saga o načinu na koji se danas u Srbiji postaje ili ostaje "neko i nešto".
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG