Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Logičan ishod truležnih procesa


Karikatura "Slavljenici" Predraga Koraksića Coraxa

Karikatura "Slavljenici" Predraga Koraksića Coraxa

Tačno jedanaest godina nakon što je Slobodan Milošević helikopterom prebačen u Sheveningen, odakle živ neće izaći, njegov nekadašnji najbliži saradnik Ivica Dačić postao je mandatar za sastavljanje nove vlade Srbije. I to ne zato što je pobedio na izborima (jer nije) nego zato što su svi drugi, a naročito demokrate, nekako uspeli da ih izgube.

Ako se ta vlada formira - a trenutno se ne vidi zašto ne bi bila formirana kad joj više ništa važno ne stoji na putu - možemo je mirno zvati i „Vidovdanska vlada“, uz svu pripadajuću simboliku. Uostalom, Srbija nikako da se oslobodi tog simboličnog Vidovdana već bar četvrt veka. A Ivica Dačić nekako baš i ne deluje kao čovek koji bi imao interesa i motiva da taj pogubni kontinuitet prekine.

Postizborni ishod u Srbiji, dakle, sada već gotovo bez ikakve dileme, izgleda ovako: Tomislav Nikolić predsednik, Ivica Dačić premijer, Aleksandar Vučić vicepremijer. Da se sada probudi neko ko je pao u komu četvrtog oktobra 2000., pomislio bi da se u Srbiji u međuvremenu nije dogodilo baš ništa - osim što je Milošević umro od starosti, u svojoj predsedničkoj vili, ali je ostavio zemlju u sigurnim rukama. I nije da ne bi bio u pravu, na jedan frustrirajuće uvrnut način: razume se da se u međuvremenu svašta „dogodilo“ i svašta promenilo, ali ishod svega toga je pravljenje punog kruga, u kojem većina vodećih jahača apokalipse devedesetih danas ima ozbiljniju političku težinu i legitimitet nego u grotesknim koliko i opasnim danima agonije Miloševićevog režima, kada je izgledalo da se radi o likovima kojih ćemo se uskoro sećati s mešavinom ironije i užasa, a svakako srećni što ih više nikada nećemo videti i čuti.

Na drugoj strani, svi oni koji su se borili protiv njih - u veoma širokom ideološkom dijapazonu od Vojislava Koštunice do Čedomira Jovanovića ili Nenada Čanka - odlaze u opoziciju, tamo gde su bili i devedesetih. Osim Mlađana Dinkića, naravno, no njegova je karijera vrsta političkog paranormalnog fenomena o kojem će se tek pisati, i to multidisciplinarno. Naravno, ako se bude imalo gde, u „orbanizovanoj“ postdemokratskoj Srbiji koja možda ovih dana nastaje na naše oči.

Uzgred budi rečeno, ako se stvari budu razvijale u tom pravcu, pre će biti da će se srpski „Viktor Orban“ zvati Ivica nego da će se zvati Tomislav. Ironija sudbine? Ne, pre tek logičan ishod truležnih „procesa dugog trajanja“. Osim toga, Viktor Orban, kakav je da je, jeste dobio ogromnu podršku mađarskih birača na prethodnim izborima, što se za Nikolića, a kamoli za Dačića, nikako ne može reći. Oni su se samo pokazali kao najmanje slabi - tačnije: najmanje gadljivi - u ovoj majsko-junskoj promenadi „političkih slabića“ savremene Srbije.

Imaćemo verovatno više nego dovoljno vremena da u danima koji dolaze analiziramo i kako je i zašto došlo do ovog istorijskog obrata i „ko je kriv“, a naročito šta nam sada sledi i šta koji od aktera ove priče očekuje, a šta će dobiti.
Demokrate nisu mogle sebi dopustiti taj luksuz da Dačiću prepuste vođenje vlade, makar i zato što je nejasno šta bi onda uopšte radio Boris Tadić

Jedna od stvari koje ipak ne moraju da čekaju jeste i pitanje kako je moguće da predvodnik tek trećeplasirane stranačke ili koalicione liste dobija mandat za sastavljanje vlade, i gotovo je sigurno da će je sastaviti? Stvar je jednostavnija nego što na prvi pogled izgleda: ovakav ishod omogućila je pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Bez nje bi nova varijanta nekadašnje „crveno-crne koalicije“ bila de facto nemoguća, ni sa Dinkićem ni bez njega. Kako sada samo otužno deluju sva ona nedostojna, tobože principijelna bajanja o potrebi „strateškog glasanja“, po sistemu „ako će Tadić da pravi vladu, onda neka Nikolić bude predsednik, radi ravnoteže“, i dakako ne bi li se onog zlog diktatora Tadića sprečilo da uzurpira svu vlast... Naime, upravo je tesna, „strateškom“ apstinencijom omogućena Nikolićeva pobeda bila onaj dubinski tektonski poremećaj odnosa snaga koji je prirodno rezultirao Dačićem kao premijerom.

Istina je da to nije moralo tako da se okonča, ali je bilo ne samo sasvim moguće nego i dovoljno logično da tako bude. O tome je možda trebalo misliti na vreme, ali zašto bi se ovde o bilo čemu mislilo na vreme i načelno i ozbiljno i „sine ira et studio“, kada je lepše i lakše estradno izvikivati „parole što strašno zvuče“ (Azra), uz sveopšte čaršijsko tapšanje po ramenu?

Kako god, zašto je Ivici Dačiću izgleda uspelo da posle izbora ostvari ono što na izborima nije neposredno zaradio - naime, da postane premijer? Stvar je u nekoj vrsti, nazovimo je tako, „simboličke matematike“. Naprednjaci su Nikolićevom pobedom - i za njih same iznenađujućom, kao što već poklon sa neočekivane strane ume da iznenadi čoveka - ostvarili ogroman simbolički kapital i konačno se potvrdili kao „noseća“ stranka postdemokratske Srbije; otuda im mesto premijera nije neophodno za održivu koalicionu slagalicu, utoliko pre što u ovako sumornim okolnostima to mesto i nije nužno neka premija, nego je pre glavobolja i moguća politička zamka za makar i srednjoročno urnisanje karijere.

Pri tome, možda se čak smemo nadati i da eventualno postoji poneko u naprednjačkom vrhu ko je i sam svestan tragične kadrovske insuficijentnosti Srpske napredne stranke, te neobične političke naplavine populističkog tipa, sastavljene od nekompetentnih „dobitnika tranzicije“ odozgo i nekompetentnih „gubitnika tranzicije“ u bazi. Na drugoj strani, demokrate nisu mogle sebi dopustiti taj luksuz da Dačiću prepuste vođenje vlade, makar i zato što je nejasno šta bi onda uopšte radio Boris Tadić?
Onaj Vidovdan od pre jedanaest godina izgledao je kao simbolički kraj te epohe. Ovaj današnji može da izgleda kao njeno povampirenje.

Dakako, druga bi priča bila da je Tadić dobio predsedničke izbore. Možda bi u takvoj konstelaciji Dačić uspeo i od demokrata da ishoduje premijerski položaj, mada bi to bilo podjednako nezasluženo i kontraproduktivno, ali bi se „posmrtni“ ostaci „proevropske“ Srbije u tom slučaju možda bar mogli nadati da bi Dačić bio pod kakvim-takvim „nadzorom“ iz institucija. Ovako, to otpada: Dačić je taj koji će nadzirati Srbiju, mnogo više nego ona njega. Nemojte ni sumnjati da on zna kako se to radi. A Aleksandar Vučić, njegov zamenik i kontrolor iz senke? Bolje da tu temu sada ni ne načinjemo. I za to će, slutim, biti dovoljno vremena i više nego dovoljno povoda.

Jedino što je danas nesumnjivo jeste da Srbiji treba polako čestitati novu vladu u kojoj će dominirati i briljirati „stari“ ljudi, „stari“ u političkom smislu, jer ih se predobro sećamo iz sumornog i sramnog vremena kada je Srbija pokušavala da nekako odleti s matične planete u nekom misterioznom „nebeskom“ pravcu, a ovi joj u tome aktivno pomagali. Onaj Vidovdan od pre jedanaest godina izgledao je kao simbolički kraj te epohe. Ovaj današnji može da izgleda kao njeno povampirenje.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG