Dostupni linkovi

logo-print

Rudarski hleb sa sedam kora


Rudar u Senjskom rudniku

Rudar u Senjskom rudniku

U Srbiji se 6. avgusta obeležava Dan rudara u znak sećanja na 6. avgust 1903. kada su se rudari Senjskog rudnika, kod Despotovca, štrajkom izborili za povratak na posao trojice otpuštenih kolega, za skraćenje radnog vremena i besplatno ulje za lampe za osvetljavanje jama, koje su do tada sami plaćali.

Imaju li rudari u jamskim kopovima razloga za slavlje, kako danas rade i žive rudari “Rembasa”, najstarijeg rudnika u Srbiji sa tradicijom od 1853. godine, i šta je ostalo od nekadašnjih “zlatnih vremena”?

Miloš Vesić, rudarski poslovođa i zamenik predsednika Sindikata Rudnika Rembas, radi u jami od 1988. godine, kada su po njegovim navodima bila najsrećnija vremena za rudnike i rudare.

Naš sagovornik kaže da se u proteklih 27 godina u rudnicima u Srbiji promenilo mnogo toga, ali na gore. Oprema skoro da nije obnavljana, rudnici su na državnim subvencijama i rudarske plate se uglavnom obezbeđuju iz budžeta, ali rudari žele da žive od svog rada.

“Mi radimo isto kao što smo radili 1988. godine, bez ikakvih ulaganja i unapređenja tehnologije. Sve shvatamo, i položaj države i nedostatak novca i smanjenje plata, ali samo tražimo da nam država pomogne da nabavimo novu tehnologiju i da unapreimo naš rad i našu proizvodnju. Ne tražimo mi nikakvu milostinju i život na subvencijama”, kaže Vesić.

Kaže se da rudarski hleb ima sedam kora, ali u Srbiji on ima bar nekoliko kora više. Uprkos skromnim platama, rizičnom poslu i drugim problemima zbog kojih imaju razloga da budu neraspoloženi, pre ulaska u jamu, ostavljaju za sobom sve probleme.

“Sve to ostavljamo za sobom i radni dan počinjemo uzimanjem zaštitne opreme - odela, šlemova, rudarskih lampi, ‘samospasioca’. Potom idemo u jamu na dubinu 200 do 350 metara. Kada siđemo dole ne razmišljamo o tome koja je to dubina. Jednostvano kada rudar siđe u jamu, njemu je svejedno da li je to dubina od 50 ili 450 metara”, priča naš sagovornik.

Svesni činjenice da kopanjem uglja zarađuju novac za sebe i svoje porodice, ne obaziru se previše na teške uslove u kojima rade. Dovoljno im je da imaju obezbeđen svež vazduh, vodu i malo hrane pa da svojski prionu na posao.

“Kada stignemo na radilište, tokom cele smene kopamo ugalj. To nam je radno mesto, tu zarađujemo svoje plate, znamo da tu zarađujemo hleb za sebe i svoje porodice i ne razmišljamo mnogo o tome koliko je to opasno. Za obrok u kesama ponesemo hleb, neku salamu ili čajnu kobasicu. Sve to, veoma, veoma skromno”, kaže Vesić.

  • 16x9 Image

    Branko Vučković

    Pre raspada bivše Jugoslavije objavljivao tekstove u beogradskim, zagrebačkim, skopskim i sarajevskim štampanim medijima. Od 1997. do kraja 2014. godine, radio je kao urednik, zamenik direktora i direktor programa Radio-televizije Kragujevac. Dopisnik je RSE od 1999. godine.

XS
SM
MD
LG