Dok je tokom čitave godine, u gotovo pravilnim intervalima, srpski premijer Aleksandar Vučić podsećao da je evropski put Srbije prioritet broj jedan, pa je tako i pred oktobarsku posetu Rusiji nemačkim novinarima napomenuo da je i Vladimiru Putinu rekao da je članstvo u Evropskoj uniji strateški cilj Srbije, u dnevno-političkom i taktičkom smislu, to se nekako nije markantnije reflektovalo.
Cela godina, naime, tekla je u znaku spoljno-političke klackalice: malo Evropske unije i Amerike, pa onda malo Rusije, malo unapređenja odnosa sa NATO, pa malo zajedničkih vojnih vežbi sa Rusijom, malo slavlja zbog otvaranja poglavlja, malo kvariigre Tomislava Nikolića. Tako su Srbija, vlada i građani dočekali kraj 2015. godine, bez odgovora na pitanje kada će se konačno ujednačiti srpska spoljnopolitička teorija i praksa i sve to upodobiti sa politikom evropskog kluba u čije članstvo Srbija žuri.
Nema se, naravo, sa proevropskog stanovišta, šta prigovoriti premijerovoj spoljnopolitičkoj rešenosti da ispuni sve uslove i zemlju što pre približi članstvu u EU, što je, konačno, u decembru potvrđeno i otvaranjem prvih poglavlja. Nakon avgustovskog sporazuma Beograda i Prištine u Briselu, nemačka kancelarka Angela Merkel ispunila je obećanje da će dati zeleno svetlo Srbiji za otvaranje poglavlja, a Vučić to nije zaboravio.
“Želim da se zahvalim nemačkoj kancelarki Angeli Merkel...jer Angela Merkel je svoju reč održala...”
Na prijemu koji je Vučić priredio povodom otvaranja poglavlja, nije se, međutim, pojavio ruski ambasador Aleksandar Čepurin. Bio je, navodno, objektivno sprečen.
Nešto ranije, početkom decembra Srbija je uspešno okončala predsedavanje OEBS-om. Tom prilikom je premijer svoju vladu istakao kao onu koja je najaktivnije sarađivala sa Rusijom.
“Mi to naše prijateljstvo sa Ruskom Federacijom ne mislimo da gasimo...Mislimo da u savremenoj srpskoj istoriji nijedna vlada nije imala toliko uspešnih i kontakata i susreta sa zvaničnicima Ruske Federacije...”
Predsednik Tomislav Nikolić je, očekivano, bio mnogo jasniji u isticanju svojih spoljnopolitičkih prijatelja:
“Mi imamo prijatelje širom sveta, ali kao što i čovek...ima mnogo oslonaca u životu, ali se najčešće seća majke, tako i Srbija, uz mnogo oslonaca i mnogo prijatelja u svetu, ipak, kad je najviše potrebna pomoć, seti se Ruske Federacije.”
Vuk Drašković, lider SPO i Vučićev koalicioni partner, reći će na Saboru svoje stranke krajem decembra da ne podržava izjavu šefa države da je “nama u Srbiji, Rusija majka...Sa majkom u Sibiru nikad nećemo stići u Evropu, niti će Evropa doći ovamo. Pogotovu što ta ‘majka’ danas podržava i štiti sve one kojima se u Hagu sudilo i još se sudi za ratne zločine, one koji su deset punih godina srpskom narodu nanosili najveće poraze i sramotu i koji su, i po Srbiji, počinili tolike zločine”.
Nikolić je čak otišao i korak dalje. Pred sam kraj godine napravio ogroman politički gaf, rekavši u intervjuu ruskom Sputniku da je Crna Gora "primer da država ne treba da bude igračka i da ljudi koji je vode ne smeju tako da je tretiraju". Prema Nikolićevim rečima, Srbiju ne treba porediti s Crnom Gorom, jer ona svesno poništava svoju samostalnost u donošenju odluka i preporučuje se kao država koja će prihvatiti sve što joj bude rečeno kako bi ušla u NATO.
Razmotavajući čitavu godinu s kraja ka početku, vidljiva je postojana klackalica Istok-Zapad koju je Srbija forsirala.
Premijer Vučić je tako sredinom septembra bio u poseti Sjedinjenim Državama, gde se sreo sa potpredsednikom Džozefom Bajdenom, da bi odmah zatim krajem oktobra otišao u posetu Rusiji. Tokom te posete najavjeni su mnogi projekti, uključujući i vojnu saradnju i kupovinu naoružanja.
Potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin, u čijem je resoru odbrambena industrija, dolazi u Srbiju u januaru, a u aprilu se očekuje poseta Beogradu ruskog premijera Dmitrija Medvedeva.
U aprilu je u Beogradu bio general Knud Bartels, šef Vojnog komiteta NATO, čija poseta Srbiji je deo je Individualnog akcionog plana partnerstva sa NATO, koji je Srbija potpisala, a koji je mesec dana ranije stupio na snagu. U ekskluzivnom intervjuu za RSE on je objasnio šta je suština Individualnog akcionog plana partnerstva Srbije sa NATO alijansom.
“IPAP je osmišljen je u interesu i Srbije i NATO alijanse. Nakon pregovora složili smo se da treba obezbediti takav razvoj sektora bezbednosti koji bi vodio interoperabilnosti srpskih oružanih snaga sa snagama NATO saveza. Takođe je deo tog sporazuma razvoj kapaciteta srpskih oružanih snaga da reaguju u vanrednim situacijama, kao i unapređivanje njihovog potencijala za učešće u mirovnim operacijama.”
Sredinom septembra, međutim, u Novorosijsku su održane zajedničke vojne vežbe jedinica Rusije, Belorusije i Srbije pod kodnim nazivom “Slovensko bratstvo”.
Odnosi sa Rusijom osetljiva su tema u pristupanju EU, posebno u kontekstu sankcija EU Rusiji, kojima Srbija ne namerava da se priključi.
Evropska Unija je naposredno pred rusko-srpsku vežbu poručila da bi takva vojna vežba poslala pogrešan signal i da se od Srbije očekuje da postupa u skladu sa obavezama prema EU i procesom pristupanja.
Bez obzira na reakciju Brisela, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu predložio je i održavanje zajedničkih taktičkih ruskih i srpskih vazdušnodesantnih specijalnih snaga 2016. godine.
Početkom oktobra održana je i vojna vežba ruske i srpske vojske “BARS 2015”.
Negativne reakcije EU izazvalo je još majsko učešće Srbije na visokom nivou vojnoj paradi povodom obeležavanja 70. godišnjice pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, gde je jedini evropski šef države, pored beloruskog Aleksandra Lukašenka, bio predsednik Srbije Tomislav Nikolić.
Brisel i visoki evropski zvaničnici su tokom cele godine, nakon uvođenja sankcija Rusiji zbog invazije na Krim i rata u Donbasu, pozivali Srbiju da harmonizuje svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom i uvede sankcije Moskvi, ali to se nije dogodilo.
Bodo Weber, nemački ekspert za Balkan, za RSE je krajem oktobra izjavio da uprkos tim pozivima ne veruje da će Brisel brzo staviti na dnevni red ono o harmonizaciji spoljne politike.
“Poglavlje 31 sigurno neće odmah doći na red, pogotovo u kontekstu aktuelne izbegličke krize, nameće otvaranje nekih poglavlja, recimo, poglavlja 23, a još više 24”.
Domaći sagovornici nemaju jedinstveno gledište na ovo pitanje.
Suštinsku ‘klackalicu’ između Rusije i EU ne vidi Ivan Vujačić, bivši srpski ambasador u Vašingtonu.
“Očigledno je još od 5. oktobra naovamo da je prioritet svih vlada bila integracija u Evropsku uniju i to je ostalo do danas, što je jedan veliki kontinuitet. Vučićeva vlada to takođe ističe kao prvi prioritet. Klackalica o kojoj govorite mislim da je više za unutrašnju upotrebu, u smislu da se zadovolji biračko telo naprednjaka i SPS-a pričom o velikoj bliskosti sa Rusijom i zakletvom da joj se nikad neće uvoditi sankcije i tome slično. Što se tiče prilagođavanja Evropskoj uniji, to očigledno nije najhitnija stvar ni za Evropsku uniju ni za nas, tako da ne očekujem dok se ne otvori poglavlje o spoljnoj politici i bezbednosti da o tome bude više reči”, uveren je Vujačić.
Razapetost Srbije između Evropske unije i Rusije ne prepoznaje ni Slobodan Zečević, naučni saradnik Instituta za evropske studije. On smatra da je strateški cilj Srbije ulazak u Evropsku uniju, uz očuvanje prijateljstva sa Rusijom. Moguće je, kaže on, da će u spoljnopolitičkom smislu ovo ostati jedan dvojni stav možda čak i do samog čina ulaska u EU. Upitan da li time implicira da bi Brisel pristao na takvu dinamiku, Zečević za RSE kaže:
“Možda i ne bi pristao, ali mislim da se sad otprilike iskristalisao neki zajednički interes, naime, da se kroz otvaranje tih poglavlja mi što pre usaglasimo svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom Evropske unije. Ne znam da li bi u tom kontekstu bilo dobro da se stvaraju neke nove tenzije između Srbije i Evrope, pogotovo što u samoj Evropskoj uniji nemate baš totalno jednoglasan stav prema sankcijama Rusiji; postoji, štaviše, postoji opcija da eventualno dođe do ublažavanja sankcija ako bi se u potpunosti sproveli sporazumi iz Minska između Ukrajine i Rusije. Čak je i Mateo Renzi govorio da se o tome razmišlja, mada je Angela Merkel izjavila da u ovom trenutku od toga nema ništa. Možda će, ipak, biti nekog otopljavanja između EU i Rusije, tako da u tom kontekstu možda i nećemo biti stavljeni pred zid da moramo da uvedemo sankcije Rusiji”, ocenjuje Slobodan Zečević.
Koliko dugo će Srbija moći da balansira između Zapada i Istoka zavisiće pre svega od odnosa velikih sila, koji se rapidno menjaju, posebno u kontekstu krize u Siriji, koji će se onda reflektovati i na Srbiju, ocenjuje Igor Novaković, saradnik Centra za međunarodne i bezbednosne poslove - ISAC Fonda. On, dodaje da je sam vrlo skeptičan u pogledu same svrhe takvog balansiranja Srbije i dodaje:
“Moje mišljenje je da Srbija u nekom razumnom vremenskom periodu treba da se strateški opredeli oko definitivnih prioriteta spoljne politike koje želi da ostvari u nekom i kraćem i srednjem periodu i da na osnovu toga formuliše i praktične korake u toj spoljnoj politici. Evropska unija će sigurno očekivati od nas da damo dokaze da smo privrženi vrednostima na kojima ona počiva i svakako da smo privrženi spoljnopolitičkim ciljevima oko kojih se dvadeset osmorica dogovore”, kaže Novaković.
Iako i Brisel često govori o potrebi postepenog približavanja stavova Srbije spoljnoj politici Evropske unije, pitanje je, s obzirom na porast rizika od tenzija i u regionu i šire, nije li kontraproduktivno po Srbiju ovaj njen nogu-pred-nogu tempo usaglašavanja sa spoljnom politikom Unije.
